Почетна / Документи / Сећање на март 2004. – Гледали смо како гори Косово

Сећање на март 2004. – Гледали смо како гори Косово

Пише РЕДАКЦИЈА „ПЕЧАТА“
Фото Зоран Влашковић

Девет година после најсмртоноснијег искушења за косметске Србе у овом веку, погром који су спровеле подивљале масе од преко 60.000 Шиптара делује малтене заборављен, а протераним Србима се не нуди никаква правда или надокнада, већ се од њих захтева да прихвате „реалност“

Дана 17. марта навршава се девет година од почетка тродневног, етнички мотивисаног насиља Шиптара над Србима 2004. године, што је био убедљиво најсмртоноснији и најтежи злочин са којим се преостало српско становништво у покрајини суочило од НАТО бомбардовања наовамо. Пред очима међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, оличене у КФОР-у и УНМИК–у, а понегде и уз њихову помоћ, догодио се нечувени терор над Србима, који су убијани и протеривани из својих дотадашњих уточишта, при чему су им уништаване и вековне светиње.
Овај велики егзодус Срба, читава међународна заједница је касније званично оценила као етнички мотивисан прогон спроведен од стране Шиптара. Упркос тој, мора се рећи закаснелој осуди, Приштина није сносила никакве последице због насиља које је и изазвала и поспешивала, док је срамна улога „међународних снага“ – уз часне изузетке одређених јединица, махом шпанских и италијанских, које су ипак пружиле заштиту Србима и српским црквама и гробљима која су била у њиховим зонама одговорности – махом прећутана. Једва да је поменуто да у многим случајевима, рецимо у Призрену, војници КФОР-а као да су једва били дочекали налете Шиптара како би потерали Србе из својих кућа и станова, наводно им нудећи смештај у избегличким центрима; већини тих Срба није касније било дозвољено да се врати у своје домове.
То би нарочито ваљало имати на уму данас, када актуелне београдске власти преговарају са том истом „међународном заједницом“ и том истом Приштином, тражећи са њима некакво „решење“ косметског проблема.
Пре девет година, све је почело лажним и сензационалистичким извештавањем албанских медија, како је то ОЕБС касније званично оценио, о наводном утапању двојице албанских дечака код села Чабра у реци Ибар. Без икаквих аргумената, доказа или чињеница, за то су оптужени Срби. Као да је за било какву оптужбу на рачун Срба па потребан доказ… Сензационално пласирана, вест је убрзо произвела насиље, које је једнако муњевито експлодирало по целом Косову и Метохији. Шиптари су најпре напали Србе у Косовској Митровици, где су чак пробали и да масовно пређу преко моста на Ибру који раздваја северни (српски) од јужног (албанског) дела града; затим у Чаглавици, Призрену, Урошевцу, Гњилану, Косовом Пољу, Обилићу, Свињару… Нападнута су буквално сва места у којима је било Срба, а нису поштеђене ни беспомоћне старице у Ђаковици, нити повратници који су се до тада били вратили на своја огњишта са којих су протерани 1999. године.
УНМИК полиција и КФОР су касније објавили да је у том насиљу над Србима учествовало чак 60.000 Албанаца. У званичним извештајима КФОР-а и УНМИК–а, после насиља, стајало је да су они били затечени оваквим терором над Србима и српској имовини, и да је то био разлог њиховог неблаговременог и спорог реаговања.
Забележено је да је тада из шест градова и девет села протерано више од 4.000 Срба, из Обилића је протерано више од 550 Срба, Приштине 100, Призрена 60, Гњилана 300, Косова Поља 200, из Ђаковице су протеране и четири старице Српкиње… а села Слатина код Вучитрна и Свињаре код Косовске Митровице су затрта пред очима КФОР-а и УН полиције.
Последице великог мартовског прогона Срба осећају се и данас, а ни пет одсто од укупног броја протераних тада се није вратио у своја места. Тако, данас у Приштини има још 53 Србина, Призрену 18, Урошевцу четири, Ђаковици три, Обилићу 30…

Мартовски прогон Срба осудили су сви светски центри, све међународне организације, КФОР, УНМИК, ЕУ, ОЕБС…
КФОР и УНМИК су тада објавили да је ухапшено 350 Албанаца виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима, док је мали број њих осуђен и изведен пред лице правде. Као и много пута до сада организатори су остали ван домашаја закона.
Уместо правде, Србима остају само потресна сведочанства, од којих овде преносимо четири.

Митра Рељић, професор из Приштине:
„Сваки март је исти. Ако сада не јуришају, јуришаће. Тог 17. марта била сам у Приштини, у свом стану, и са прозора зграде, од раног јутра, гледала руљу како надолази путем. Све је било у диму и пламену. У три ујутру следећег дана била сам једина Српкиња у згради. Одлучила сам да не идем нигде. Обукла сам белу кошуљу и рекла себи: ‚Смрт долази, буди спремна.‘ Но, преживела сам, и то пуким случајем. Не тако што ме је КФОР спасио. Европска канцеларија која је била у центру Приштине организовала је спасавање својих радника, Срба, који су радили код њих. Касније сам сазнала да су те жене, које су знале да сам у згради, молиле да дођу по мене. Али њих то није занимало. Њихова хуманост се завршавала са збрињавањем оних који су били на њиховом платном списку. Тек у три ујутру, у стан је улетео КФОР. Изнели су ме и одвели у базу која се налазила према Косовом Пољу. То је био логор, а не база. И 17. март није крај. Постојао је и 18. март. Ојађени, ми сакупљени у ту гомилу, Срби, гледали смо како гори Косово Поље. Излаз нам није био дозвољен. Објаснили су нам да можемо да идемо у Мердаре, али не и својим кућама. У једном тренутку њихове непажње побегла сам са Сергејем, Русом који се ту затекао. Морала сам да одем у стан и понесем крст Даринке Јеврић. Отишла сам и да видим спаљену цркву Светог Николе.“
(У књизи „С душом на готовс“, Митра је забележила свој улазак у цркву после погрома: „Пре него климавим кораком ступих у огњену припрату, схватих како је лако човеку ране честитати“).

Звездан Ђукановић, фоторепортер из Косовске Митровице:
„Памтим да је тај дан почео као сасвим обичан и да ништа тог јутра није наговештавало крваве догађаје који су уследили. Протест који је најављен у јужном делу Косовске Митровице нико од нас није озбиљно схватао. Сећам се да смо колега и ја звали колегиницу која је у том тренутку била у јужном делу и шаљивим тоном коментарисали да ће критична маса Албанаца истрајати на улицама још који сат. Ипак, десило се супротно. Преко моста на Ибру потекла је река Шиптара. Трг у Митровици био је прекривен са каменицама и стаклом. Поуздано знам да је командант КФОР-а у то време, Џон Наполитано, ушао у српску кафану и рекао: ‚Ако нешто имате употребите. Сад или никад.‘ Три борбена транспортна возила покушала су да зауставе масу која се сливала из јужног дела, али су морали да се повуку. Онда се све дешавало као на филму. Возила су горела, меци зујали око ушију. Како ми је двогодишња ћерка била у згради, у близини сукоба, отишао сам по њу. Када смо ушли у кола, зауставила нас је група Срба. Са њима је била рањена жена. Она је умрла, а моја ћерка месецима касније је одбијала да уђе у ауто. Изгледало је да ће север Косова бити збрисан са лица земље. Сећање на 17. март овде је живо. И, како наш народ каже: ‚Кога је змија ујела, тај се и гуштера плаши.‘ Ипак, мене више од Шиптара плаши ова ситуација у којој Срби тумарају као гуске у магли, без представе шта се то, где и како одлучује о њима.“

Марјан Илинчић, спортиста и становник у близини главног градског моста на Ибру у српском делу К. Митровице:
„Нико није могао да предвиди да ће доћи до такве ескалације албанског насиља над Србима и српском имовином. Повод је, присетимо се, био лажни и тенденциозни извештај о утапању албанских дечака у реци Ибар за које су оптужени Срби. Ето, таква лаж, за коју су касније оптужени и званично албански медији, проузроковала је смрт 12 Срба. Да је КФОР реаговао енергичније и брже, сигурно не би било толико настрадалих, а ваљда би се више од оних 4.000 прогнаних вратило својим домовима.“

Миодраг Рајовић, координатор за Општину Пећ тадашњег Координационог центра за Косово и Метохију:
„Тог 17. марта одржан је састанак у српском селу Бело Поље код Пећи, а у вези са градњом 67 кућа за повратнике. Састанак је, у присуству Међународне агенције за перспективу, одржан у црквеном дому. Било је нас 34-ица Срба. После састанка, две полицајке из косовске полиције су дошле и упозориле нас да уђемо у парохијски дом јер наилази маса Албанаца. Прво их је било пет стотина, а онда више хиљада. Придошло је и 20-30 италијанских војника. Чули су се узвици ‚УЧК‘, ‚УЧК‘… Јуришали су на нас. Косовска полиција је посматрала стојећи са стране и не мешајући се. То су нам потврдили касније и војници КФОР-а. Гађали су нас стотинама и стотинама каменица. Тек, када је једна УН полицајка, Американка, после више хитаца у ваздух пуцала у предводника масе која се опасно приближила дому, они су стали. Предводник Албанац је убијен. Био је то прави пакао. КФОР нас је спасао линча и сигурне смрти. Све нас је евакуисао у њихову базу. Било нас је 12 повређених, а тројица Срба су пребачена у болницу немачког КФОР-а. У бази КФОР-а смо били до 30. марта, а у међувремену Албанци су опљачкали и запалили комплетно Бело Поље.“

 

ЦРНИ БИЛАНС
Срби убијени у погрому из марта 2004. године

Златибор Трајковић (1951) Косово Поље
Ненад Весић (1950) Липљан
Бобан Перић Гњилане
Боривоје Спасојевић (1941) Косовска Митровица
Јана Тучев (1968) Косовска Митровица
Драган Недељковић (55 година) Призрен
НН, још неидентификована Српкиња нађена у подруму спаљене Богородице Љевишке у Призрену
Добри Столић (1954) Драјковце код Штрпца,
протерани из Урошевца 1999. године
Борко Столић (1982) (син Добрија) Драјковце
Душанка Петковић (71) Урошевац
Танић Слободан (45 година) Свињаре
Мирко Лопата Косово Поље
Срушене и запаљене куће

У току 17, 18. и 19. марта 2004. године на Косову и Метохији, поред 35 срушених и запаљених цркава и манастира, уништено је и десет јавних зграда, пошта, болница, школа и здравствених амбуланти. Порушено је и запаљено 738 српских кућа и станова.
Из села Свињаре код Косовске Митровице и Слатине код Вучитрна, Срби су сви до једног протерани.
Срушене цркве и манастири
17-19. марта 2004. године

1. Манастир Девич, Србица, саграђен 1434. године
2. Манастир Светих Арханђела, Призрен, XIV век
3. Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887. године
4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XVI, XIX век
5. Црква Светог Николе, Приштина, XIX век
6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XVI, XIX век
7. Црква Светог Краља Уроша, Урошевац, 1933. године
8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. године
9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. године
10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. године
11. Црква Ваведења – Свете Недеље (Маркова), Призрен, XIV век
12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XVI век
13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. године
14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930. године
15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940. године
16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. године
17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XIV, XX век
18. Црква Светих Врача, Призрен, XIV, XIX век
19. Црква Свете Недеље, Живињане, XVI, XIX век
20. Црква Свете Недеље, Брњачa, Ораховац, 1852. године
21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994. године
22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XIV век/1930. године
23. Црква Светог Јована Претече, Пећ
24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. године
25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. године
26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. године
27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX века
28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, К. Каменица
29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље
30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. године
31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век
32. Црква Светог Петра и Павла, Истoк, 1929. године
33. Црква Светe Петкe, Витинa
34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. године
35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *