Почетна / Друштво / Ред хот чили Јешић

Ред хот чили Јешић

Пише Миодраг Зарковић Фотографије Милан Тимотић

Срамно злоупотребљени лажни концерт калифорнијских „Пеперса“, лета 2007, локалне власти у Инђији, на челу са градоначелником Гораном Јешићем и Сретеном Јовановићем познатим по надимку Срећко Лопов, искористиле су за незакониту, али скоро па неограничену зараду

Лако је њему када га штите Американци – тако гласи најчешће објашњење вртоглавог ововековног успона Горана Јешића и његове породице, успона који их је практично преко ноћи лансирао међу најимућније фамилије у Војводини. Инђија је препуна људи који су огорчени беспризорним богаћењем и јачањем Јешића, и који су, како је екипа „Печата“ могла да се увери на сваком кораку, врло жељни да допринесу праведној истрази о неделима утканим у дотичан узлет „сремских Борџија“; сви до једног су, међутим, убеђени да Горан Јешић, као коловођа овог породичног клана, ужива подршку вашингтонских званичника размештених по региону, чији је један од миљеника, па да ће зато наставити да измиче законима, а да је свака делатност усмерена ка његовом привођењу правди унапред осуђена на пропаст.
„Као да би могао да ради све то што ради, када не би имао Амере иза себе“, скоро углас изговарају очајни Инђијци док по сећању врте злодела садашњег покрајинског секретара за пољопривреду, који је претходну деценију провео на положају градоначелника Инђије.
О малтене сваком политичком моћнику у Србији влада слично уверење: да иза њега или ње, главом и брадом стоје САД. То ипак не значи да је објашњење и тачно. Напротив, толика раширеност пре упућује на закључак да објашњење нимало не смета онима против којих би требало да је уперено: када се већ и актуелни премијер Србије, слично претходном председнику Србије, кловновски хвалише својим везама у Вашингтону, ниједан локални моћник сигурно неће порицати да је миљеник најратоборније и најсмртоносније силе у историји. Штавише, баш такво веровање овдашњим моћницима не само да отвара многа врата која би им иначе била затворена, већ их и штити од оправданог гнева обичног света, којем јесте дојадило да трпи иживљавање еврореформских кабадахија, али му је још више преко главе сукобљавања са Америком. Народ у то име ћутке прелази преко несагледивих огрешења почињених против њега, наивно се надајући да ће се барем Американци ускоро смиловати и склонити нам са грбаче крвопије какве они сами не би никада подносили код своје куће.
Ни у случају Горана Јешића ово објашњење вероватно није ништа тачније него у осталим примерима, којима је Србија натопљена. Јешићу, међутим, једна скупина глобално познатих Американаца јесте пресудно помогла, додуше и не знајући, јер не припада свету политике и дипломатије, већ свету музике.

ПРВО БУКА, ОНДА БРУКА Многе од злоупотреба инђијских властодржаца, наведених и описаних у претходном броју „Печата“, неминовно бледе у поређењу са оним што су исти појединци урадили на такозваној индустријској зони смештеној на периферији Инђије. Реч је о земљишту које је Јешићу послужило и да би се прославио – чувеном преваром у вези са неодржаним концертом калифорнијског рок састава „Ред хот чили пеперс“ од пре непуних шест година, преко које је постао права звезда еврофанатичног крила српске политичке позорнице – и да би се одмах потом, заједно са својим најближим сарадницима у непочинству, обогатио незабележеном отимачином квадратних метара.
Непуних 100.000 људи слило се тог јула 2007. у Инђију, како би присуствовало концерту „Пеперса“ који је био громогласно најављиван месецима пре тога. Саме улазнице су, међутим, наговестиле обману, пошто нису упућивале на солистички концерт светски атрактивне групе, већ је на њима писало оно што је било изостављено из нападне кампање: биле су то улазнице за наврат-нанос измишљени фестивал, на којем ће „Пеперси“ бити тек један од извођача, док о њиховом самосталном наступу није било ни говора. Превара се, дакле, састојала од тога да се са „Пеперсима“ уговори фестивалски наступ, који је краћи и мање садржајан – па самим тим налаже и мањи хонорар извођачима – од солистичког концерта који је, пак, неупоредиво привлачнији најширој публици.
Тако је непрегледна маса љубитеља рок звука, која је у Инђију похрлила са свих крајева Балкана на нешто за шта јој је јемчено да ће бити концерт калифорнијских рокера, буквално изиграна на начин који је недопустив у послу организовања музичких догађаја. У облику у којем је био рекламиран, концерт „Пеперса“ напросто није одржан, јер су амерички музичари на чувеној њиви поред Инђије наступили фестивалски, сходно њиховом договору и уговору са организаторима. Гледалиште је, природно, било крајње разочарано оним што је добило са бине, а поражавајућем утиску умногоме је допринео и саобраћајни колапс по завршетку „концерта“, када су, по вишечасовном пљуску који је додатно кидао живце и достојанство посетилаца, бескрајне колоне возила биле заглављене на паркингу све до сутрадан ујутро. Укратко, организатори су бесрамно уштедели на свему, од „Пеперса“, па до полиције и редарских служби, како би извукли највећу могућу добит од разграбљених карата.

[restrictedarea]

 

ОПАСНИЈЕ ОД БЕЗОБРАЗЛУКА Дотле су, барем, досезала нагађања у јавности, која тада није било оволико строго надзирана као данас, па су гласила ипак извештавала о катастрофалној организацији „концерта“ (у појединим медијима чак се писало и о жестоком сукобу организатора са менаџерком „Пеперса“, која је уочи саме свирке запретила да ће отказати наступ и тако спречила домаћине да од њених клијената добију више него што су уговорили и платили, што су ови „шибицерски“ покушали да издејствују паничним захтевима у последњи час). Део одговорности неизбежно је пао и на плећа Јешића, тада градоначелника Инђије, који је месецима уназад био главни промотор лажног концерта, па је морао да буде суочен са делом критика упућених на рачун организатора. Слободнији критичари теретили су Јешића за то да је безобразно и у личну, промотивну сврху, искористио халабуку око лажно најављеног концерта, као и да је све то урадио на трошак Општине Инђија. Није то „шерифу Инђије“ нанело некакву озбиљнију штету, пошто је тада већ било јасно да су овдашњи еврореформатори изнад закона, како писаних, тако и неписаних, али му је макар било замерено то што злоупотребљава градоначелнички положај у сврху личне промоције.
Данас се, међутим, назире кудикамо црња истина. Јесте Јешић концертном преваром подигао цену себи, али је то била споредна последица целог подухвата. Главни циљ је био да се подигне цена земљишту на којем су „Пеперси“ наступили, пошто су то земљиште, заједно са целокупним околним подручјем, Јешић и његови сарадници били наменили за незаконито присвајање и накнадну, више него уносну препродају. Лажни концерт „Пеперса“ послужио им је за то да неопходну инфраструктуру, попут електричне мреже, за потребе свирке, а на терет општине извуку до њиве на којој је свирка и одржана; каснији инфраструктурни радови стога су им били значајно олакшани, пошто су се само настављали на мрежу већ постављену тог лета 2007. године.
Инфраструктура им је била потребна како би цело подручје могли да заведу под индустријску зону, што земљишту подиже цену и привлачи најиздашније купце, односно велике произвођаче. Да су у тој намери у великој мери и успели, видљиво је свакоме ко се данас запути ка њиви на којој су свирали „Пеперси“: сама та њива јесте запуштена и још непродата, али су многи околни поседи увелико добили нове власнике. Та су постројења описана у прошлом броју, свако и једно са нервозним и напетим обезбеђењем које не преза ни од тога да противзаконито зауставља, пропитује и легитимише људе који пролазе испред фабрика. Уз можда један или два изузетка, ради се о великим страним компанијама, а неке међу њима ни у својим матичним државама не уживају погодности на које су наишли у Инђији.

ОТРОВ НАД ВОДОВОДОМ Бугарска компанија „Монбат“, рецимо, бави се прерадом оловних акумулатора. И словима: прерадом оловних акумулатора! Свако ко већ нема три руке и четири ноге морао би дебело да размисли пре него ли на пушкомет приђе отпадном материјалу из ове фабрике. А поготово Србија не би требало да буде заинтересована за пружање гостопримства „Монбату“, с обзиром на историју сарадње ове компаније са НАТО-ом: алијанса која је пре 14 година дивљачки пустошила Србију, од „Монбата“ је својевремено, почетком прошле деценије, наручивала батерије за своје оружане снаге. Према томе, неко ко води рачуна о здравој средини, а уз то има и обзира према страдањима Србије и Срба, љубазно би упутио „Монбат“ на неко друго тржиште.
У Инђији је, међутим, бугарска компанија дочекана раширених руку. Септембра 2010. године, војвођански премијер Бојан Пајтић је у друштву незаобилазног, озареног Горана Јешића, свечано пустио у рад фабрику „Монбата“ у Инђији. Оно што је тада прећутано, а што се и даље не изговара, јесте да је фабрика постављена тачно изнад водозахвата и рени бунара, из којих се Инђија снабдева водом. Локалне власти су бунаре претходно избрисале из просторног плана, што говори да је све учињено са јасном намером, а не случајно или омашком. Што се тиче квалитета воде која сада испод „Монбатовог“ постројења креће пут инђијског водовода, речита је анегдота која однедавно кружи градом, да је „Кока
-Кола“ повукла све апарате из кафића које је претходно била поставила по Инђији: када су у компанију стигли резултати испитивања узорака воде из инђијског водовода (испитивање је обавезно, пошто апарати у чашу за напитак само убацују патрону, док вода стиже из локалних водоводних инсталација), стручњаци „Кока-Коле“ закључили су да инђијска вода не задовољава њихове критеријуме. Сами становници Инђије кажу да код њих воду са чесме пије само онај ко мора, т.ј. ко не може да купује флаширану воду из продавница.
Иначе, парцела на којој је, заједно са још два постројења других компанија, смештена „Монбатова“ фабрика, налази се на видљивој удаљености од аутопута, па и индустријске зоне каква је била замишљена на почетку. Као да је неко баш и намеравао да озбиљног загађивача постави преко градског извора воде.
Тај неко је несумњиво претходни власник земљишта. Али, то није Општина Инђија, како би се могло помислити на прву лопту. То чак није ни друштвено предузеће „Срем“, којем је дотично земљиште својевремено припадало.
То земљиште, како оно већ продато, тако и преко 140 још непродатих хектара, приписано је једном од најближих сарадника Горана Јешића, човеку чије је име – Сретен Јовановић – неупоредиво мање живописно од надимка под којим је познат у целој Инђији: Срећко Лопов.

ПО ЈУТРУ СЕ ДАН ПОЗНАЈЕ Старији Инђијци сећају се да је Јовановић добио поменути надимак још као дете, шездесетих година прошлог века, пошто је у крађама слаткиша из продавница, незаобилазном клиначком несташлуку, упадљиво предњачио у односу на своје вршњаке. По јутру се, што каже народ, дан познаје – Јовановић је данас власник 1.408.037 квадратних метара у „индустријској зони“ Инђије. Просечна цена једног квадратног метра износи око 30 евра, па простом математичком рачуницом долазимо до податка да Сретен Јовановић у „индустријској зони“ Инђије тренутно има власништво над поседом вредности од безмало 50 милиона евра.
У Јовановићевој имовинској карти наводи се да је до дотичног земљишта дошао куповином. Што ће рећи да је Сретен Јовановић десетинама милиона евара платио спорне поседе. Каква је то пословна памет и способност омогућила Јовановићу да стекне толики иметак и онда га улаже у куповину оволике некретнине? Можда осећање да увек буде на „правој страни“. Сретен Јовановић је, наиме, најмоћнији локални кадар СПС-а, у којем је још од деведесетих, тако да је, заједно са Ивицом Дачићем, на пример, већ двадесетак година близак режиму, без обзира на то што се режими смењују. Јовановић је изгледа био у милости и пре десетак година, у време непосредно после петооктобарског преврата, када је тек пристигла ДОС-овска власт спроводила отворену хајку против многих кадрова СПС-а – Срећко Лопов се, међутим, зближио са Гораном Јешићем и директором Дирекције за изградњу Урошем Ћурувијом (у прошлом броју је поменут као власник „Пентхауса“ који се налазио насупрот Јешићевом, у истој стамбеној згради), захваљујући чему петооктобарски потрес није ни осетио. Напротив, прва деценија 21. века била му је много благонаклонија него последња деценије двадесетог.
Као и Горану Јешићу, уосталом.
Елем, земљиште које се сада води као „индустријска зона“ и које званично припада Јовановићу, раније се налазило у власништву раније споменутог „Срема“, друштвеног предузећа које је 2002. године скинуто са списка приврадних субјеката намењених приватизацији, пошто је у убедљивој већини (око 99 одсто) садржало задружни капитал, а тај по Закону о приватизацији није био одобрен за продају. Локалне власти су, међутим, пронашле начин да заобиђу закон, тако што је основана земљорадничка задруга, која правним керефекама и сумњивом папирологијом постаје правни наследник претходне задруге, чију имовину присваја. Судску подршку оваквом поступку обезбедили су кадрови ДС-а и СПС-а, тада увелико распоређени по најкритичнијим тачкама локалне власти, а убрзо су на челне положаје новоосноване задруге постављене страначке колеге Јовановића. Колеге продају Јовановићу најпре парцелу од 13 хектара, коју Урош Ћурувија потом увршћава у Грађевинско земљиште, а Горан Јешић са СПС-овим и својим, ДС-овим одборницима обезбеђује већину у скупштини Општине Инђија, где ова купопродаја добија неопходно одобрење. Процењује се да су Јешић, Јовановић и Ћурувија, као и остали укључени у посао, само на тој парцели зарадили око три милиона евра.

РУКА РУКУ МИЈЕ Зарада се експоненцијално повећавала са сваким следећим кораком, али овде се мора нагласити да се није овајдио само Сретен Јовановић, који се води као власник купљеног земљишта. Таман посла, пошто без политичке подршке и залеђине Јовановић никако не би био у стању да заобиђе многобројне прописе и избегне истраге о пореклу свог новца и о примањима која му омогућавају да располаже толиким средствима. Надлежне инспекције и пореска служба једноставно су се оглушиле о наговештаје, па и упозорења физичких и правних лица, да Сретен Јовановић располаже несразмерно великим средствима, за која не поседује уверљиве доказе о пореклу, па против Јовановића никада није покретана истрага, иако је годинама махао милионима евра пред носом целој јавности.
Пресудно политичку подршку могао је да му пружи само Горан Јешић, бивши „отпораш“ који је деведесете провео у студирању и релативној новчаној оскудици, да би у текућем миленијуму, који све време проводи на власти, напрасно постао један од најбогатијих Инђијаца и власник многобројне покретне и непокретне имовине. На речима је Јешић увек био огорчено против „Милошевићевог режима“ – толико да су га, због галаме око „геноцида“, муслиманске власти Сребренице прогласиле почасним грађанином, што је он сам истицао као нешто на шта је најпоноснији у својој политичкој каријери (мада би било погрешно Јешићев политички узлет везивати искључиво за босанске муслимане; према расположивим подацима пре би се могло закључити да је близак оном лобију, из једне нама суседне „лијепе“ државе, који вришти као Дамјанов Зеленко сваки пут када га неко помене). Али, никада није био „гадљив“ на блиску сарадњу са локалним социјалистима, а најмање на сарадњу са Сретеном Јовановићем, што можда појашњава Јовановићев незванични, али врло делотворни законски имунитет, као и рапидно богаћење Горана Јешића.
Још је занимљивије ако се погледа и такође ненадана пословна „сналажљивост“ Горанове супруге Ружице Јешић, која је попут свог брачног друга из студентских упала у високопословне ципеле, па је данас већински власник (30 одсто) ланца ресторана „Салаш 137“.
Наставиће се

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Srecko Lopov (bolje da je lopovcina, lopov je sitna secikesa, ovaj je mnogo vise od toga) je predsednik OO SPS-a u Indjiji tako da cisto sumnjam da ce njih dvojica i onaj Curuvija doci pred sudiju u vezi svega sto su napravili ovom namucenom narodu.




    0



    0
  2. Барбароса

    Рођени сам инђинчан, цео свој живот живим у Инђији, и могу да потврдим све наводе из овог текста. А надам се и наставцима, јер има тога још…
    Највише би ме занимало мишљење Основног Јавног Тужилаштва у Сремској Митровици о овим чињеницама,а успут и колико предмета о овим ликовима је „затурено“ у фијокама поменутог тужилаштва? Начињену штету је, највероватније, немогуће исправити, али се примерном казном може спречити будућа…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *