Ратни успеси или велика срамота? (други део)

Виђено очима победника: Есеј о муслиманским војним победама  током рата у бих 1992-1995.

Пише Миливоје Иванишевић

Да ли су муслиманске власти погрешиле што грађанима српске националности нису одузеле држављанство (као што су то учинили Словенци), и тек потом их прогласили агресорима и окупаторима, а српска села – у том случају – окупираним територијама

Церик (Срба 222, Хрвата 26, муслимана три), село у брчанској општини је два пута нападнуто и није нам познато која је победа за Армију БиХ значајнија, можда обе. Први пут је Церик нападнут 17. јуна 1992. године, а други пут 28. августа исте године, и у та два напада убијено је 28 лица српске националности. И ове нападе, убиства и прогоне или, да употребимо модернији израз, геноцид и етничко чишћење Срба, извршила је иста јединица, у ранијим сличним подвизима већ помињана и прослављена, или „Витешка“, 108. тј. 215. хрватско-муслиманска моторизована брчанска бригада из састава 2. корпуса Армије БиХ.
У овом селу убијено је , каже се даље, 28 Срба, а потом следи списак имена убијених, уз свако име приложена и година рођења.
И сада имамо случај да је убијено по неколико особа из исте породице. Међутим, поред мештана у Церику су се, поготово приликом напада извршеног 28. августа 1992, затекла и многа лица српске националности раније избегла из суседних српских села и заселака. Разумљиво, њихова судбина ни по чему се није разликовала од судбине мештана. Ако су похватани, отерани су у логоре. О рањеним и при нападу повређеним људима не постоји евиденција.
Растошница, највеће српско село у Општини Зворник (Срба 2.334, муслимана шест, Хрвата три, Југословена један, осталих три). Муслимани су ово село напали у раним јутарњим часовима 1. септембра 1992. године и после неколико дана жестоких борби са мештанима победили су и освојили Растошницу. У акцији ослобођења од агресора су учествовале веома бројне оружане формације ослободилаца из Другог корпуса Армије БиХ, регрутовани углавном од муслиманског становништва из комшијских села: Годуша, Мемићи, Теочак, Сапна, Витница, Међеђа, Снијежница и осталих околних муслиманских насеља.
Евидентиране су српске жртве ове операције; следи списак 74 имена убијених, уз свако име приложена и година рођења.
У Растошници су убијена и многа лица која су у том великом српском селу покушала да нађу заштиту. То су избеглице из мањих или раније већ окупираних српских села ове и суседних општина. После пада Растошнице страх се проширио по осталим, поготово мањим, српским насељима зворничке и околних општина. Ниједно од тих малих, понекад лилипутанских села није имало ни најмању могућност да се одбрани пред муслиманским снагама. А колико је величанствена ова муслиманска победа може се видети и по броју убијених старијих особа и жена.
Кравица, позната и веома често помињана месна заједница из братуначке општине коју чине бројна села са скоро неупоредиво већим бројем српског у односу на остало, несрпско или муслиманско, локално становништво (Јежестица: 502 лица српске националности; Шиљковићи: 90; Кравица: 353 и четири „остаслих“; Брана Бачићи: 263; Бањевићи: 38; Мратинци: 218 и 70 муслимана; Липеновићи: 235 и Југословена три; Побрђе: 196 и 50 муслимана, Оправдићи: 434 и друга, углавном веома мала, лилипутанска насеља). Приликом ослобођења ове српске месне заједнице од Срба и тог великог успеха 2. корпуса Армије БиХ, на Божић 7. јануара 1993. године, и потом у даљим борбама убијено је 75 лица српске националности. Број повређених, рањених и протераних никада, па ни тада, није могао бити евидентиран.
У тој и у наредним муслиманским акцијама убијено је, како се дакле наводи, 75 Срба: следи списак њихових имена , уз свако име приложена и година рођења.
Муслиманску војску, јединице 8. оперативне групе, потом 28. дивизије, са седиштем у Сребреници, у саставу 2. корпуса Армије БиХ, предводио је Насер Орић, витез Алије Изетбеговића, бригадни генерал и носилац знаменитог „Златног љиљана“. После ослободилачких похода наведених формација овај крај је десеткован више него у време Другог светског рата и усташких покоља 1941-1945. године. Прикупљање и сахрана покојника трајала је месецима.
Јелачићи, у Општини Кладањ. Једно од релативно већих чисто српских села (Срба 315, Југословена два), у овој општини нападнуто је 14. јануара 1994. на Српску нову годину ујутро око 07,30 часова. Неочекиван напад и ослобођење извршили су борци из састава 284. брдске бригаде, Кладањ; 243. подрињске бригаде, Власеница и одред „Живиничке осе“ из 210. витешке бригаде, Живинице, све формације Другог корпуса Армије БиХ и борци регрутовани из муслиманских насеља Кладња и суседних општина.
Набројане су жртве ових дејстава следи списак 27 имена убијених, уз свако име приложена и година рођења.
Пелемиши, још једно српско насеље у Општини Кладањ, које је током рата неколико пута нападано од стране муслиманских јединица из околних села и није нам познато који је од тих напада окарактерисан као значајан успех Армије БиХ. Поменућемо да је можда најжешћи напад ово насеље претрпело 30. марта 1994. године у раним јутарњим часовима. У нападу су учествовале локалне оружане муслиманске формације из састава 2. корпуса Армије БиХ са више стотина бораца (у својим монографијама напад на српско село Пелемише у кладањској општини помињу и 121. брдска бригада из Кладња и 243. подрињска муслиманска бригада, али и др).
Наводи се у наставку списак жртава Пелемиша: следи набрајање 17 имена, са приложеном годином рођења
И овај напад се догодио у време активног деловања Дринског корпуса Војске РС. Малобројну српску одбрану Пелемиша помагали су и српски борци из састава суседне Општине Шековићи, али ни то није било довољно пред масовним и жестоким налетима муслиманских јединица.

[restrictedarea]

ПРИЛОЗИ У СЛАВУ И ЧАСТ ПОБЕДНИКА То су победе којима се и данас поноси 2. корпус Армије БиХ. Нагласили смо да је било бар још стотинак разнородних победа, али не и већих или значајнијих. Те, остале, непоменуте, победе ни по чему се не разликују од ових које смо навели. То је време кад је српска војска, на молбу једне или друге стране, у више наврата, наизменично спасавала Хрвате од муслимана, а потом обрнуто, спасавала је муслимане од Хрвата. Захвалност спасених хрватских или муслиманских војника и њихових породица трајала је док је трајала подела хране или воде, и док су их Срби превозили преко своје територије. Потом су се опет удруживали и без гриже савести поново нападали српске положаје и српска села кроз која су пропутовали, и у којима су кад им је било тешко нашли спас и сачували своје главе и главе своје деце.
У част победника требало би поменути још неколико битних чињеница које се код војника веома цене, а наведене су и у монографији.
Прва од њих је веома дуга линија ратишта или фронта, коју је држао 2. корпус, и која је по конфигурацији терена на целој траси, више неповољна него повољна, изломљена и кривудава, и износи око 1.500 километара. Дуж те линије инжењерске јединице овог корпуса изградиле су уз огромне напоре и ризик 2.525 минских поља, у којима је постављено 14.000 нагазних мина и експлозивних средстава.
Друга битна чињеница се односи на обим ослобођене територије. Посматрано по годинама јединице 2. корпуса биле су најефикасније 1992. године када су ослободиле импресивних 764 км2 од агресора привремено окупиране територије. Наредне 1993. године тај успех је, нажалост, био десет пута мањи, а површина ослобођене територије износила је свега 70 км2. Успеси корпуса су у 1994. поново порасли, а новоослобођена територија износила је 283 км2. Пред крај оружаних сукоба у БиХ 1995. године ослобођено је нових 190 км2. Збирно гледано, јединице 2. корпуса Армије БиХ у раздобљу 1992–1995. године укупно су ослободиле 1297 км2 или годишње просечно 324 км2 од окупатора привремено заузете територије (ПЗТ). Не помиње се, а требало би, да ли је то трајно или само привремено ослобођена територија. А догађало се да корпус сваке године изгуби део раније ослобођене територије. Можда укупна површина није од неког посебног значаја у односу на укупну површину државе, али можда, као компензацију, требало би имати у виду квалитет ослобођеног простора и чињеницу да је то претежно пригранично подручје према суседним државама, некада југословенским социјалистичким републикама и могућим непријатељима, Хрватској и Србији. Обим ослобођене територије у току године износи свега 0,6 одсто у односу на укупну површину државе. Да су и остали муслимански корпуси остварили исте резулате, а неки нису остварили ни толико, Армија БиХ би за годину дана ослободила једва око 3,0 процента од окупатора приверемено заузете територије. Тек у неком вишедеценијском рату Армија БиХ би можда била у стању да ослободи целину територије или укупну површину Босне и Херцеговине. За тако замашне успехе корпуса живот је дало 7.450 шехида и осталих бораца, војника и командног кадра. С обзиром на то да је у саставу овог корпуса током ратног раздобља било ангажовано укупно око 168.000 бораца произлази да ратни губици у људству износе веома скромних 4,4 одсто. То је значајан успех команде и руководећих структура корпуса. Увек је најважније сачувати живу силу.

НА ГРАНИЦИ ВЕРОВАТНОГ Али, у истом раздобљу убијено је више од 3.585, тешко рањено 4.243 и заробљено 358 војника, припадника српских или агресорских, оружаних формација. Суочавамо се са нечим што је на ивици вероватног или на ивици истинитог. Други корпус Армије БиХ имао је дупло веће људске губитке (7.450 погинулих шехида и војника) од губитака које је нанео непријатељу. Можда је у питању штампарска грешка или грешка аутора монографије. За неку војску тако нешто би била брука и срамота. Али, овде се говори о војсци која кипти од победа и која од властитог поноса не види баналне чињенице. Можда је на почетку тог броја од 3.585 требало додати јединицу, па да буде 13.585 убијених припадника српске агресорске стране. Како објаснити, за свакога погубну, чињеницу да је поражени имао дупло мање погинулих од победника. Публиковање толико поразног податка за властиту војску, чак и за мању војну формацију – свеједно да ли се звала дивизија, бригада или батаљон – било би готово незамисливо у некој другој држави и у некој другој војсци, чак и да су та држава и војска из рата изашли као часно поражена страна, а не као велики победник. Наведена српска села над којима је, као што је у монографији истакнуто, тријумфовао 2. Корпус, налазила су се и данас се налазе на већ исказаној ослобођеној територији површине од укупно 1.297 км2 и у десет следећих општина: Братунац, Брчко, Градачац, Бановићи, Власеница, Калесија, Кладањ, Зворник, Сребреница и Тузла. Све те општине су током рата формално биле у зони одговорности овог корпуса, без обзира на то што су неке припадале и данас припадају Републици Српској (Братунац, Зворник, Власеница). Захваљујући толиким успесима 2. корпуса Армије БиХ ослобођено је или уништено више стотина српских села и српских насеља, или српских заселака, у мешовитим селима и убијено, укупно са већ поменутих 3.585 агресорских војника, преко 10.000 чланова њихових породица, рођака и пријатеља, мештана српске националности. Број рањених, инвалида или страдалих у логорима још није евидентиран. За ту врсту страдалих се користе само процене. Српске жртве су могле бити неупоредиво бројније да нису благовремено, кад год је за то било могућности, евакуисани неспособни и болесни, а пре свих мајке са децом. Још је било људи који су памтили Други светски рат и нацистичку творевину Независну Државу Хрватску у којој су преци данашњих муслиманских предводника, официра и бораца Армије БиХ у многобројним квислиншким, пре свега усташким и домобранским формацијама, муслиманском Зеленом кадру и сличним фашистичким јединицама, убили преко 700.000 Срба, највише жена, деце старих и болесних. Захваљујући том искуству из многих села су, кад год се пружила прилика, евакуисани мештани, посебно они који нису у стању да се одбране у случају евентуалног напада. То је у великој мери смањило број страдалих лица српске националности, а тиме је умањен и тријумф припадника овог корпуса и комплетне Армије БиХ.
Свакако да је на војним стручњацима да изнесу своје мишљење и дају квалификовану оцену војних успеха Другог корпуса Армије БиХ. У овом случају мислимо пре свега, а можда и једино, на муслиманске официре: стратеге и војне стручњаке који су планирали и предводили Армију БиХ. У монографији нисмо наишли на неке, макар и спорадичне, доказе и оцене зашто су те победе од толиког значаја за државу. Свакако, да уколико ти докази буду довољно убедљиви и у супротности са нашим оценама исправићемо свој став и одагнати многе недоумице и подозрења, посебно и потребу или нужност наведених муслиманских победничких подухвата. Можда су, претпостављамо, нека српска села у појединим крајевима која се налазе у зони деловања овог корпуса имала нама непознат војнополитички или стратешки значај. Кад то кажемо, пре свега, имамо у виду велики број српских села у босанској Посавини, зато што се налазе у приграничном подручју са Републиком Хрватском или многа српска села у босанаском Подрињу, јер се, што је за нову власт још критичније, граниче са Србијом и Црном Гором, односно Југославијом, којој је доскора припадала и Босна и Херцеговина. Можда се на тим случајевима преламају значајни стратешки интереси. Међутим, с друге стране, не може бити спорна ни чињеница да Босна и Херцеговина у то време није била у рату ни са једном од тих суседних држава. За нас је то довољан разлог за процену да државна граница није од пресудног значај за акције 2. корпуса у тим селима. Међутим, ако БиХ упоредимо са искуствима Југославије, морамо признати да ни Југославија није била у рату са суседима, али и поред тога је на крају уништена. У међувремену, док се не суочимо са мишљењем муслиманских и хрватских војних стручњака желимо да изнесемо још неке своје недоумица.
Како је могуће, изузев кад се ради о посебном стратешком интересу, назвати значајним успехом или значајном победом, освајање села од свега неколико стотина становника, кад је у питању не само релативно мало насеље, већ и насеље у којем жене и деца чине скоро две трећине мештана. Сумњамо да се тако нешто уопште може назвати победом, а ако однекуд и може, откуд да буде сврстано у значајне успехе и победе? Зар тако моћна јединица као што је овај корпус нема много већих победа и успеха? Можда би се у неко друго време и у некој другој држави такав поступак војске сматрао великом срамотом, бар државе и државне политике, ако не и њене војске. (Истина, Американци су током рата у Вијетнаму на скоро истоветан начин, освајањем и уништавањем села и малих насеља, веома високо вредновали војне успехе својих маринаца, свирали химну, делили ордење и унапређења у више чинове. И нису се, ни америчка држава, ни њени маринци, стидели тих победа, додељених ордења и добијених чинова. Напротив, о томе су као великом тријумфу брујали и амерички медији).

КО ЈЕ „ОКУПАТОР“ За нас уопште није спорно да су наведена места ослобођена. То су и у својим редовним дневним извештајима или рапортима Генералштабу Армије БиХ, навеле јединице које су заслужне за тај успех. Проблем је друге врсте. Ко је окупатор који је ту територију до доласка муслиманских јединица и ослободилаца држао у свом поседу? Спољне интервенције или оружаних сукоба са суседним државама, као што смо већ поменули, није било. Изузетак је било присуство неких јединица, око десетак бригада Републике Хрватске у Босанском Броду и околини, потом на Купрешкој висоравни и у делу Херцеговине који су Хрвати припојили Републици Хрватској и назвали Херцег-Босном. Али њихово присуство није сметало Армији БиХ. Напротив. Не би било недоумица ни у случају да је Армија БиХ, сама или у сарадњи са хрватским јединицама, била ангажована у ослобађању хрватских или муслиманских насеља која су окупирали Срби, али ни то се није догодило. Армија БиХ ангажована је у слобађању искључиво небрањених српских села и заселака од српског становништва, држављана БиХ, и вишевековних катастарских власника поседа на којима су живели и њихови далеки преци. За ту апсурдну ситуацију потребно је понудити колико-толико сувисло објашњење. Ми располажемо извесним претпоставкама, али нисмо сигурни да су наше претпоставке прихватљиве муслиманским теоретичарима и ослободиоцима. Можда ми ипак грешимо. Можда се смисао и коначан циљ ових подухвата сводио на ослобађање одређених географских простора, уз то и целе државе, од припадника српске националности и стварањем услова за насељавање искључиво верника ислама. Такву идеју налазимо у листу „VOX“ који је све време постојања био неприкривено гласило исламског фундаментализма и, претежно скривених, идеја и жеља муслиманских државника, политичких и верских вођа. Преко страница овог гласила покренуто је питање повратка или досељавања четири милиона муслимана који су се још крајем 19. и почетком 20. века, после доласка Аустроугарске у БиХ, али и касније, за време Краљевине Југославије, одселили у Турску. Али, истовемено је покренут и актуелан проблем многих држављана Турске који су у европским земљама изгубили право боравка. И тих Турака је око четири милиона. У самосталној и независној држави БиХ тражен је и пронађен простор за решавање ових европских проблема, а Алија Изетбеговић и његови сарадници су насељавањем Турака из Европе видели добар начин за неопходну и толико пожељну исламизацију Босне и Херцеговине. Стицајем околности интереси муслиманског руководства су се у доброј мери подударали са интересима неколико западноевропских држава које су желеле да се ослободе исламског баласта. И у томе се може потражити један од разлога њихове свесрдне подршке стварању самосталне, са сумњивим нагласком мултиетничке, БиХ. Можемо, не без разлога, претпоставити да је то могло да буде предмет понеких разговора немачког канцелара Хелмута Кола са Алијом Изетбеговићем.
Можда су муслиманске власти погрешиле што лицима српске националности нису одузели држављанство као што су то учинили Словенци и тек потом их прогласили агресорима и окупаторима, а српска села за окупиране територије. То су Влада и Скупштина могли да озаконе својим одлукама. Нису се сетили. Сигурни смо да би као и Словенци за такав поступак добили, макар прећутну, сагласност САД-а, Европске заједнице и многих међународних институција. Право име за све што се тих година догађало у Босни и Херцеговини је – џихад. Међутим, џихад, хтели они то признати или не, подразумева и геноцид и етничко чишћење, односно уништавање хришћанских неверника. А то се ипак није ни смело, ни могло признати. Зато је требало потражити прихватљивије, мирољубиво, тумачење убијања и изгона Срба из њихових насеља у БиХ. Јер, није спорно да се то догодило. Решење је нађено: Срби су агресори, а њихова села су окупиране територије. С таквим решењем сагласили су се сви проверени пријатељи босанских муслимана, Генерални секретар ОУН Кофи Анан, УНПРОФОР, председници и владе многих западноевропских држава, Америке и Ирана. Ове две међусобно нетрпељиве државе су деловале као близанци, веома синхронизовано, и није се знало ко је више наклоњен политици Алије Изетбеговића и чија је помоћ у ратној опреми и оружју значајнија и обимнија. Остале државе су могле да завиде међусобном разумевању које су у овом случају испољавали дипломате и разнородни војни и цивилни стручњаци САД-а и Ирана. У надметању ко ће више помоћи босанским муслиманима и њиховом стратегу Алији Изетбеговићу победила је Америка и њен председник. Ускоро потом, у знак захвалности, главни град БиХ добио је улицу која носи име Била Клинтона.
Нормално је да војска приликом ослобађања насељених места долази и до ратног плена. Неразјашњен проблем је однос према заплењеној имовини. Уобичајено је да све до чега ослободилац дође, а поготово ако су то храна, гориво, медикаменти или санитетска и техничка опрема, војска односи са собом као ратни плен и смешта у магацине својих јединица. Насупрот том обичају, из места из којих је истеран српски агресор заплењену имовину су муслимански војници и њихови саборци однели својим кућама. У томе су им неретко помагали и чланови њихових породица, комшије и пријатељи који су, као недужни цивили, улазили у ослобођено насеље и све што им падне шака односили својим кућама у своја села. Дилема је да ли су тиме лопови и пљачкаши претворени у војску, и по међународним критеријумима и хуманитарном праву, срамотили Армију БиХ, или су војници и јединице те исте Армије претворени у лопове и пљачкашке дружине које су поткрадале своју армију и ретко прикупљени плен стављали на располагање својим командама.
Али, успех је успех, победа је победа, и у таквим ситуацијама не би требало мутити и кварити радост победника и тражити објашњење за не материјалне чиниоце, термине и појмове, који су безначајни у односу на предочени обим остварених великих успеха и за то добијена државна признања.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Помолити се Богу, да ова српска младеж не заборави све “успехе” зликовачке, али да се НИКАД не освети већ да им Бог подари МУДРОСТ и да их ПРОСВЕТЛИ !
    Стрпљен – спашен ! Мудар – просвећен ! Доброћудан – освећен !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *