Почетна / Култура / Унутрашњи свет спољашњег света…

Унутрашњи свет спољашњег света…

Пише Бранко Стојановић

Скица за пригодну паралелу Петер Хандке – Момо Капор

Обилазио сам ова места уздуж и попреко, памтио пејзаже, седео у задимљеним кафанама, упознавао људе, осетио сам пуно тога, то је оживело моју машту, створио се распон између ствари које познајем и оних о којима је тек требало нешто да научим. Књига се на крају појавила као средњовековна епопеја – смештена у садашње време. Као што је иберијско место Нумансија заједно са Самаркандом последње уточиште у борби против Римљана, данашње координате трагичне епопеје морале су бити Породин, Велика Плана, река Морава…“, рекао је Хандке у интервјуу „Србија је најверније огледало света“, објављеном 7. октобра 2012. у „Новостима“.
Ако је Петер Хандке (1942), пет година млађи од Моме Капора (1937-2010), познат и као припадник бит-генерације, онда је Капор, као један од зачетника и најбољих протагониста џинс-прозе, која је, током деведесетих прошлог века, понешто се маскиравши, променила крој, присталица џез-хит генерације – упркос чињеници шта је о Капору написао уредник Библиотеке Хит загребачког „Знања“. И Хандке и Капор без комплекса помињу имена многих уметника (писаца, сликара, музичара) – да се одуже својим узорима из предмета званог сентиментално васпитање. И један и други показују изузетну осетљивост за нијансе, пишу против струје, а противници су „жалосних стереотипа“ у животу и у литератури. Обојица афирмишу хусерловски (Едмунд Хусерл) појам „свет живота“, а у њиховим књигама о одјецима ратова деведесетих добили смо золински истинољубиву одбрану истине и слику „увређеног народа“ (Хандке), што значи да су оба уметника била против диктираног, униформног и цензурисаног, за све обавезујућег мишљења. Због тога су их мрзели, а Хандке и о томе има реченицу: „Био је навикнут на мрсце.“ Те речи невиђене мржње – парафразирамо Хандкеовог ексаутора – изговаране су тако „као да је сваким слогом требало да буде згњечен један инсект“. Ни Хандке, ни Капор нису мрзитељи, али сама чињеница да мисле и пишу и у корист српске ствари, и код нас и у свету, била је довољна да их осведочени мрзитељи свега српскога нападају таман колико и Емира Кустурицу, првог добитника Награде Момо Капор. Смрт је заиста непроверена гласина, а мржња, нажалост, није. Знао је то добро Капор, а знају и Кустурица и Хандке. И те како. („Undeground је – писао је Хандке у књизи „Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине или Правда за Србију“ – сав сачињен… од бриге и бола и једне снажне љубави; чак су и његове грубости и његова бука део тога – из чега на крају произлази оно видовито, понекад чак пророчанство ове друге југословенске приче или пак исконско бајколико, као на крају филма у сцени са острвом што се одмиче од континента, где се јунак филма, који одједном није више тако збуњен, а камоли блесав… попут правог приповедача бајки, обраћа гледаоцима речима ‚Била једном једна земља.‘“) И Капор и Хандке – читавим својим делом, али и деловањем, а деловање подразумева не само путовање (авионом, возом, аутобусом) него и пешачење ходање, одлажење на места где се догађа историја – знају да „нема љубави без самилости“, без сталног подношења рачуна себи о својој и туђој кривици: „Зашто ли мучиш одувек само себе и своје, битанго једна, вуцибатино, последњи паметњаковићу и погрешни саосећајниче“ – тим речима се мајка Хандкеовог умноженог наратора обраћа сину у једном његовом сну.

[restrictedarea] И у Хандкеовом роману „Моравска ноћ“ (и у „Правди за Србију“), баш као у многим Капоровим књигама које „покривају“ исто приповедано време, постоји неколико тематски (не и по стилистичкој обради) кореспондентних књижевних мотива, као што су: мотив пута и (кружног) путовања уситњеним, подељеним Балканом („балканском пустињом“, рекао би Хандке) и Европом, а све то у сенци осећања, замисли, идеје и норме која се звала „Средња Европа“; мотив жамора и жагора улице, пијаце, бувљака и преплета људских гласова и звукова, али и свеспасавајуће тишине и осамљености у тој гомили; ината који само што није постао снага и прешао у делање; мотив „баука велике Србије“, афирмације знања, логике и талента, лепоте и друштвене нормалности, уљудности и уљуђености – наспрам надменог презира појединих Европејаца, који воле читав свет, а мрзе брата рођеног, с којим иначе због нечег не говоре. Али зато такви верују само ТВ слици. („Јер шта човек зна ако се његово учешће своди само на гледање телевизије? Шта зна онај који уместо ствари види њену слику“, рекао би Хандке у „Правди за Србију“). Обојица су писали драме и сценарије за филмове. Хандке је и песник („…тимијан и мак. / Ах, издалека слути срце њих“, цитира он још читљиву реченицу са страница неке пожутеле књиге), док Капор, иако лирски портретиста и летописац епохе, није објавио ниједну књигу песама, а проза му је пуна лирских просева. Заједнички су им и мотиви двојника и удвајања ликова и нараторских гласова, као и она позлата која се (к)руни са фресака, док се у наше памћење дозива златни век српског средњовековља. Ту си и записи о (француским) новим филозофима, о блебетању, ембаргу-блокади и (санитарним и идеолошким) кордонима, контролним пунктовима, коначно о судбини оних којима је све то, кулминирајући у „хуманитарном бомбардовању“ и „крстарећој демократији“, и намењено. (Хандке у овом роману пише и о „свеевропској пореској полицији“). Обојица су најлепше странице написали, било као путници, било као докони шетачи-ходачи, загледани у човека и у ситнице које живот значе. А баш те ситнице, од којих су многе прави башларовски „огромни детаљи“, поред лепоте свакодневља и сусрета с људима, који, као и код Растка, говоре, разоткривају и велику, планетарну лаж у којој живимо у овом постхеројском добу. И један и други су врсни сликари европског, балканског (и у њему српског) менталитета, али политичке и културне судбине овог дела Европе и судбине српских енклава на Косову и Метохији. А енклаве су, иако стварне – попут тврђава и острва у делу Меше Селимовића – у људским главама. Не у Породину и на Морави. Политички, ментално, Европа је пуна енклава. Ова два врсна уметника речи користе се разним формама и перспективама приповедања (ја, ти, он, ми), које су код Хандкеа, бар у овом роману – у правилу двогласне или вишегласне јер се уз основног приповедача (Он) сусрећемо са међу-приповедачем, вицеприповедачем (бившим аутором) – понешто сложеније него код Капора.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *