Почетна / Уводник / РУЖЕЊЕ НАРОДА

РУЖЕЊЕ НАРОДА

Милорад Вучелић, главни уредник

Од започетих бриселских техничких преговора догурали смо до тога да се о Косову више не разговара као о државном питању Србије. Преговара се искључиво о Србима на северу Косова и њиховим правима као националне мањине у оквиру шиптарске независне државе. Говори се само о правима српске мањинске заједнице у нама суседној држави. Као по команди нема више у медијима ни речи о Србији на Косову него само о Србима који тамо живе. Углас се прича како нећемо дати Србе за датум, што не искључује да ћемо за датум дати Србију као државу, па добили га или не.
Живи и преостали Срби су за наше политичке званичнике једина постојећа реалност на Косову. Све постојеће државне институције Србије на северу Косова, које постоје тринаест протеклих година, нагло су се претвориле у „паралелне“, а онда им се ауторитарно пориче реалност. Без обзира на сва порицања те су институције и те како тврдоглава реалност и за нас и за Србе на Косову. Обрачун са том тврдоглавошћу чињенице и борбе за опстанак не може проћи без тешких последица, и то не само по Србе на северу Косова.
Са Уставом Србије ствари стоје много теже и горе. Устав не само да није реалност него је и лаж баш као и много тога другог. „Готово десет година Косово је било табу-тема и о њему, званично, нико није смео да каже истину. Причане су бајке. Лагало се да је Косово наше, па је то чак озваничено и Уставом. Данас, тај исти Устав ни најмање не помаже… Србима је једино дозвољено да, у сваком тренутку, напусте Косово“, написао је премијер Србије Ивица Дачић у свом ауторском тексту у намери да појасни нашу позицију у преговарачком процесу и уједно покаже колико држи до заклетве коју је свечано положио приликом свог избора у Народној скупштини.
Као што видимо поменута је и могућност да Срби ако им укинемо српске државне институције напусте Косово. Хоће ли Србија, настављајући да на досадашњи начин води преговоре о Косову, то дозволити или ће се зауставити, и шта ће чинити онда када на том беспућу стане? Да ли ћемо могући будући масовни егзодус Срба признати као чињеницу и како ћемо се односити према њој? И да ли ће неко и то назвати митоманијом? Како ћемо изаћи на крај са тим призорима, а један од њих видимо на насловној страни овог броја „Печата“. Фотографија је из 1986. и тада је у Југославији проглашена фотографијом године. Да ли би икога требало подсећати како су изгледали наставци ових догађаја и каква је била судбина политичких актера и народа? Јесу ли то слике из нашег повратка у будућност и да ли је то круна актуелних српских преговарачких способности и моћи?
Хоће ли заиста неко ко имало држи до себе све нас ставити у положај да уз стална понижавања ишчекујемо да нам неко додели датум нудећи нам да при том изаберемо хоће ли или неће неки Шиптар бацити бомбу у спаваћу собу неког Србина на Косову? Нема шта, његов избор је крајње цивилизацијски утемељен и због тога подржан од САД-а и ЕУ, а наш је баш једноставан и лак! По свему судећи овде се уопште не ради о сукобима или преговорима међу цивилизацијама и нацијама већ о сукобу цивилизације са варварством.
Да ли таква решења прижељкују и Шиптари на југу Србије тражећи иста права која уживају Срби на Косову? Није тешко у Србији бити пророк лоших дешавања јер се по правилу сва обистињују. И није више проблем у томе да се нешто не може или може предвидети, него у томе да политика постоји због тога да се све што је по државу претеће спречи и онемогући. Не може српска влада само да каже да уопште не обраћа пажњу на оно што се дешава у Бујановцу, Прешеву и Медвеђи где се конституишу паралелни органи власти нашој држави и тражи посебан статус. То је најгори могући избор. Она мора да се енергично суочи са проблемима и да их реши, а не да окреће главу од њих чекајући њихову интернационализацију. Сва питања овакве врсте су у Србији пре свега државна питања, па тек онда све друго. По стоти пут говоримо да се све то односи и на Војводину, на Рашку и не само на њих.
Немогуће је и потпуно је неoдговорно да неко у Србији не зна да је сада на реду покушај рушења Републике Српске и да је то у тесној вези са решењима косовског питања. Немогуће је и због тога што на то гласно подсећа амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби: „Вашингтон не жели нову Републику Српску на Косову, јер се тај модел није показао као добро решење за развој БиХ“.
Да ли је сада јасно зашто је и у чему је проблем када Србија у тобожњој тежњи да дође до коначног решења одмрзава косовско питање, и треба ли неком објаснити зашто то није добро? Све је тесно повезано и све је у пакету који се зове решавање српског питања на Балкану по старом и провереном рецепту великих западних сила. Укратко, рецепт гласи – свођење Србије на њене преткумановске границе, уз радикално промењен национални идентитет.
О том покушају промене националног идентитета говоре и стална ружења сопственог народа која се одвијају на нашим медијима и у политичком животу. Омиљена дисциплина у том избору је да је српски народ легло нерадника и ленштина, и да је тако било одвајкада. Постаје просто невероватно како наше више него радне и марљиве дедове и бабе, очеве и мајке, па тако и нас саме, неко претвара у наводне ладолеже и како се из крајње идеолошких и суманутих разлога заборавља колики је велик број међу њима оних који су отишли у пуну пензију „без иједног дана боловања“ или без дана неодласка на њиву, у шталу или у фабрику. Изузима се само време када се успешно ратовало у чему смо, такође били и трагично вредни и херојски успешни. Колико је нас одрасло, а да се не сећа када им је мајка била болесна, па није могла да обави све кућне послове, без или уз нашу помоћ.
Из све снаге се говори да је све што је постигнуто у скорој прошлости постигнуто трошењем страних кредита, мада је цела Југославија пре разбијања била мање дужна него што је то данас Србија. Док се напори нашег народа обесмишљавају и потцењују, дотле се изражава дивљење према радиности Европејаца и уопште се не узима у обзир колико је тога тамо постигнуто захваљујући помоћи америчког Маршаловог плана, као и колико тога је тамо подигнуто голим израбљивањем и пљачком колонија и неразвијеног европског југа и Балкана.
Сва та смутња која се сеје и сав тај дар-мар који се по српској јавности прави је само у функцији срозавања нашег националног и људског самопоуздања и уживљавања у неки мазохизам, по којем ништа не зависи од нас и да су све наше невоље безмало генетске природе и да би само требало некако подносити оно што нас је снашло. У најбољем случају неопходно је прихватити оно „стрпљен спасен“ , све док нас у своје окриље и преко датума у своје скуте не привије ЕУ. А дотле „ко жив, ко мртав“.
Званична и медијска Србија данас хрлећи иде у сусрет оној знаменитој и одскора срећом учестало цитираној Крлежиној енциклопедијској оцени о Србима и њиховој логици „која се кретала на четвороножној памети, али памети примитивној, која је никла између оних балканских урвина и дипломатских кланаца јадиковаца, у трајној паници звјерке која њуши замке и гвожђа и опасности на све стране. Не вјерује никоме, па ни себи, с једином намјером да здипи шта може“. Упели су се наши другосрбијанци из петних жила, а све подржавајући и умиљавајући се данашњем режиму, да накнадно и поново докажу основаност ових Крлежиних и франковачких дисквалификација.
Тако се једна узгредна напомена у телевизијској емисији о актуелности књиге „Протестантска етика и дух капитализма“ Макса Вебера претворила у малу кампању оптужби о нерадном карактеру српског народа и узроцима ове националне особености. Нисмо далеко од тога да ускоро све незапослене у Србији оптужимо да су их њихова православна уверења оставила без посла. Та књига је иначе код нас објављена давне 1968. године у чувеној едицији „Логоса“ и била је тада с дужном пажњом критички читана. И тада је и данас могла послужити за хвале вредно лично уздизање и боље разумевање света у којем живимо и његове прошлости, али не и више од тога. Додуше неки су из такве литературе већ извукли све поуке и користи, те се потпуно уклапају у оцену из поговора чувеног професора Војина Милића: „Тако су постављени темељи једног новог масовног морала (протестантског) који је био добро прилагођен раном капитализму. Он је стварао мирну савест капиталистима приликом стицања богатства помоћу средстава која су у друштву сматрана легалним и дозвољеним“.
Они који су на власти у Србији и они који могу да битно утичу на друштво дужни су да ако су способни и ако су на одговарајућим местима удесетоструче своје напоре, и да омогуће људима да раде и да им дају прилику да се остваре, па онда оцене да ли су они лењи и способни или нису. Некада смо се шалили на рачун српских радника и говорили да су они подједнако способни да граде капитализам у Немачкој и социјализам у тадашњој држави. И данас успешно изграђују капитализам на Западу, али се изгледа показују неспособним када је реч о изградњи капитализма у Србији! Можда није проблем у способности наших радника него у врсти капитализма који се у Србији гради последњих тринаест година и власти које тај и такав капитализам подржавају.
Како је могуће говорити о некаквом нераду у Србији када се овде они који раде у приватизованим фирмама израбљују преко сваке мере и примају најниже плате у Европи, без радног времена и слободног дана, када се сваки дан срећемо са отпуштеним трудницама или породиљама које се накнадно првог радног дана избацују с посла, када нам свакодневно на градилиштима бивају осакаћени људи који раде на црно и без радне и социјалне заштите. Када се на сваки отворен конкурс јавља по стотину људи? Треба ли да међу њима тражимо нераднике и доказе о лењости нашег народа?
Не мање је занимљива и подстицајна чињеница да је на врхунцу светске економске кризе у Њујорку, Лондону и Паризу бестселер био „Капитал“ Карла Маркса, а не било која друга књига, ако је већ о књигама и њиховом разумевању реч. Неће бити да је нама више до капитализма него њима. Или је њима више до капитала, а нама до духа?
Операција ружења народа која се одвија није сама себи сврха, она служи као основа да се све државне и политичке мере, од оних косовских до социјалних и економских, вреднују искључиво по степену њихове непопуларности, и само то и ништа више. Што боља мера – лошије народу који је све то и заслужио. Ту су праве кохорте другосрбијанаца да све то оправдају и покрију, и да изазову нова дивљења наших властодржаца.
Када будемо донели најбоље и врхунске мере неће више ни бити наслеђеног идентитета овог народа. Биће то апсолутни склад. Они непоправљиви што преостану, и ако преостану, имаће место у кафаници поред гробља која се зове „Вечни мир“. Одатле ће мирно моћи да погледују на победничке колоне оних који по улицама још увек вијају датум за преговоре са ЕУ, немајући времена за било шта друго. Знамења ће им бити све жућа и жућа.

10 коментара

  1. Gosn. Vučeliću, sve pohvale i visoke ocene za ovakav tekst, kojim ste dotakli suštinu dešavanja u vremenu koje nas polako gazi.Nadam se samo…da isti nekog navodi na razmišljanje i preispitivanje iščašene percepcije zabludele mase.
    Vodja…




    0



    0
  2. Niahajski med neće biti sladak, onom ko je probao božanski nektar.
    Krv i Nebesa su na korak.Tako su bar Srbi dokazali na Kosovu 1389 godine.I tako više od šesto godina:vjerom,stradanjem,kupolama do očinjeg vidokruga a zvonima do srca.Probašmo božanski nektar.
    A, gle danas?Med je nešto paralelnih struktura na sjeveru Kosova i sada već sasvim uzaludna rečenica“Nikad nećemo priznati državu Kosovo!“
    Gospodine Nikoliću nikad nisam ni sanjao da će te tek na dnu okeana pokušati naći slamku spasa.Konačan pad smatrate za postignuti cilj.Zašto narodu bacate prašinu za zlato.Ako su Tadić i Dačić stavili bogatu ,sopstvenu, mrsnu trpezu ,ispred vjere,zašto ste im se i Vi(u koga smo zaista vjerovali da neće pokloniti stopu srpske zemlje) pridružili na kljanju šiptarskog ovna na hiljadu godišnjem srpskom temelju?Zašto ste se prihvatili,da iako ste mnogo bolji od prethodnika iz bliske budućnosti,uopšte stupite u ovakve pregovore a da i ne pomislim da Vas obilježe kao „Judu Kosovskog“
    U redu ne može se protiv Amerike i NJemačke.Dosta nam je i ratova i stradanja.Nije li se vještinom, umjesto prkosa i krvi(koju oniprizivaju,srpsku kao med) mogla primjeniti maksima srpskog prijatelja i velikog hrišćanina-pravoslavca Nikite Mihalkova:“Hrabrost je u istrajnosti,Istrajnost u opasnosti je pobjeda“.Zar vam sva „gluva kola“ i mučanja Srba iz turskog doba nisu zvijezda vodilja da vrijeme liječi sve, osim izdaje koju nam danas ,politički vrh Srbije, servira kao pobjedu.No,ona nije ni Pirova jer smo kapitulaciju umjesto u Visokim Dečanima potpisali u briselskom blatu.




    0



    0
  3. Ваш текст Бела ѕастава који сам прочитала јуче и данашњи толико дубоко ѕадиру у свакодневницу и верујте да сам у страху шта са својом децом да урадим, јер сам свесна да смо европски опрани и неписмени. Волела би да има њих који би подвукли црту и ѕауставили ово лудило али ја немам снагу ѕа то.




    0



    0
  4. „Jedini dokument,koji je bio na stolu,bio je Jelovnik…“,rece Ivica Dacic pre neki dan,po povratku iz Brisela.

    Inteligentan nacin da se nista ne kaze,i manje inteligentan,da se nesto kaze…jer,ipak nije samo bio Jelovnik,na stolu.

    Mozemo samo pretpostaviti ,jer ozbiljno slusamo Premijera…sta je bilo na jelovniku…recimo:

    za meze,cips,maslinke,kratki sampanj…
    prvi tanjir,kamper salata,pasta sa komadima sira i pecurkama…
    glavni tanjir,kuvano povrce na pari,filet lososa na zaru sa majonezom,bez jaja,od mleka i ulja…
    vino,sveps…voce u cokoladnom satou…kafa,slatki liker.

    Mozda je bilo to,mozda nesto drugo…niko nije ni pitao.

    Ali,sta ce biti u sredu 20-og?Gotovo 100% mozemo pretpostaviti.
    Na „Jelovniku“,bice Kosovo…a glavno jelo bice,BRISELSKA SRBIJA!

    Briselska Srbija je ta,pretkumanovska,minijaturna…kao „briselski kupus“…koji nikada ne moze biti „glavno jelo“,uvek samo „prilog“.
    Briselski kupus,velicine jajeta,jos mu se moraju skinuti spoljni listovi,pre kuvanja,jer znaju biti gorki?!
    Nema od „briselskog kupusa“ ni slavskog kupusa,ni kiselog…ni sarme,jer ima minijaturne listove,u koje se nista ne moze uviti.

    Srpski kupus,futoski ili bilo koji…lep,ogroman,sa crcem,sa dusom,listovi kao kolevka…sta god sa njime da uradis,on je „glavni“…

    E,takvu hoce i Srbiju,malu,ruznu,bez srca i duse…nikad „glavnu“,uvek „sporednu“…Briselsku Srbiju.

    Briselska Srbija,koja se plasi svoje senke,koja ne sme Kirbiju traziti objasnjenje kada pljuje po Republici Srpskoj,koja ne sme Rizi Haljimi reci jednu rec,koja nikome ne sme u oci pogledati…
    To ce biti na „Jelovniku“,u Briselu…
    I „kuvar“ ce doci iz Beograda.




    0



    0
  5. Мени овде ништа није нејасно. Зашто би се НАТО алијанса дигла на Србију да није имала дугорочни циљ? Не постоји Србин коме би они дозволили да влада а да има имало морала, храбрости и чојства. Замислите када би Новак водио Србију ,а не килави Tома.Замислите како би сваком Србину заиграло срце да стане уз Новака и какву би нову снагу ми као народ добили. Али не, Европа жели педере, жели паписте и жели српску главу за вечеру.Миримо се са оваквом ситуацијом ,а њих заболе, а знате како знам. Зато , да се не миримо ми не бисмо трућкали и кукали над судбином као бабе већ би устали и срушили скупштину ако треба. Свако ко ово чита, нека стави прст на чело и нека се запита, да ли је ово живот достојан човека?Датум преговора, аха , ха…морам да се насмејем јер ако нисмо у Европи, а где смо то ми , на Марсу можда.Ми њих молимо за шта? За кредите? За кога ….Фарма, Велики брат уживај Србине, ако не видиш неће те ни глава болети док не стигне до твојих врата, а онда? Да ли је Косово тако далеко да не би требали да се бринемо? А цар Лазар је ко оно би ? Сећаш ли се Србине?

    Под земљом сведоци леже славне прошлости наше,
    њихове беле се кости, њих се и мртвих плаше.




    0



    0
  6. Da gospodine Vucelicu,
    ova vlada ce prihvatiti egzodus Srba sa severa Kosmeta, a u svetu ce se pisati: SRBI PROTERALI SRBE SA VEKOVNIH OGNJISTA.




    0



    0
  7. Ima li nekoga da zakaze MITING 20.marta.
    UCINITE NESTO!
    TREBA SPRECITI DA IKO POTPISE IZDAJU!
    POSLE JE KASNO!

    Milosevic se izborio za Rezoliciju 1244,ovi hoce SVE DA RAZBUCAJU!!!

    Ako potpisu,Srbija ce biti – BARABA DRZAVA!




    0



    0
  8. Поштовани, да ли би могло, за престојећу 14-ту годишњицу почетка злочиначке НАТО агресије на Србију ( 24. март 1999.) једно мало `подсећање` на западњачке медијске лажи – о тим „стотинама хиљада“ мртвих, силованих итд. ??? Да се подсетимо, а има и млађих, којима то није познато ?! Па да питају те медије, ко је ту прави `убица` ?! Ако каубојски `шериф’, годинама гони неког бандита, што се не би, мало и на њих `угледали` ??? А парнице овде, умеју да трају и – деценијама ?!




    0



    0
  9. Sve ste tacno napisali,ali nekako se zaobilazi konkretan krivac za ovakav nagli zaokret u nasoj spoljnoj politici i uopste o politici i prema KiM-u.I meni upravo taj zaokret deluje neobicno,jer je prosla vlast promenjena uprovo da ne bi mi sada brinuli da li ce se priznati nazavisnost Kosova.Desava se nesto cudno,da smo sad jos konstruktivniji.Gde su koreni te promene,znamo da za sve mora da postoji uzrok.Dati deo teritorije zbog nekog datuma meni deluje neverovatno i mislim da su razlozi kompleksniji.E takva bi neka vasa analiza bila dobrodosla,jer obicni gradjani mogu samo nagadjati i pogresiti.




    0



    0
  10. ono sto mene najvise pogadja je nemogucnost da se cuje i ovakvo vidjenje aktuelnih dogadjanja preko nekog domaceg medija, radija ili tv….apsolutno su proterani svi koji se zalazu za interes srpskog naroda, pogotovo na RTS, koji placamo da bi vodio specijalni psiholosko-propagandni rat protiv nas samih….mislim da je doslo krajnje vreme, samo prvi, pravi, korak je najtezi…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *