Почетна / Друштво / Слуђивање народа

Слуђивање народа

Пише проф. др Ратко Марковић

Заједница српских општина о којој се говори у Бриселу је прости савез косовских општина у којима је српски живаљ већински. Она није у систему локалне самоуправе у Србији, него је у систему локалне самоуправе Косова. То значи да нема никакве нове надлежности друкчије од оних које на Косову има локална самоуправа

Јавности у Србији је у вези са судбином Косова, откада је решавање тог питања од стране Београда и Приштине, уз посредништво ЕУ, подигнуто с техничког на политички степен, једино јасно да јој ништа није јасно. Председникова платформа, скупштинска Резолуција за политичке разговоре, јавне изјаве непосредних учесника у тим разговорима – све то је једна неразумљива и неодржива збрка тврдњи, оцена и појмова. Стање личи на кола која имају запрегу с обе стране, па свака вуче у свом правцу. Шта предлаже албанска страна, то је увек супротно од онога шта предлаже српска страна. Али се бар извесно зна, иако не и у детаљима. Основна нит је видљива. Шта предлаже српска страна, то зависи од оног ко у њено име говори и од времена када говори. Тек, тај став је променљива величина. Једно је писало у председниковој платформи и њеном крајње редукованом, у изразу и садржини, облику – скупштинској Резолуцији, крајем децембра и средином јануара, друго о истој ствари, и када је реч о суштини и када је реч о појмовима, говоре овлашћени званичници Србије марта 2013.

ЗБРКА РЕЧИ И ПОЈМОВА У председниковој платформи се говори о образовању Аутономне заједнице српских општина на Косову и Метохији. Та заједница има своје биће, није прост сабир општина у којима су Срби већинско становништво. Она има своје надлежности, које појединачне општине немају и сопствено уређење са Скупштином и Извршним већем. Има и свој највиши правни акт. Органима Заједнице јемчи се могућност успостављања непосредне сарадње с државним органима Републике Србије и право на допунско финансирање из средстава издвојених из буџета Републике Србије. Заједница би требало да има Аутономну полицију, која би била део полицијских снага Косова и тужилаштво у првом, а судство у првом и другом степену. Чак је предвиђено да ће Аутономна заједница „независно одлучивати о изгледу и коришћењу својих симбола (грба, заставе, химне, итд)“. О читавом Косову у платформи се говори као о „АП Косово и Метохија“, а у скупштинској Резолуцији о „јужној српској покрајини“. По небулозама и конфабулацијама карактеристична је скупштинска Резолуција. У њој се говори о надлежностима утврђене преговорима које се поверавају ПИС (покрајинским институцијама самоуправе) у Приштини. Оне ће потом бити потврђене уставним законом (такав акт не постоји у важећем Уставу Србије) „и пренете органима Аутономне покрајине Косово и Метохија“. Потпуна збрка речи и појмова.

[restrictedarea] Током преговора (политичких разговора) испоставило се да су ово биле само пусте жеље два државна органа Србије. У стварности се није говорило ни о истим стварима, ни истим језиком. Тако смо чули да Косово није никаква „АП Косово и Метохија“, него је „специфична територија изван аутономије коју предвиђа Устав“ (из интервјуа председника египатском дневнику „Ал Ахрам“, „Политика“ од 6. марта о.г.). То би требало да буде замена за означавање територије која је изван државне територије Србије, како би се избегла употреба израза „друга држава“. Тако је „АП Косово и Метохија“ од „саставног дела територије Србије“, како пише у њеном Уставу, постала „специфична територија“. А у политичким преговорима потпуно је ишчезла реч „Аутономна“ у називу „Аутономна заједница српских општина“. Није ствар у речи мање, нити у мењању једног имена. Ствар је у сада друкчијем суштинском обележју те заједнице. Она више није облик територијалне аутономије, која је међустепен децентрализације између аутономије федералне јединице у федерацији и аутономије локалне самоуправе у унитарној држави, него је спуштена на најнижи степен децентрализације који постоји у свакој данашњој европској држави – на локалну самоуправу. У складу с промењеном суштином, то обједињење српских општина, а више не посебно територијално-политичко тело, назива се „Заједница српских општина“. Тако се заједница од територијалне аутономије преобразила у облик локалне самоуправе. А то значи да је отпао сав онај председниковом платформом предвиђен „изворни делокруг“ („изворни послови“), којим је требало означити аутономни делокруг Заједнице. Та заједница неће моћи да „пробије“ круг послова који припада локалној самоуправи, одређен косовским законом. И како она није више посебно територијално-политичко биће, она не може имати никакве своје органе, предвиђене у председниковој платформи – Скупштину и Извршно веће.
У стандардном европском типу локалне самоуправе право општина на удруживање и стварање заједница и савеза по било којим основима произлази из права на локалну самоуправу. Европска повеља о локалној самоуправи, усвојена од стране земаља чланица Савета Европе 1985, предвиђа право локалних власти да се „удружују с другим локалним властима ради обављања послова од заједничког интереса“. Чак се ови савези општина могу протезати и ван државних граница – све у циљу јачања локалне самоуправе. Мотив за стварање Заједнице српских општина је етнички – у њима већинско становништво припада мањинској, српској нацији. Све те општине имају право на ту заједницу по основу чланства Србије у Савету Европе и без њеног предвиђања посебним политичким преговорима.

КЛИН И ПЛОЧА Дакле, у политичким преговорима је природа Аутономне покрајине Косово и Метохија и Аутономне заједнице српских општина, она која је одређена председниковом платформом и скупштинском Резолуцијом, из основа промењена. После овакве, суштинске промене, поставља се питање на шта се сада свео степен заштите Срба на Косову и Метохији. Пошто је Заједница српских општина пуко повезивање српских општина на Косову, отпадају сва њена овлашћења која су изван оквира локалне самоуправе. О законодавним овлашћењима Заједнице више нема ни помена. То је јасно и премијеру, па их због тога више и не спомиње, него говори само о извршним овлашћењима. Извршна овлашћења, иначе, има свака појединачна општина, у границама права на локалну самоуправу. Извршна овлашћења нису исто што и извршна власт, о којој се говори у председниковој платформи. Ту власт има само држава, тј. централна власт. Заједница српских општина је, видели смо, локална власт, уколико је она уопште икаква власт. Као сурогат за неостварљиву законодавну власт, поједини учесници политичких преговора спомињу право српских посланика у косовском парламенту да приликом доношења закона који се односе на Заједницу српских општина, не могу бити надгласани. Ту се поставља питање ко је меродаван да утврђује који су то закони.
Из овог хаоса појмова и олаких изјава у стилу „један у клин, други у плочу“, неко коме је држава струка може закључити следеће. Заједница српских општина о којој се говори у Бриселу је прости савез свих косовских општина у којима је српски живаљ већински. Она није у систему локалне самоуправе у Србији, него је у систему локалне самоуправе Косова. То значи да нема никакве нове надлежности друкчије од оних које на Косову има локална самоуправа. Преостаје као једино отворено питање могућност институционализације ове заједнице, која је сама једна институционализована сарадња српских општина на Косову, како би се удруженим локалним снагама решавала локална питања карактеристична за њихову етничку посебност. Хоће ли она имати своје представништво, у којем би једнако или сразмерно биле представљене српске општине – не каже се. Уколико би га имала, уз њега би требало да постоји извршни орган који би се старао о извршавању закључака представништва, спровођењу захтева упућених органима власти и сл. Али, све би то требало да буде предвиђено правним актима Косова, јер је и ова заједница у саставу правног система Косова. Друкчије би било да је остала идеја о Аутономној заједници, када би ту аутономију могле да гарантују релевантне државе. По свој прилици, осим овлашћења да удруженим локалним снагама решава локална питања, Заједница српских општина може централној власти упућивати само представке, жеље, апеле, који у европском окружењу могу имати некакву тежину, пошто потичу од једне компактне националне мањине. Та заједница нема никаква овлашћења државне власти. Због тога нико више не спомиње ни Аутономну полицију, нити сопствене судске и тужилачке инстанце. Спомиње се само право Заједнице да предлаже избор судија првостепених судских и тужилаца нижих тужилачких инстанци на територији повезаних општина.
Више се не спомиње ни право Заједнице на допунско финансирање из буџета Србије. Уместо њега, спомиње се Фонд за север, у који би се сливали приходи од царина на северу Косова. Пошто је премијер изјавио да Косово више од једне деценије није у Србији, а то да је у Србији пише само у Уставу Србије, ништа није необично тражити од Србије да се више не супротставља чланству Косова у међународним организацијама, подразумевајући ту и Уједињене нације. И, зашто не, успостављање међусобне сарадње органа два „субјекта“ (да се избегне реч „држава“) и њихових локалних самоуправа. Лицемерство ЕУ и САД-а је беспримерно. Приближава му се само лицемерство турске дипломатије у време када је Србија била вазална држава и непосредно по стицању независности на Берлинском конгресу. ЕУ и САД безброј пута понављају, од претеране употребе исхабану фразу, како од Србије „не траже да призна Косово“. Све што би Србија требало да уради је, сматрају, само да прихвати, само да се сложи с реалношћу да Косово више није у њој, а не мора га при том и признати као државу. Кад Косово више није у њој, шта је више брига шта је оно. Није онда чудно што народ зове политику онаквим именом. Уосталом, наведену премијерову изјаву вероватно је имала на уму известилац Европског парламента за Косово Улрике Луначек, када је изјавила: „Српска влада (је) спознала да читаво Косово, а тако ни север, никада више неће бити део Србије.“
Да се у Србији то и прихвати, потребно је претходно психолошки припремити народ. А он ће се припремити тако што ће збрканим изјавама, противречним ставовима и акробатским конструкцијама најпре бити психолошки слуђен, а у том стању, као некој врсти смањене урачунљивости, он ионако више неће бити свестан на шта је све пристао. Уколико се његов пристанак уопште буде и тражио.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Tvoje je onoliko koliko uspes da odbranis. Drzava se nikada nije branila pregovorima, uostalom oni sto su nas tukli nisu sa nama pregovbarali nego dum, pa bombardovanje. Ovi predhodnici unistise sve sto je tradicionalno srpsko cak su i fuckalice koje su podelili 5 oktobra pokupili. Verovatno da ih prodaju nekim drugim ,,indijancima,,.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *