Почетна / Свет / Штоф за новог Шиндлера

Штоф за новог Шиндлера

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Може ли уопште (један) Геринг добити највеће израелско признање: листа Јевреја које је спасио сигурне смрти препоручује Алберта Геринга да (постхумно) стекне почасно звање „Праведника међу народима“, против њега би, међутим, могла да буде само једна „ситница“ – он је млађи брат првог после Хитлера у нацистичкој хијерархији, једног од „стратега“ холокауста Хермана Геринга 

оће ли Немци добити „новог Шиндлера“ (Оскара), по чијој (узбудљивој) биографији Стивен Спилберг је 1993. снимио (чувени) филм„Шиндлерова листа“ (овенчан с пет „Оскара“), а свет још једног носиоца највећег израелског (државног) признања, „Праведника међу народима“?
Ово прво је готово сасвим извесно. „Штоф“ је већ ту, од којег би, констатују немачки медији, такође могао да се направи узбудљив филм, још интригантнији од оног Спилберговог.
С евентуалним израелским признањем мораће очигледно да се још(са)чека, упркос јаким аргументима, иако је тај поступак, сакупљање релевантних доказа, формално, у току. Највише, по свему судећи, из крајње деликатних психолошко-политичких разлога: кандидат за (новог) Праведника носи звучно, и не само међу Јеврејима, по злу знано презиме. Реч је о једном Герингу, млађем брату нацистичког главешине (одмах иза Хитлера) и злочинца Хермана Геринга, Алберту Герингу!

Добро у временима зла Почасно звање Праведника које се додељује од 1953. године „добрим људима у временима зла“, онима који су, ризикујући сопствени живот, спасли (макар) једног Јеврејина, а да уз то нису јеврејске крви, добило је већ 510 Немаца, али још нико из најуже фамилије најодговорнијих за холокауст.
Међу првим Немцима који су стекли ово признање нашао се већ споменути, светски знан, захваљујући пре свега Спилберговом филму, Оскар Шиндлер. Уметнички снажна филмска прича представљала је историјски верну реконструкцију животног пута овог необичног човека који је од увереног нацисте, у „злим временима“, израстао у, заиста, храброг хуманисту: спасио је од сигурне смрти, слања у концентрационе логоре, око 1.300 „својих“Јевреја, радника запослених у његовој фабрици емајлираног посуђа у окупираном (пољском) Кракову.

[restrictedarea]

 

Неправедно заборављен Алберт Геринг је још, и у самој Немачкој, готово непознат.„Шпиглови“ новинари су „истестирали“ неколико (познатих) историчара: нико за њега није чуо. У бројним биографијама, насталим последњих година, посвећеним „фелдмаршалу (Херману) Герингу“, Алберт је једва, и само успут, као млађи брат, споменут.
Из материјала који се слаже на столу Ирене Штајфелд, задужене у Меморијалном центру „Јад Вашем“ за сакупљање података о кандидатима за Праведника – коначну одлуку о томе доноси посебна комисија састављена од десет чланова који су преживели холокауст – назире се прича о неправедно заборављеном Немцу који је, попут Шиндлера, спасао велики број Јевреја. Ово поређење послужило је новинарима „Шпигла“ као „шлагворт“ за наслов текста – „Герингова листа“ – и причу о„Геринговом малом брату“ (број од 4. марта ове године).
Прича је заснована на документима. Пре свега, о извештајима Гестапоа о „проблематичном“ Алберту Герингу, записницима са саслушања која су, док се кратко време непосредно после рата налазио у америчком заробљеништву, срочили њихови обавештајци, затим пресуди Суда у Прагу из 1947. године и, коначно, изјавама самих Јевреја које је Алберт спасио.
У разговору с новинаром „Шпигла“ Ирена Штајнфелд, жена која има велико искуство у процењивању кандидата за највише државно признање, каже да је за њу лично небитно ко од њих носи какво име. Њој је, такође, знано да су ретки, веома ретки, јунаци који су,„исцела“, и током читавог живота чинили доброчинства, поготово у време холокауста. Важно је да се ради о особи која је, ризикујући сопствени живот, спасла живот (бар) једног Јеврејина, а да сама није била Јеврејин. Алберт Геринг, званично, није био Јевреј и она ће, у сваком случају, презентирати његова „акта“ (већ споменутој) комисији која одлучује о додели високог признања.
„Шпигл“, међутим, на крају текста, поставља питање да ли је уопште замисливо да држава Израел одликује највећом почасном титулом неког ко носи презиме Геринг?
Из онога што је до сада познато произлази да је доскора готово сасвим непознати Алберт Геринг био заиста необична личност. Инжењер по образовању, с изгледом заводника и сноба, није, како испада, скривао мржњу према нацистима, под чијом заставом је његов старији брат Херман направио стреловиту каријеру. Било му је отпочетка, наводно, знано да Хитлер води Немачку у пропаст. Напустио је земљу и отишао, најпре, у Аустрију, узео њено држављанство и остао у Бечу до „аншлуса“.

Моћна заштитничка рука Са старијим братом, Херманом, виђао се веома ретко, искључиво на, такође ретким, породичним окупљањима.
Прву причу о Алберту и његовим доброчинствима публиковао је, иначе, пре више од пола века, у одавно угашеном недељнику „Актуел“, под (провокативним) насловом „Мој пријатељ Геринг“ Ернст Нојбах, сценариста и филмски продуцент.
Као Јеврејин, био је веома захвалан Алберту Герингу. Поред осталог, и за бекство, 1938. године у Француску. И Нојбахов текст се налази у Албертовом јерусалимском досијеу. У њему је, поред осталог, испричана и једна епизода из Беча, одмах по „упаду“ нациста. Приликом пљачке једне фарбарске радње, кад нису нашли њеног власника, сместили су његову жену у излог с окаченим плакатом о врат на којем је писало „Ја сам јеврејска свиња“. Наишао је, случајно, у том часу Алберт, скинуо пред урлајућим нацистима плакат и одвео је. Препречили су му пут. Спасио га је „аусвајс“ и презиме – Геринг.

Прича без одјека Нојбахова прича о „пријатељу Герингу“ остала је, међутим, дуго без (икаквог) одјека. Као што ће се догодити и са документарним филмом који је трагом овог текста снимила и 1998. емитовала једна британска телевизијска мрежа. Тек ће, знатно касније, кад је случајно„набасао“ на све то, један млади Аустралијанац, Вилијам Бурке бити„фасциниран“ причом о Алберту. Стигао је у Немачку, претраживао архиве, прокрстарио његовим трагом кроз Аустрију, Мађарску и Румунију. Пронашао је његову кћи Елизабет и друге рођаке. Из тога је настала књига „Херманов брат: ко је био Алберт Геринг“, штампана прошле године у Немачкој. Посебно поглавље у том животопису, које ће му после рата и спасти главу, припало је Албертовом боравку у Прагу. Тамо се нашао као један од директора „Шкоде“, једне од највећих фабрика наоружања у то време, коју су нацисти укључили у концерн назван по имену његовог брата, Хермана.

Кад је и Гестапо немоћан Документа показују да се све време боравка у Прагу налазио под присмотром Гестапоа. Посебно опсежан, и оптужујући, извештај о Алберту Герингу агенти су послали берлинској централи 23. октобра 1944. године. У том извештају су сведочили да се превише ангажује за спасавање Јевреја, а за посебан „грех“ узета је чињеница да се оженио Чехињом. Забранио је, уз то, да га, при уласку у канцеларију, поздрављају с (обавезним) „Хајл Хитлер“. Прашки резидент Гестапоа јављао је, у посебном извештају, о „дефетистичком и опасном понашању“ Алберта Геринга, тражећи да га неизоставно позову у Берлин на саслушање. Ништа од тога. Више пута био је хапшен и брзо ослобађан, увек на интервенцију старијег брата.
Та заштитничка рука му је очигледно и помагала да улази у веома рискантне подухвате, спасавајући Јевреје, које би други сигурно платили главом. За разлику од Оскара Шиндлера, који је водио приљежно списак оних које је спасао, Алберт није располагао прецизном евиденцијом. Сам није знао коме је све помогао.
Често се радило о људима које уопште није познавао. Кад се предао Американцима, 9. маја 1945. у Салцбургу, испричао је, на саслушању, причу о доброчинствима које је чинио минулих година. Нису му уопште веровали. Понајвише због његовог презимена. Остао је годину дана у америчком заробљеништву, све док није стигао нови иследник Виктор Паркер. Он је на Геринговој листи, на којој се налазило више звучних имена, између осталог и последњи аустријски канцелар Курт Шушниг, открио и – своју тетку. Контактирао је још с некима с те листе и – ослободио Алберта. Не, међутим, сасвим. Послао га је у Праг, тамошњим иследницима. Нашао се опет иза браве, заједно с немачким ратним злочинцима, пљачкашима и криминалцима. Изведен је 1947. на суд. Његово презиме било је довољно за смртну казну.

Писмо Бенешу Спасли су га радници „Шкоде“ и борци чешког Покрета отпора. Писали су председнику Едварду Бенешу тврдећи да стотине Чеха, мушкараца и жена, могу да захвале Алберту Герингу што су остали живи.
Суд га је, после ове интервенције, ослободио у марту 1947. године. Имао је тада педесет две године и био без посла и иметка. Развео се, и с кћерком иселио у – Перу. Није хтео, као што су то избегли нацисти листом чинили, да мења презиме. Аутор његовог животописа, већ споменути Вилијам Бурке, предао је пре две године папире и документа која је сакупио Меморијалном центру „Јад Вашем“, с уверењем да његов јунак заслужује да буде 511.
Немац с почасном титулом „Праведника међу народима“. Они који о томе коначно одлучују, још нису рекли своју последњу реч.
Ирена Штајнфелд је саопштила новинару „Шпигла“ своје утиске после читања лектире о Алберту Герингу. За њу је то, без сумње, била провокативна, фасцинантна личност, привилеговани особењак. Чуди је да се о њему у Немачкој тако мало зна. Чини се, каже, да Немци имају више проблема с презименом Геринг него Израелци. Било би, због тога, важно да се његово чињење историјски вреднује у самој Немачкој. Њен телефон је и даље отворен, за сваку нову информацију, потврду или сумњу. А све док оне притичу, „досије Алберт Геринг“ неће бити затворен.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *