Уздрмани темељи слике рата у СФРЈ – Драматична промена  кадра 

Пише Стефан Каргановић

Да ли неуобичајена количина нових података, који се у последње време обелодањују пред империјалним судовима, наговештава нову процену догађаја у вези са распадом СФРЈ и сукобима који су уследили?

Лукави енглески државник, лорд Актон, у вези са продорношћу истине једном приликом je рекао: „Истина ће изаћи на видело онда када људи који су моћни више не буду имали потребу за њеним сузбијањем.“ Искуство лорда Актона у стварима овог света је неспорно, укључујући компетентност за одмеравање капацитета истине да дође до изражаја. У светлу његових проницљивих увида и на основу сопственог посматрања, покушаћемо да одговоримо на питање које нам се поставља са највишег редакцијског места овог недељника: да ли неуобичајена количина нових података, који се у последње време обелодањују пред империјалним судовима, наговештава нову процену догађаја у вези са распадом СФРЈ и сукобима који су уследили?

ПОУКА МАРТИЈЕВОГ СЛУЧАЈА Сувишно је напомињати да се ради о изузетно сложеном питању. Значајне чињенице понекад могу изаћи на видело, али друга је ствар да ли ће оставити траг или ће им учинак ипак остати занемарљив. У другу од те две могућности уверили смо се на примеру извештаја швајцарског парламентарца Дика Мартија у вези са гнусним in vivo хируршким операцијама на Косову. Ствари о којима говори Марти упоредиве су једино са радњама ноторне Јединице 731 јапанске армије у Манџурији, за време Другог светског рата, која је обављала истоветне операције над живим људима, додуше не у лукративне него чисто експерименталне сврхе. (Подразумева се, док Мартијев извештај прећуткују, политички спонзори доктора Тачија језиве јапанске експерименте над живим људима осуђују без резерве и са индигнацијом, као парадигму једног од најтежих облика злочина против човечности). Да ли су чињенице које је открио Дик Марти трајно утицале на моралну и политичку климу евроатлантског света? Судећи по присуству еминентног косовског хирурга на недавном устоличењу римског папе, и по томе ко је – како је накнадно меродавно објашњено – током церемоније био „протоколарно“ постављен поред њега, одговор очигледно гласи: Не.
Још један поен у прилог опсервацији искусног енглеског политиколога лорда Актона је трећи од седам немачких захтева упућених Србији у септембру прошле године, чије испуњење представља услов за добијања Датума. У том Датуму, не заборавимо, сажета је укупна визија српске државне политике. Тачка три гласи: „Помирење у региону: не треба да буде нових интерпретација историје, на пример, у вези са геноцидом у Сребреници“. По ноншалантном начину како је постављен овај услов, рекло би се, од 1995. до данас, да се гомилају докази за геноцид у Сребреници и да то сада представља научно утврђену историјску чињеницу, коју би једино шарлатан могао оспоравати. Подразумева се, шарлатанским државама није место у Европској унији. Међутим, баш напротив, јесте тачно да се докази гомилају, али они иду у прилог потпуно супротној тези. Данас је извесније него што је било пре три године да је службена прича о Сребреници банкротска и неодржива; пре три године, то је било извесније него пет година пре тога. Тренд је праволинијски. За још неколико година истраживања, од службеног наратива неће остати ни камен на камену. Дакле, реч уопште није о произвољном „тумачењу историје“ већ о урушавању њене лажне, пропагандне верзије. Међутим, и у овом случају, покушај истине да дође до речи подређен је у великој мери потребама „моћних људи“. Њих не занимају чињенице и зато они упорно инсистирају искључиво на политички употребљивим фикцијама. Нажалост, ово је још једна победа за weltanschauung лорда Актона.
У светлу тих, не претерано охрабрујућих, оквирних стварности, да реформулишемо питање: мења ли се „клима“ заиста, и колико?

[restrictedarea]

СЛИКА У РАСУЛУ Мора се констатовати да у последње време јесте дошло до неких несумњиво значајних помака. Да пођемо од Сребренице, према недавним пресудама Хашког трибунала и Суда БиХ у Сарајеву, досадашња статистичка слика догађаја налази се у потпуном расулу. На пример, у предмету Толимир, у првостепеној пресуди изреченој прошле године, број погубљених у Сребреници са до тада стандардних 7.000 до 8.000 умањен је на 4.930. У предмету Кос, Суд БиХ је одбацио донедавно неупитну тврдњу лажног сведока Хашког тужилаштва, Дражена Ердемовића, да је 16. јула 1995. на локалитету Пилица стрељано 1.200 заробљеника и утврдио је цифру стидљиво наведену као „до 800“. Исто веће одбацило је донедавно рутинску квалификацију геноцида у односу на оптуженог Коса и његове саизвршиоце. Најзад је кристално јасно да ниједан од та два суда нема поуздану методологију за утврђивање основних чињеница.
И приликом сведочења у предмету Караџић, исказ сведока-сарадника Ердемовића озбиљно је уздрман по низу кључних тачака. Ако би се ограничили само на то, уцењивачки захтев немачких парламентараца Србији да се не упушта ни у какве расправе или „нове интерпретације историје“, већ да се лојално и покорно држи пољуљане службене верзије сребреничких догађаја, делује крајње дрско. Ако се томе дода исконструисани аргуменат Толимировог већа у вези са „геноцидом“ у оближњој Жепи, постављен на врло танкој основи, да су ликвидирајући три важне личности из локалног руководства српске снаге наводно обезглавиле заједницу и лишиле је способности даљњег преживљавања, ова крајње непрофесионална анализа Хашког суда изразито је бедна и смешна.
Истовремено, на суђењу Радовану Караџићу на видело су испливали подаци који за српску страну нису нови, али су, све донедавно, били непознати широкој светској јавности. Да истакнемо само неколико. Још почетком процеса, подметнута експлозија у улици Васе Мискина у Сарајеву дискретно је повучена из Караџићеве оптужнице. (Жозе Кутиљеро недавно је изнео да му је један од португалских официра, који је учествовао у истрази, саопштио да је пројектил био испаљен са стране босанских муслимана). Тужилаштво је схватило да је та некада чувена и општеприхваћена прича толико слаба да би представљало неприхватљив ризик излагати је критици вишеструко хендикепираног оптуженог, који чак није адвокат и брани се сам.
Међутим, тачка оптужнице која је наводно јача, која се односи на гранатирање и погибију десетина цивила на сарајевском локалитету Маркале, не пролази нимало боље. После сведочења руског стручњака Демуренка и неколико других вештака, тврдња Тужилаштва да је граната долетела са српских положаја једноставно се распала. Да подсетимо на значај и далекосежне последице ових инцидената у време када су били инсценирани. Повучени масакр у Васе Мискина 1992. послужио је као непосредан повод за увођење сурових санкција према СР Југославији. Маркале I и II били су повод за разорне ударе на српске положаје у лето и јесен 1995. године, када су се ваздушне снаге НАТО-а претвориле у ваздухопловство Армије БиХ. При том, командант УНПРОФОР-а генерал Руперт Смит на суђењу генералу Младићу отворено је признао да су, после Маркала, ваздушни удари по српским положајима наређени на основу медијских извештаја, не чекајући окончање и резултате стручне истраге. За НАТО бомбардовање Калиновика, војнички безначајног родног места оптуженог Младића, бахати британски генерал пред судом је изјавио да је то учињено смишљено, да би се истакла Младићева немоћ да заштити место где се налазе гробови његових родитеља. У склопу општег обелодањивања нових материјалних доказа, ово признање, које потиче из дубина примитивног менталитета западних „мировњака“ или бар њиховог НАТО-вског командног кадра, на свој начин осветљава динамику сукоба деведесетих година.

СЛОМ ТЕМЕЉНИХ ПОСТУЛАТА Сведочење Жозе Кутиљера на Караџићевом суђењу у децембру прошле године довело је у питање многе темељне постулате брижљиво неговане слике о ратним догађајима. По Кутиљеру, Караџић и руководство босанских Срба непрекидно су изражавали спремност да пођу на максималне уступке да би се на сваки начин избегао рат. На наговор америчког амбасадора, Изетбеговић је 1992. године повукао потпис са мировног споразума постигнутог у Лисабону неколико дана раније, управо Кутиљеровим посредством. Оцена овог искусног дипломате у вези са факторима који су допринели избијању сукоба, и начином како је рат окончан, апсолутно је поразна по остале актере: мапа утврђена Дејтонским споразумом не разликује се битно од договора, постигнутог уз пуну сарадњу српске стране још 1992. године, који је Изетбеговић напрасно поништио. На крају, Кутиљеро је изјавио пред хашким судијама и под заклетвом, ратом и масовним убијањем није постигнуто ништа што три и по године раније, мирним путем, није било на дохвату руке. По Кутиљеру, воља за постизањем разумног компромиса није недостајала на српској, већ на супротној страни.
При том, важно је напоменути да је и прича о false flag операцијама, вођеним под диригентском палицом органа сарајевских власти, сада такође дефинитивно отворена. Термин false flag (лажна застава) односи се на диверзантске акције једне стране у сукобу изведене на такав начин да изгледа да је виновник она друга страна. У операцијама овакве врсте циља се, пре свега, на стицање политичке и пропагандне користи од произведеног лажног утиска.

СПЕКТАКУЛАРНО СВЕДОЧЕЊЕ На Караџићевом суђењу 18. јануара ове године, припадник снага УНПРОФОР-а у Сарајеву до јуна 1994, заштићени сведок KW579, посведочио је да је „српска страна већ 5. фебруара 1994, пре окончања истраге, била оптужена за експлозију на пијаци Маркале.“ Сведок је изјавио да му се, на основу ранијег искуства, учинило врло необично да би Срби том приликом испалили само једну гранату, под крајње незгодним углом, али довољно прецизно да погоди управо оно место где би могла настати најтежа могућа штета. У даљим доказима које је изнео, овај сведок је потврдио да су стручњаци УН, који су изашли на лице места, одмах посумњали у право порекло експлозивног средства и да је генерал Мајкл Роуз делио њихове сумње.
Доказима ове врсте требало би додати спектакуларно сведочење ратног инспектора сарајевске полиције Едина Гараплије, који је разоткрио активности јединице за специјалне намене „Шеве“. Поред ликвидације лица из муслиманских редова која су била непоћудна Изетбеговићевом режиму (пример је страдање породице генерала Халиловића, у атентату који је био припремљен њему), њихов задатак био је извршавање класичних операција под „лажном заставом“, где су у инсценираним снајперским и бомбашким нападима били жртвовани муслимани, али на такав начин да би се за то могли оптужити Срби.
Отварање ове приче од изузетног је значаја јер разоткрива једно од најефективнијих средстава за вођења рата које је било коришћено против српске стране. Импликације су јасне и много шире од подметања мина или снајперских напада у Сарајеву. Маркале јесте драматичан пример false flag жртвовања сопствених грађана ради постизања „вишег циља“ – непосредне политичке користи – али то је само врх овог леденог брега. Да то није ни најспектакуларнији, ни најциничнији пример ове врсте, јасно се види из садржаја норвешког документарног филма „Сребреница – издани град“.
Најзад, у оквирима овог прегледа налази се и један моменат из пресуде генералу Перишићу. Првостепено веће је утврдило две веома важне ствари: (а) Војска Републике Српске није била потчињена Војсци Југославије, са свим правним и осталим консеквенцама које из тога проистичу, и (б) ВРС није била „криминална организација“, већ легитимна војна формација, а уколико је било појединачних припадника који су вршили ратне злочине, то се не може приписивати тој установи као општа карактеристика.
Контроверзна позадина Перишићевог предмета небитна је за ефекат наведених закључака. Будући неоспорени у жалбеном поступку, они су сада саставни део правоснажног правног стања. Под условом да се доследно изведу, импликације су значајне и вишеструке. Досадашња теза Тужилаштва Хашког трибунала, да ВРС није представљала ништа друго осим локалне марионетске војске великосрпског конспиративног центра у Београду, овим је практично срушена. Друга импликација подједнако је важна и она се односи на карактер ратних дејстава које је ВРС водила у Босни и Херцеговини. По својој општој природи, та дејства се сада признају као легитимна, а за могућа нарушавања правила рата одговорни су само појединачни починиоци, као што је случај у свакој другој војсци под сличним околностима. За одбрану легитимитета Републике Српске ова констатација је од суштинског значаја.

„ИСТОРИЈА“ У РЕЖИЈИ МОЋНИХ Несумњиво је да је у последње време процес изношења и утврђивања чињеница пред судовима који по задатку пишу врло специфичне и политички усмерене „историје“ попримио обрт који завређује пажњу. Неспорно је такође да би све бројније пукотине у службено прописаној „историји“ догађаја требало аналитички пропратити и аргументовано користити. Међутим, када се поставља питање да ли је дошло до ревалоризације догађаја, ту не постоје једноставни одговори. Појмове би требало пажљиво дефинисати. Да ли ће се чињенице, које су донедавно биле практично сузбијене, одразити, али искључиво на теоретском нивоу, у кругу стручњака који се баве историјом и правом или ће њихови ефекти бити видљиви и кроз политичке одлуке и у јавном дискурсу, на најширем плану? То су два нимало лака, али истовремено врло посебна питања, која не би требало мешати, јер би се на њих могли дати различити одговори.
Ефеката ће свакако бити, али у почетку они ће се испољити највероватније у виду више нијансираног перципирања догађаја у специјалистичким круговима. Одатле ће се полагано преливати у јавно сазнање и затим, можда, донекле ће условити и доношење неких политичких одлука.
Тежња „моћних људи“ које помиње лорд Актон, није објективно истраживање истине него свеобухватно овладавање стварношћу. Контрола над историјом, па чак и лажном ако друге нема, саставни је део тог амбициозног пројекта. То је кључ за разумевање наизглед депласиране тачке о Сребреници у захтевима немачких парламентараца. Док се сва расположива средства утицаја и принуде улажу у наметање њихових грубих фалсификата, „владари стварности“ до краја ће се жилаво залагати за недодирљивост свог лажног наратива.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Posmatrajuću dešavanja na ovim prostorima u dvadesetom veku i početkom ovog 21-og veka sa jedne strane i medije i zvanične političare sa ovih prostora(mislim na srpske) stiče se dojam da je svima stalo(ili su dobili zadatak)da se stvarna slika o dešavanjima na ovim prostorima namerno i dalje iskrivljuje.Da se ne vraćamo unazad nemožemo promeniti ništa da se osvrnemo na najnovija zbivanja.Svi znamo da je međunarodni sud u Hagu formiran suprotno važećim pravilima Ujedinjenih nacija.Takođe svi znamo da se Evropska unija stalno i trajno postavlja pristrasno uglavnom na strani naših protivnika.Niko normalan nije za bilo kakve izolacije, kako srba tako i Srbije i Republike Srpske, što nedava pravo nikome da pred Evropskim zvaničnicima ustane i kaže šta je istina i da je više dosta dvostrukih standarda.Ulazak u Evropsku uniju liči na šarenu lažu koju postavljaju sve dalje i dalje i sve visočije i visočije a mi i dalje srljamo i pokušavamo da stignemo Cilj koji je realno i daleko i visiko.Okrenimo se sebi proverenim nama prijateljskim zemljama,podvucimo crtu, zasučimo rukave i rezultati neće izostati.Cilevi o kojima sam govorio izgledaće sigurno drugačije, biće i bliži i niži i nuđeni od samih onih koji su ih postavljali tako visoko i tako daleko, a nama preostaje da se saberemo i vidimo dali su nam sada interesantni uopšte.Kao zaključak predložio bih da nemožemo očekivati od bilo koga da nas ceni i razumijen ako mi sami necenimo sebe.Mi smo se kao narod više puta osvedočili da je put do istine težak, trnovit, ponekada i bolan ali na kraju dostižan.Pozdrav, Nilola Rambat

  2. Posmatrajuću dešavanja na ovim prostorima u dvadesetom veku i početkom ovog 21-og veka sa jedne strane i medije i zvanične političare sa ovih prostora(mislim na srpske) stiče se dojam da je svima stalo(ili su dobili zadatak)da se stvarna slika o dešavanjima na ovim prostorima namerno i dalje iskrivljuje.Da se ne vraćamo unazad nemožemo promeniti ništa da se osvrnemo na najnovija zbivanja.Svi znamo da je međunarodni sud u Hagu formiran suprotno važećim pravilima Ujedinjenih nacija.Takođe svi znamo da se Evropska unija stalno i trajno postavlja pristrasno uglavnom na strani naših protivnika.Niko normalan nije za bilo kakve izolacije, kako srba tako i Srbije i Republike Srpske, što nedava pravo nikome da pred Evropskim zvaničnicima ustane i kaže šta je istina i da je više dosta dvostrukih standarda.Ulazak u Evropsku uniju liči na šarenu lažu koju postavljaju sve dalje i dalje i sve visočije i visočije a mi i dalje srljamo i pokušavamo da stignemo Cilj koji je realno i daleko i visiko.Okrenimo se sebi proverenim nama prijateljskim zemljama,podvucimo crtu, zasučimo rukave i rezultati neće izostati.Cilevi o kojima sam govorio izgledaće sigurno drugačije, biće i bliži i niži i nuđeni od samih onih koji su ih postavljali tako visoko i tako daleko, a nama preostaje da se saberemo i vidimo dali su nam sada interesantni uopšteMi smo se kao narod više puta osvedočili da je put do istine težak, trnovit, ponekada i bolan ali na kraju dostižan.Pozdrav, Nilola Rambat

  3. стара мудрост, да је лаж блиска убиству, обистинила се и током `деведесетих` на Балкану ?! Западни медији (ЦНН и др.) `продуковали` су вести, током НАТО агресије 1999, о “стотинама хиљада убијених Албанаца” и сл. без икакве `корекције` и одговорности ?! А замислите, да берзански извештаји ( присутни на `екранима` таквих медија), по сличној `логици` – забележе исто такав, лажни `пад` или `раст` …? А лажи и даље `оптичу` у ово време високих технологија, када и најмања грешка, на високој децимали, може да изаове – хаос !?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *