Почетна / Култура / Ураганска уметност која успева да збрише – поделе

Ураганска уметност која успева да збрише – поделе

Милош Шобајић, Човек 1978. детаљ

Пише Дејан Ђорић

Са Милошем Шобајићем Србија поново има светског уметника који је у многочему испред времена, и уз Марину Абрамовић он је данас најцењенији наш стваралац у свету, што потврђује његова управо отворена изложба у једном од већих римских музеја – Музео дела Ћивита Романа

Изложба слика и скулптура Милоша Шобајића управо је отворена у простору римског Музео дела Ћивита Романа и може се видети од 27. фебруара до 15. априла. У питању је невероватан успех за уметника који се ангажовао на нашој страни приликом бомбардовања Србије 1999. године и кога бије глас да је био миљеник преддемократског режима.
Милош Шобајић је слике и скулптуре-инасталације у последњих петнаест година излагао у неким од најважнијих галеријских простора у Европи и Србији. О његовом раду публиковано је шест монографија, од тога три код највећих француских и енглеских издавача. Недавно су британске и америчке књижаре снабдевене са најновијом, књигом великог формата издавача Филипа Вилсона. Текст за монографију написао је Едвард Луси-Смит, чије су две књиге, о еротској и о савременој уметности објављене и код нас. У питању је аутор који не ужива превелики углед код озбиљних историчара уметности (код нас је објављена и његова књига о пиратима). Он није научник нити истраживач, објављивао је углавном књиге за које се знало да ће постићи велике тираже. Највећи његов успех је књига „Уметност данас“, која има два потпуно различита издања. У оном из седамдесетих су укључени Дадо Ђурић и Ернст Фукс, међу највећим тада живим сликарима али их ново издање, прилагођено постмодерном глобализму и уметности на размеђи двадесетог и двадесет првог века не бележи.

У ФОКУСУ ГУРУА СВЕТСКЕ СЦЕНЕ Окретан играч на светској сцени Луси-Смит поздравља и амерички традиционални реализам (о којем је недавно објавио књигу) и поставангардну ђубришну и хорор естетику. Мада је у тексту о Даду Ђурићу из прве верзије „Уметност данас“ писао да сликар долази из земље без уметничке традиције (шта су онда Лепенски вир, Винча, средњовековна уметност, Паја Јовановић, аустроугарски дворски сликар и Медиала?) то му није сметало да нашироко поздрави излазак обимне монографије босанског сликара Мерсада Бербера посвећене Сребреници и да најави свој долазак на промоцију. Чињеница да је после тога написао монографију Милоша Шобајића, који је због своје наглашене националне опредељености, излагања на Венецијанском бијеналу и просрпски написане монографије Петера Хандкеа, имао проблема са француском јавношћу, говори о томе колико је Шобајић данас значајан.

[restrictedarea] Уз све могуће ограде, Едвард Луси-Смит је један од гуруа савремене ликовне сцене, најзначајнији живи ликовни критичар, коме мало ко сме да се обрати за дужи текст. Његова реч се далеко чује и ова монографија би Шобајићу могла шире да отвори врата највећих светских музеја, а самим тим и да побуди интересовање великих колекционара, чиме би отпали галеристи који посвуда уцењују уметнике, што се посебно односи на наше. Због сталне намере да уметницима снизе цене радова док их не купе за педесет до сто евра, поједини наши значајни сликари и сликарке су их прозвали „шибицари“. Шобајић је један од ретких српских сликара који се ишчупао из канџи галериста и створио свој свет у коме је апсолутни владар. Предавач је на угледним универзитетима од кинеских (а кинеска уметност је у великом успону) до матичног „Мегатренда“. Успео је пре свега зато што је веровао у то што ради и никада није комерцијализовао своје стваралаштво. Његов развитак био је поступан и логичан, од првих слика под утицајем естетике групе Медиала до данашње, условно речено експресивне фигурације, његов пут није био праћен наглим прекидима и започињањем нечег сасвим другачијег и супротног, што је честа особеност (пост)модерних уметника. Никада није доводио у питање самосвојност своје уметности и своје добре намере. Зато Шобајић данас заузима средишњу, посредничку улогу, младима може да буде узор и као уметник који цени традицију (његов париски атеље нимало случајно био у Бато Лавоару, стецишту модерних мајстора) и као стваралац отворен за најновије. Са њим поново Србија има светског уметника који је у много чему испред времена и он је сада уз Марину Абрамовић најцењенији наш стваралац у свету. Тим је пре била гнусна кампања која се у више бројева листа „Политика“ водила против њега, водећи али спрам Шобајића у свету непостојећи представници домаће постконцептуалне сцене у исконструисаној полемици покушали су да оспоре његов рад.

ШТИТ ПЛЕМЕНУ И НА-СЛЕЂУ Снага и изазовност његовог опуса не само да надилазе локално, већ и поделу на традиционално и авангардно. Зато Луси-Смит оправдано пише о Рембрантовом „Одраном волу“ и сликама Френсиса Бејкона као претечама Шобајићевог опуса. Занимљиво је у том смислу и како Шобајић промишља савремену српску ликовну сцену. Исто као званични државни постмодернисти и часопис „Време“ напао је споменик Николе Тесле, рад Дринке Радовановић на београдском аеродрому. Још је занимљивије његово одређење савремене српске сликарске сцене. Каже да се поделила на десницу и левицу, на конзервативне сликаре чији реализам и традиционализам јесу својеврсни кич и на поставангардне концептуалисте који се због наводног напретка баве бесмисленим експериментима. Рад нових уметника отуђује публику од уметности па она више не улази у галерије самим тим што са ликовношћу нема никакве везе. Шобајић каже да уметност не служи за чулно уживање већ за буђење свести, ликовно дело је филозофско и треба да остави утисак на посматрача, да га раздрма, натера да се замисли а не да га разоноди. Чврсто утемељен у ликовном, а не у ширем појму визуелног, спреман на многе уступке осим да изда ликовну уметност и сликарство с којим је почео, Шобајић налази да је права уметност у средишту између ове две крајности, као и да је сасвим потиснута. Ретко међутим наводи ко би био у тој златној средини, који су то уметници који могу да препороде савремену уметност. Може се у том смислу помишљати на Балшу Рајчевића, Александра Ђурића, Ратка Вулановића па и на Александра Цветковића. Нико, међутим, код нас заиста не може да се нађе и одржи на размеђи светова и идеологија, а да буде довољно снажан и свету интересантан. Све је мање-више већ виђено на светској сцени и само је Шобајићу после медијалних харизмата успело шире да заинтересује јавност. Он је националан на начин који су налагали Владимир Велмар Јанковић и Драгош Калајић, као Србин је европски син и космополита, штити пре свега своје племе и наслеђе. О томе добро сведочи недавни позив овом уметнику да у једном од већих римских музеја својим радовима обележи прославу хиљаду седамсто годишњице Миланског едикта. (Његове слике и скулптуре, како напоменусмо, могу се видети у Музео дела Ћивита Романа од 27. фебруара до 15. априла.) То је с обзиром на извесност чињенице да ако код нас и постоје уметници из златног, идеалног модернистичког средишта, за њих није заинтересована западна сцена. Шобајић је усамљени али блистави пример своје тезе. Само је њему и његовој ураганској уметности успело да збрише све поделе и ограничења и да постане један од водећих уметника на посусталој светској сцени.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *