Почетна / Друштво / Србима на КиМ прети „прихватљиви геноцид“

Србима на КиМ прети „прихватљиви геноцид“

Пишу Наташа Јовановић и Миодраг Зарковић

Чак и западни аналитичари предвиђају да ће прихватање Србије да се одрекне сопствених установа на северу Косова и Метохије, имати далекосежне и погубне последице не само по српску државност у покрајини, већ и на физички опстанак Срба на том подручју

Велики „пријатељи“ и „саговорници“ данашњих властодржаца Србије, са којима су удружени на „решавању историјског конфликта Срба и Албанаца“, одавно планирају да дотични конфликт реше тако што ће изазвати етничко чишћење Срба из четири северне општине – при чему се теше проценом да тај егзодус неће потрести никога у Европи! Према документима у које је „Печат“ имао увид, као и на основу сведочења и очекивања самих Срба из четири општине са севера покрајине, управо је физички опстанак српског народа на тим просторима у игри, коју и Београд и Приштина и Брисел еуфемистички називају тражењем „компромиса“ о такозваним „паралелним институцијама“.
Не ради се, наравно, ни о каквим паралелним институцијама, већ о крајње легитимним установама којима држава Србија одржава своје присуство на окупираним подручјима. Четири северне општине, са Косовском Митровицом као политичким и привредним средиштем, још од НАТО бомбардовања успевају да се одупру потпадању под надлежност Приштине, тј. тамошњих преобучених терориста, а у том одупирању пресудна је била важност управо установа као што су здравствене, просветне, комуналне, правосудне, па и политичке. Зато, када у извештајима о преговорима у Бриселу пише да се разговарало о „паралелним институцијама“, то у ствари значи да су на столу биле побројане установе, које престављају последње, мада врло опипљиве и жилаве, трагове српске државности на Косову и Метохији. Званични Београд је, ипак, током последњих месеци показао изразиту спремност да се одрекне ових установа, тврдећи успут да ће се заузврат побринути да „српска заједница“ на Косову и Метохији настави да постоји тако што ће јој то бити олакшано противуслугама Приштине. Истраживање „Печата“ је, међутим, показало да ће гашењем српских установа на северу Космета, тамошњи Срби бити натерани у исељавање, односно, да је то исход који Запад и Приштина прижељкују и за који су убеђени да може бити остварен без претераних потешкоћа или последица.
Нажалост, досадашње држање извршних власти Србије може само да улије оптимизам западним сплеткарошима да ће њихове намере, чак и оне најмрачније, бити остварене онако како су и замишљене.

[restrictedarea]

 

 

НЕИЗБЕЖАН ЕГЗОДУС За разумевање прикривене – невешто, али ипак прикривене – позадине бриселских преговора, следећи документ могао би да буде драгоцен. Реч је о анализи „Србија – између Косова и ЕУ“, коју је фебруара прошле године извесни Михаел Ерке урадио за немачку фондацију „Фридрих Еберт“, на тему стања у четири северне општине Косова и Метохије. У тој анализи, у коју је „Печат“ имао увид, Ерке правилно закључује да Косово не може да буде заокружено као независна држава, све док не успостави пуну контролу над четири северне општине. (У томе је, дакле, заузео сасвим другачији став од многих београдских НАТО-душебрижника, који већ више од десет година упорно понављају да је „Косово изгубљено“ и да „косовска независност“ представља „реалност са којом ће Србија кад-тад морати да се помири“; за разлику од њих, Ерке је свестан да „Косова“ може постати држава и да то може постати реалност тек уколико се Србија одрекне свог упоришта у четири општине; штавише, он у једном делу наводи да „између међународно признатог суверенитета Косова и реалне ситуације на северу постоји огромна разлика“.)
У сегменту насловљеном „Паралелне структуре“, Ерке пише:
„Одбијање да се Србији додели статус кандидата, које је пре свега издејствовала Влада Немачке, оправдано је понашањем Србије на северу Косова. Српска Влада, међутим, скоро да нема никакав утицај на већинско српско становништво на северу Косова. Тамо доминирају конзервативне опозиционе странке, које немају много интереса да сарађују са српском Владом.“
Тај пасус показује да је Ерке дубински упознат са приликама у четири општине, односно, да у разматрање узима унутарсрпску динамику, тада оличену управо (тихим?) сукобом званичног Београда којим је командовао Борис Тадић и српских општина са севера покрајине. Ерке је, дакле, имао довољно и времена, и воље, и средстава да се подробно упозна са материјом коју обрађује, што, истини за вољу, и није тако честа појава међу западним аналитичарима који се баве овдашњим околностима. Утолико је следећи Еркеов закључак злокобнији и језивији.
Аутор наравно верује да Приштина мора да спречи Србију да надаље финансира спорне институције, што ће довести до постепеног гашења тих установа, а последица тога ће бити застрашујућа:
„Егзодус са Косова или ‚хладно етничко чишћење‘ било би неизбежно, али њега међународна заједница вероватно уопште не би приметила, јер би погођена била група становника чија величина одговара немачком граду Нојштат у Рибенбергу.“

КОМПРОМИС С НЕПРИЈАТЕЉЕМ? Немогуће је проценити стваран утицај Еркеове анализе на политику коју спроводи Немачка – самим тим и Европска унија. Ипак, узимајући у обзир да је реч о познатој фондацији, као и већ наглашену чињеничну поткованост аутора, може се претпоставити да Еркеова анализа има одређену „тежину“ у немачким и европским политичким круговима који су преузели на себе „решавање“ косметског проблема. Што ће рећи да нељудска хладноћа, какву испољава Ерке у свом раду, у најмању руку не одскаче од уобликоване политике Берлина и Брисела, односно, да и Берлин и Брисел вероватно рачунају на егзодус српског становништва са севера Косова и Метохије, уколико садашње установе буду укинуте.
Западни чиниоци уплетени у косметски чвор, а које београдски званичници упорно и неодбрањиво називају својим (нашим?) пријатељима, по свој прилици такође не сматрају тај егзодус неким неповољним развојем, нарочито због тога што ће бити релативно мали у смислу бројности становништва које би се исељавало! Ако су сагласни са Еркеом, а тешко да их је он лоше проценио, Бриселу и Берлину (свакако и Вашингтону) најбитније је то што „међународна заједница“ не би ни приметила етничко чишћење Срба.
Е сад, док „Западни пријатељи“ и њихови проницљиви аналитичари предвиђају/прижељкују овакав расплет кризе на северу Космета, београдски званичници упорно се размећу сопственом спремношћу да са таквима траже „компромисе“. То на бриселске „преговоре“ може да баци сасвим другачије светло од постојећег, иако је и постојеће крајње неповољно – чак и без увида у оволику бездушност Западних аналитичара, ко би па могао да очекује од њих ишта друго, ако зна да су свесрдно стали иза кољачких одреда Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја?
Исто тако, тешко је поверовати да српски званичници не знају за ово. Пошто су вољно изабрали да учествују у таквом „преговарачком“ процесу, и те како има простора за оштре речи које на рачун властодржаца упућује Марко Јакшић, један од најпрепознатљивијих предводника Срба са севера Космета:
„Моје је дубоко уверење да се ту не ради о уласку у ЕУ нити о том вајном датуму, јер је очигледно да од тога нема ништа. Не могу да поверујем да се Томислав Николић у 61. години напрасно заљубио у европске интеграције. Пре ће бити да су то неке обавезе које је он прихватио када је разбијао СРС, а које се односе првенствено на КиМ. Укидање наших институција на северу значиће убијање државе Србије на Косову, и то званични Београд савршено добро зна. А оно што многи заборављају, јесте да неке од институција постоје још од Светог Саве. Ни у турско време, наиме, српске школе нису престајале са радом на Косову и Метохији. Чак ни Турци нису Србима ускраћивали право на сопствено школовање“, каже Јакшић за „Печат“.

ОТИМАЈУ И ЦРКВУ Када се, дакле, стање осмотри пажљивије, јасно се види да ово што београдска гласила масовно називају „паралелним институцијама“, у ствари представља истовремено и сламку спаса за тамошње Србе и кост у грлу шиптарским терористима. Медији, међутим, углас са званичницима, преко најављеног укидања прелазе ћутке, или чак и са сладострашћем. Ту је на делу хладна нечовечност налик оној коју је испољио Михаел Ерке у свом аналитичком раду; чак и страшнија, тачније, зато што је реч о нашим земљацима и сународницима, односно, о територији која се налази у корену српске духовности.
Духовни корени ће такође бити најозбиљније угрожени, како открива псловично обавештени Марко Јакшић:
„Имамо поуздане информације да се спремају насртаји и на Српску православну цркву. Већ су припремили два православна монаха из Албаније, који треба да установе Косовску православну цркву. У Албанији постоји јака православна заједница, тамо је 20 одсто становништва православно, и углавном су сконцентрисани на југу земље. Оданде су и ова два монаха.“
На удару ће се, ипак, прво наћи установе као што су здравство, школство, телекомуникације, судство, култура… А најпре платни промет који постоји између Космета и остатка Србије. У свим српским срединама на Космету динари се користе као средство плаћања. У енклавама јужно од Ибра можете плаћати и динарима и еврима, док су на северу скоро искључиво динари у оптицају (мада, руку на срце, нико не одбија евре). То је, према Еркеовој и небројеним другим анализама, једно од главних упоришта четири северне општине, при чему се четири општине најважније упориште свих Срба преосталих на Космету. Како изгледа живот Срба јужно од Ибра – изузев оних који су пристали да служе Тачијевој накази од државе – може се сазнати из примера многочлане породице Виријевић (муж, жена и шесторо деце, од којих је једна девојчица слепа и непокретна у леву страну тела), избегле из Приштине у Грачаницу одмах после НАТО бомбардовања. Виријевићи су настањени у контејнер насељу, названом Воћњак, где муку муче са снабдевањем струјом:
„Раније је српско министарство за расељена лица, односно за социјална питања, плаћало наше рачуне за струју“, прича Наташа Виријевић. „Био је то вид државне помоћи нама који смо јужно од Ибра. Али, првог јануара ове године српска влада је престала да нам то плаћа. Тако су нам рекли ови из КЕК-а (електродистрибуција Косова – прим. аут.) Као, њима је жао, али морају да нам исеку струју, зато што рачуни нису плаћени. Од почетка године наовамо, само смо у два наврата имали струју, и то на по недељу дана. Изузев тога, уопште нисмо имали струје. Нити нас је ико из министарства обавестио да нам више неће плаћати, нити су нам икако образложили ту одлуку. Само су одједном престали да плаћају. Можете и да замислите како нам је без струје.“

САМОУКИДАЊЕ ДРЖАВЕ Потресно сведочење Наташе Виријевић, које говори о драматичном положају Срба јужно од Ибра, служи и као опомена свима осталима. Те опомене свесни су и Срби са севера, који предвиђају суморне дане уколико званични Београд остане при намери да пристане на укидање „паралелних институција“.
Како у разговору за „Печат“ наводи правни историчар Зоран Чворовић, многи наши званичници говоре како је српски суверенитет на КиМ суспендован 1999, што није тачно:
„У оној мери у којој је српска држава посредством свог законодавства и својих органа присутна на Косову и Метохији, у истој мери сепаратистичка творевина Косово на тим деловима није суверена. То се најбољи види када се оде, рецимо, у северну Косовску Митровицу или Зубин Поток. Пошто је сувереност једна и недељива, или је има или је нема, сепаратистичка творевина Косова није држава. Оно што не знају Дачић и Влада Србије, одлично знају западни ментори албанских сепаратиста и терориста, да нова држава у смислу међународног права, по речима једног од класика западноевропске теорије права, настаје ако се успостави независна власт издајући принудни поредак за извесну територију и ако је, што је најважније, ефективна, тј. ако је способна да обезбеди сталну покорност том поретку од стране лица која живе на тој територији. Самоукидањем државе Србије на КиМ кроз укидање сопствене организације државне управе и локалне самоуправе, званична власт Србије помаже сепаратистима у Приштини да ефективно заокруже сувереност на целој територији од Лепосавића до Качаника“.
Питање које се намеће јесте да ли они који самоукидају државу Србију на КиМ врше кривично дело. Чворовић сматра да је реч о кажњивим припремним радњама за кривично дело угрожавања територијалне целине из члана 307. Кривичног законика Републике Србије, а у вези са чл. 320, став. 2. овог законика.
„Наиме, једна од закоником предвиђених припремних радњи састоји се у отклањању препрека за извршење кривичног дела. Управо ову радњу врше поједини представници власти, својим изјавама о признанавању постојећег сепаратистичког државоликог поретка на КиМ и самоукидању државе Србије на делу њене територије, јер с обзиром на своју јавну позицију стављају у изглед шиптарским сепаратистима да ће њихови покушаји да отму део територије државе Србије остати некажњени! Умишљај као неопходни услов за кривичну одговорност код овог кривичног дела, лако је доказив с обзиром на позицију коју заузимају, а посебно с обзиром на изјаве које дају“, наводи Чворовић.

НАЈЕЗДА ШИПТАРА Срби из Косовске Митровице добро знају како би се укидање садашњих установа одразило на свакодневицу. Ма како да то буде изведено и заведено, укидање би неминовно водило и ка рушењу садашњег стања апартхејда, односно, потпуно раздвојеног живота Срба од Албанаца. Изузев најмлађих Митровчана, остали добро памте времена када град није био подељен на јужни албански и северни српски део, тј. доба када су једни и други били измешани. Сећање на то време казује да се митровачке девојке и жене тада нису усуђивале да се крећу улицама по мраку, иначе би се изложиле превеликој опасности од малтене извесног сексуалног напада; то је тек један од показатеља тога шта чека Србе из Косовске Митровице и остале три општине, у случају да српске установе заиста буду укинуте.
„Чак и не би највећи проблем било то што би институције биле обједињене, па би Приштина имала последњу реч по свим питањима“, прича један 35-годишњи Митровчанин, који добро памти раздобље тешког заједничког живота од пре бомбардовања. „Много би опасније било то што би обједињавање институција Шиптарима послужило за повратак у северни део Митровице. Оставили би они све институције да буду у нашем делу, а онда би их користили. Долазили би овде у суд, или на лечење, или на факултет. И онда би провоцирали, правили невоље. Може им се, јер их само у јужном делу Митровице има шест-седам пута више него нас. Како бисмо могли да се одупремо тој најезди?! Никако. Инциденти би избијали непрестано, полиција би онда морала да хапси и нас и њих, а њих би свакако претекло. Ето, то је највећи проблем са укидањем наших институција. Свакакав бисмо договор могли да преживимо, ако би између северног и јужног дела стајао кинески зид. Али, овако како је сада, укидање српских институција довешће до масовног исељавања Срба из ових крајева.“
Према томе, када београдски медији и званичници славодобитно причају о укидању „паралелних институција“, они у ствари призивају пречицу до новог етничког чишћења Срба. После свега што су претурили преко главе, и ипак остали постојано на бранику српске државности, косметски Срби неизбежно заслужују далеко већу и искренију помоћ остатка Србије, од ове „помоћи“ која им се испоручује преко мутних бриселских састанака на којима се делегација Ивице Дачића раздрагано смеје са делегацијом незапамћеног крволока Хашима Тачија.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *