РУЖЕЊЕ НАРОДА

Милорад Вучелић, главни уредник

Од започетих бриселских техничких преговора догурали смо до тога да се о Косову више не разговара као о државном питању Србије. Преговара се искључиво о Србима на северу Косова и њиховим правима као националне мањине у оквиру шиптарске независне државе. Говори се само о правима српске мањинске заједнице у нама суседној држави. Као по команди нема више у медијима ни речи о Србији на Косову него само о Србима који тамо живе. Углас се прича како нећемо дати Србе за датум, што не искључује да ћемо за датум дати Србију као државу, па добили га или не.
Живи и преостали Срби су за наше политичке званичнике једина постојећа реалност на Косову. Све постојеће државне институције Србије на северу Косова, које постоје тринаест протеклих година, нагло су се претвориле у „паралелне“, а онда им се ауторитарно пориче реалност. Без обзира на сва порицања те су институције и те како тврдоглава реалност и за нас и за Србе на Косову. Обрачун са том тврдоглавошћу чињенице и борбе за опстанак не може проћи без тешких последица, и то не само по Србе на северу Косова.
Са Уставом Србије ствари стоје много теже и горе. Устав не само да није реалност него је и лаж баш као и много тога другог. „Готово десет година Косово је било табу-тема и о њему, званично, нико није смео да каже истину. Причане су бајке. Лагало се да је Косово наше, па је то чак озваничено и Уставом. Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже… Србима је једино дозвољено да, у сваком тренутку, напусте Косово“, написао је премијер Србије Ивица Дачић у свом ауторском тексту у намери да појасни нашу позицију у преговарачком процесу и уједно покаже колико држи до заклетве коју је свечано положио приликом свог избора у Народној скупштини.
Као што видимо поменута је и могућност да Срби ако им укинемо српске државне институције напусте Косово. Хоће ли Србија, настављајући да на досадашњи начин води преговоре о Косову, то дозволити или ће се зауставити, и шта ће чинити онда када на том беспућу стане? Да ли ћемо могући будући масовни егзодус Срба признати као чињеницу и како ћемо се односити према њој? И да ли ће неко и то назвати митоманијом? Како ћемо изаћи на крај са тим призорима, а један од њих видимо на насловној страни овог броја „Печата“. Фотографија је из 1986. и тада је у Југославији проглашена фотографијом године. Да ли би икога требало подсећати како су изгледали наставци ових догађаја и каква је била судбина политичких актера и народа? Јесу ли то слике из нашег повратка у будућност и да ли је то круна актуелних српских преговарачких способности и моћи?
Хоће ли заиста неко ко имало држи до себе све нас ставити у положај да уз стална понижавања ишчекујемо да нам неко додели датум нудећи нам да при том изаберемо хоће ли или неће неки Шиптар бацити бомбу у спаваћу собу неког Србина на Косову? Нема шта, његов избор је крајње цивилизацијски утемељен и због тога подржан од САД-а и ЕУ, а наш је баш једноставан и лак! По свему судећи овде се уопште не ради о сукобима или преговорима међу цивилизацијама и нацијама већ о сукобу цивилизације са варварством.
Да ли таква решења прижељкују и Шиптари на југу Србије тражећи иста права која уживају Срби на Косову? Није тешко у Србији бити пророк лоших дешавања јер се по правилу сва обистињују. И није више проблем у томе да се нешто не може или може предвидети, него у томе да политика постоји због тога да се све што је по државу претеће спречи и онемогући. Не може српска влада само да каже да уопште не обраћа пажњу на оно што се дешава у Бујановцу, Прешеву и Медвеђи где се конституишу паралелни органи власти нашој држави и тражи посебан статус. То је најгори могући избор. Она мора да се енергично суочи са проблемима и да их реши, а не да окреће главу од њих чекајући њихову интернационализацију. Сва питања овакве врсте су у Србији пре свега државна питања, па тек онда све друго. По стоти пут говоримо да се све то односи и на Војводину, на Рашку и не само на њих.
Немогуће је и потпуно је неoдговорно да неко у Србији не зна да је сада на реду покушај рушења Републике Српске и да је то у тесној вези са решењима косовског питања. Немогуће је и због тога што на то гласно подсећа амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби: „Вашингтон не жели нову Републику Српску на Косову, јер се тај модел није показао као добро решење за развој БиХ“.
Да ли је сада јасно зашто је и у чему је проблем када Србија у тобожњој тежњи да дође до коначног решења одмрзава косовско питање, и треба ли неком објаснити зашто то није добро? Све је тесно повезано и све је у пакету који се зове решавање српског питања на Балкану по старом и провереном рецепту великих западних сила. Укратко, рецепт гласи – свођење Србије на њене преткумановске границе, уз радикално промењен национални идентитет.
О том покушају промене националног идентитета говоре и стална ружења сопственог народа која се одвијају на нашим медијима и у политичком животу. Омиљена дисциплина у том избору је да је српски народ легло нерадника и ленштина, и да је тако било одвајкада. Постаје просто невероватно како наше више него радне и марљиве дедове и бабе, очеве и мајке, па тако и нас саме, неко претвара у наводне ладолеже и како се из крајње идеолошких и суманутих разлога заборавља колики је велик број међу њима оних који су отишли у пуну пензију „без иједног дана боловања“ или без дана неодласка на њиву, у шталу или у фабрику. Изузима се само време када се успешно ратовало у чему смо, такође били и трагично вредни и херојски успешни. Колико је нас одрасло, а да се не сећа када им је мајка била болесна, па није могла да обави све кућне послове, без или уз нашу помоћ.
Из све снаге се говори да је све што је постигнуто у скорој прошлости постигнуто трошењем страних кредита, мада је цела Југославија пре разбијања била мање дужна него што је то данас Србија. Док се напори нашег народа обесмишљавају и потцењују, дотле се изражава дивљење према радиности Европејаца и уопште се не узима у обзир колико је тога тамо постигнуто захваљујући помоћи америчког Маршаловог плана, као и колико тога је тамо подигнуто голим израбљивањем и пљачком колонија и неразвијеног европског југа и Балкана.
Сва та смутња која се сеје и сав тај дар-мар који се по српској јавности прави је само у функцији срозавања нашег националног и људског самопоуздања и уживљавања у неки мазохизам, по којем ништа не зависи од нас и да су све наше невоље безмало генетске природе и да би само требало некако подносити оно што нас је снашло. У најбољем случају неопходно је прихватити оно „стрпљен спасен“ , све док нас у своје окриље и преко датума у своје скуте не привије ЕУ. А дотле „ко жив, ко мртав“.
Званична и медијска Србија данас хрлећи иде у сусрет оној знаменитој и одскора срећом учестало цитираној Крлежиној енциклопедијској оцени о Србима и њиховој логици „која се кретала на четвороножној памети, али памети примитивној, која је никла између оних балканских урвина и дипломатских кланаца јадиковаца, у трајној паници звјерке која њуши замке и гвожђа и опасности на све стране. Не вјерује никоме, па ни себи, с једином намјером да здипи шта може“. Упели су се наши другосрбијанци из петних жила, а све подржавајући и умиљавајући се данашњем режиму, да накнадно и поново докажу основаност ових Крлежиних и франковачких дисквалификација.
Тако се једна узгредна напомена у телевизијској емисији о актуелности књиге „Протестантска етика и дух капитализма“ Макса Вебера претворила у малу кампању оптужби о нерадном карактеру српског народа и узроцима ове националне особености. Нисмо далеко од тога да ускоро све незапослене у Србији оптужимо да су их њихова православна уверења оставила без посла. Та књига је иначе код нас објављена давне 1968. године у чувеној едицији „Логоса“ и била је тада с дужном пажњом критички читана. И тада је и данас могла послужити за хвале вредно лично уздизање и боље разумевање света у којем живимо и његове прошлости, али не и више од тога. Додуше неки су из такве литературе већ извукли све поуке и користи, те се потпуно уклапају у оцену из поговора чувеног професора Војина Милића: „Тако су постављени темељи једног новог масовног морала (протестантског) који је био добро прилагођен раном капитализму. Он је стварао мирну савест капиталистима приликом стицања богатства помоћу средстава која су у друштву сматрана легалним и дозвољеним“.
Они који су на власти у Србији и они који могу да битно утичу на друштво дужни су да ако су способни и ако су на одговарајућим местима удесетоструче своје напоре, и да омогуће људима да раде и да им дају прилику да се остваре, па онда оцене да ли су они лењи и способни или нису. Некада смо се шалили на рачун српских радника и говорили да су они подједнако способни да граде капитализам у Немачкој и социјализам у тадашњој држави. И данас успешно изграђују капитализам на Западу, али се изгледа показују неспособним када је реч о изградњи капитализма у Србији! Можда није проблем у способности наших радника него у врсти капитализма који се у Србији гради последњих тринаест година и власти које тај и такав капитализам подржавају.
Како је могуће говорити о некаквом нераду у Србији када се овде они који раде у приватизованим фирмама израбљују преко сваке мере и примају најниже плате у Европи, без радног времена и слободног дана, када се сваки дан срећемо са отпуштеним трудницама или породиљама које се накнадно првог радног дана избацују с посла, када нам свакодневно на градилиштима бивају осакаћени људи који раде на црно и без радне и социјалне заштите. Када се на сваки отворен конкурс јавља по стотину људи? Треба ли да међу њима тражимо нераднике и доказе о лењости нашег народа?
Не мање је занимљива и подстицајна чињеница да је на врхунцу светске економске кризе у Њујорку, Лондону и Паризу бестселер био „Капитал“ Карла Маркса, а не било која друга књига, ако је већ о књигама и њиховом разумевању реч. Неће бити да је нама више до капитализма него њима. Или је њима више до капитала, а нама до духа?
Операција ружења народа која се одвија није сама себи сврха, она служи као основа да се све државне и политичке мере, од оних косовских до социјалних и економских, вреднују искључиво по степену њихове непопуларности, и само то и ништа више. Што боља мера – лошије народу који је све то и заслужио. Ту су праве кохорте другосрбијанаца да све то оправдају и покрију, и да изазову нова дивљења наших властодржаца.
Када будемо донели најбоље и врхунске мере неће више ни бити наслеђеног идентитета овог народа. Биће то апсолутни склад. Они непоправљиви што преостану, и ако преостану, имаће место у кафаници поред гробља која се зове „Вечни мир“. Одатле ће мирно моћи да погледују на победничке колоне оних који по улицама још увек вијају датум за преговоре са ЕУ, немајући времена за било шта друго. Знамења ће им бити све жућа и жућа.