Шетња за Ђиласа

Пише Бранко Радун

Десетогодишњица смрти Зорана Ђинђића употребљена је у борби за његово политичко наслеђе и постхумну популарност

По необично лепом и топлом дану Београдом је шетало хиљаде људи који су обележили десет година од убиства председника Владе Србије Зорана Ђинђића. „Шетња за Зорана“, коју су предводили Драган Ђилас, Чедомир Јовановић, Борис Тадић и чланови породице Ђинђић завршена је обиласком премијеровог гроба у Алеји великана; организовали су је Демократска странка и Либерално демократска партија. У питању је, дакле, јасна политичка шетња у којој је повод десетогодишњица смрти човека за кога се, мање-више неосновано, тврди да је „први демократски изабрани премијер Србије“.

ПОЛИТИЧКА НЕКРОФИЛИЈА Због чега су Ђилас и Чеда организовали ову и овакву шетњу, као и остале сличне манифестације Зорану у част? Одговор пружа свечана академија „Зоран Ђинђић живи“, у уторак увече у Центру „Сава“, на којој је лидер ДС Драган Ђилас поручио да данас живимо у земљи која нема јасну визију, ни идеју како људи да се запосле, боље живе и имају веће плате. Према његовим речима, Ђинђић никада не би лагао свој народ, ма како истина била болна, не би, како је нагласио, рекао да је Србија у Куманову победила НАТО, нити да смо „одбранили Косово“. Овиме је постало сасвим јасно да се Ђилас, а и други са њим, заклањају иза Ђинђића и користе га у промоцији сопствених политичких ставова. Можда то није баш пристојно, неко би овакву употребу покојника могао назвати и „политичком некрофилијом“, али се мора признати да она има ефекта.
Јер то у пракси значи да Драган и Чеда и Борис могу уз хиљаде људи и медијску подршку да обиђу гроб свог Ђинђића, а да у исто време, на пример премијер Ивица Дачић, годинама уназад мора да у широком луку избегава да буде виђен на Милошевићевом гробу; елита коју у великом делу чине људи блиски ДС-у и ЛДП-у не допушта да се на иоле равноправан начин третирају ове две, свака на свој начин, трагичне фигуре новије српске историје. Дакле, Ђинђић, сахрањен у Алеји великана, може „да добије“ и велелепне скупове и масовне шетње и књиге које га преко сваке мере славе, док Милошевић, који је сахрањен под дрветом, тешко може да добије и који венац.

[restrictedarea] Јасно је свакоме, ко иоле размишља својом главом или пак само има елементарног поштења, да једнострана и црно-бела слика по којој је Милошевић био „диктатор“ који је гушио све могуће слободе и готово намерно губио све ратове, а Ђинђић просвећени европејац и херој реформи који је једини у српској историји имао визију, некако, више не пије воду. Ма колико се трудили људи из окружења ДС-а да глорификују ту и такву „Ђинђића – визију“, све више постаје јасно да су од те и такве визије остале само транзиционе халуцинације преварених и ојађених грађана Србије. При том, једна комплексна и противречна личност редукује се на „европејског реформатора и космополиту“, а заборавља се и његова фаза подршке Републици Српској и „печење вола на Палама са Радованом“ у очекивању НАТО удара на Србе преко Дрине. У ту матрицу не уклапају се ни његови контакти са криминално-обавештајним подземљем, којим је очигледно био фасциниран. Јесте Ђинђић био и оно што говоре Ђилас и Чеда, али је он и пред крај живота покренуо кампању интернационализације косовског питања. Ником наравно не пада на памет да глорификује некакав Ђинђићев патриотизам или национализам, али је ради истине, и то целовите истине, потребно сагледати и оценити „оба Ђинђића“.
Готово као по наредби, медијски фокус преместио се са питања ко је заправо био Ђинђић и шта је била његова „визија“ или пак са политичке позадине његовог убиства (домаћа и страна), на питање ко наслеђује његову политику? Дакле, ко би могао да буде наследник Ђинђићев данас. Формално, на њега партијски „полаже право“ Ђилас, као садашњи менаџер фирме коју је Ђинђић, тако рећи, основао. Но, Ђилас није био активан у ДС-у када је Ђинђић био жив, а и нешто „не личи“ на Зорана. Зоранови сарадници, попут Чедомира Јовановића или Зорана Живковића, имају више права на Ђинђићево наслеђе јер су били део његовог ужег круга. Међутим, њихов интелектуални и политички капацитет је, заиста, миноран у односу на онај који је, мора се признати, имао Ђинђић. Опет, и Дачић који сад избегава Милошевићев гроб у широком луку мисли да он и његова влада следе Ђинђићеву политику. А занимљиво је и да једно истраживања јавног мњења више види Вучића као „наследника политике Ђинђића“ него Ђиласа. Нешто слично мисли и Ружица Ђинђић. Тако да је Ђилас, некако, успео да изгуби позицију наследника „хероја реформи“, иако се веома трудио да комеморацијама и шетњама себе препоручи за то.

[/restrictedarea]