Прикривање предаје

Пише Никола Врзић

Ивица Дачић се прошле недеље у тајности већ сагласио са противуставним гашењем Републике Србије на Косову и Метохији, при чему му остаје још само да се сагласи са јавним начинима тог гашења, закључно са ратификацијом споразума са независним Косовом у Скупштини Србије. А све у циљу евроатлантских интеграција Србије…

Да им није Хашима Тачија, не бисмо знали шта нам Ивица Дачић и његови саучесници у Влади Србије спремају на Косову и Метохији. Тачијево Косово је, ипак, на нашу неизмерну срећу, држава далеко отворенија (транспарентнија) од ове наше, па своје институције и грађане, а успут и нас остале, прецизно обавештава о ономе што је договорено, и шта још има да се договори у Бриселу, по оном енигматичном ЕУ налогу да Србија са независним Косовом мора да постигне „видљиво и одрживо“ побољшање односа ако заузврат хоће да добије датум за почетак преговора о уласку у ЕУ… Сад, што је остваривање овог налога дубоко противуставно, а уз то и противно националним, историјским и државним интересима Срба и Србије, проблем је који, изгледа, узбуђује мало кога.
Јер, да је узбуђење због прикривене, а ипак очигледне предаје Косова и Метохије макар приближно оном узбуђењу које је у Србији изазвало покварено млеко (које, иначе, изгледа и није покварено колико намере оних који су јавности, Твитером, пријавили тај квар), не би им било могуће да предају Косова и Метохије овако прикривају сви који су у ту предају умешани.

ЗАТВОРЕНА ВРАТА Прошле недеље, подсећамо, одржана су два низа састанака, у Бриселу и Берлину, од потенцијално кључног (и несумњиво катастрофалног) значаја за будућност ове земље и њених грађана. Не само оних мученика на Косову и Метохији. И сви су – ови састанци – одржани иза врата чврсто затворених, врата залупљених пред носом оних о чијим се животима ради. У Бриселу, код комесарке ЕУ дипломатије Кетрин Ештон, премијер и премијер, Ивица Дачић и Хашим Тачи, разговарали су чак и без чланова својих преговарачких тимова, да случајно у јавност не би исцурела нека информација о договорима које су тамо склапали. Истовремено у Берлину, Дачићев потпредседник Александар Вучић, потпредседница Сузана Грубјешић и њихова делегација, са немачким министрима и парламентарцима такође разговарају иза затворених врата, о договорима који у Бриселу, Београду и Приштини тек треба да се постигну. И опет ништа не смемо да знамо.
„Печат“ је, наиме, од Одбора за ЕУ послове немачког Бундестага затражио транскрипте дискусије немачких парламентараца са српском делегацијом. Зашто? Зато што Бундестаг даје пресудну реч о наставку ЕУ интеграција Србије, а његова је делегација (коју је јесенас предводио члан овог одбора Андреас Шокенхоф) затражила и да потпишемо правно-обавезујући споразум о добросуседским односима са независним Косовом, односно, да фактички признамо независност Косова. Одговорено нам је да не можемо да знамо о чему су разговарали, транскрипте не можемо да добијемо јер не смемо да знамо шта су Немци још тражили од Србије, пошто су то затражили иза затворених врата.

[restrictedarea] Примећује ли ико ненормалност ове ситуације? Неколико људи – можемо их пребројати прстима једне руке – доноси одлуке о животу и смрти овог народа и државе, а народу и држави не допушта се ни да сазнају какве су те одлуке које се доносе (док, је л’, не будемо стављени пред свршен чин). До тада, све што до нас успева да допре јесу бесмислене и, наизглед, славодобитне тврдње овдашњих званичника да нам „нису постављени никакви нови услови“, а да нам се при том не објашњава ни који су тачно они стари услови, то јест, шта све конкретно подразумева то „видљиво и одрживо побољшање односа“ и „пуна нормализација односа“ Београда и Приштине на које су се претходна и актуелна власт у наше име зарекле зарад евентуалних ЕУ интеграција… Као што нам (званично) никада није саопштено ни шта је крајњи циљ овог дијалога – да се олакша живот обичних људи, како нам је саопштавано када су разговори Борка Стефановића и Едите Тахири отпочињали, или је пак крајњи циљ да се Косово учлани у Уједињене нације и да Србија формално призна независност Косова, како нам је (захваљујући „Викиликсу“) открила америчка дипломатска депеша 10BRUSSELS85.
Понижавање јавности, народа и парламента, иде и даље од овога. Тако, после пет рунди Дачићевих разговора са Тачијем, о чијем садржају и детаљима званично још не знамо ништа, председник скупштинског Одбора за Косово и Метохију Милован Дрецун (СНС) из дана у дан најављује да ће звати премијера – када премијер буде имао времена, али премијер нема времена да поднесе рапорт Скупштини Србије јер рапорт подноси, као овог понедељка, амбасадорима земаља Квинте (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Италија), састаје се са холивудским глумцем (Мајклом Мадсеном), гостује на Б92… А сву ту премијерову заузетост Дрецун чак и правда, објашњавајући да „скупштинском резолуцијом није прецизирана форма подношења извештаја са преговора“. Да би после тога Ивица Дачић, премијер, бахато поручио да заиста нема о чему да извести чак ни парламент, а камоли јавност и грађане: „О чему да информишем ја парламент да би сада држали политичке тираде? Влада ће информисати парламент када се закаже седница на ту тему а то ће бити када буде разлога за заказивање седнице, који сада не видим да постоји, јер нисмо нигде одмакли у преговорима.“
Да ли је заиста тако? Да ли нам премијер Дачић говори истину када каже да „нисмо нигде одмакли у преговорима“? Јер, поручила је Кетерин Ештон прошле среде да су „премијери задовољни значајним напретком који су учинили, као што сам и ја“, а и Дачић тада рече да је „остварен известан напредак“.
Додатни разлог да посумњамо у Дачићеву тврдњу – тврдњу да он и Тачи нису поодмакли у преговорима о предаји косметске Србије у његове (Тачијеве) крваве руке – пружио нам је његова екселенција Јан Клиф, британски амбасадор у Приштини, који је на недавној конференцији Европског центра за питања мањина (ЕЦМИ) изјавио да „Срби са севера Косова нису информисани о чињеницама са последње (то јест, сада већ претпоследње – прим. аут.) рунде дијалога Београда и Приштине и постигнутим договорима, због чега су у заблуди“. Амбасадора Клифа „Печат“ је замолио да појасни ову своју изјаву, да нас информише о тим чињеницама и договорима – да наши читаоци са севера Косова више не буду у заблуди да ће остати у Србији и ако се не преселе на ову страну Јариња и Брњака – одговорио нам је да није на њему, него је на владама Србије и Косова да „постигнуте договоре објасне становништву на које ће ти договори утицати“…
А председник Владе Србије, који је ове договоре постигао, ништа не објашњава. Чак крије да је икакве договоре и постигао. Зашто крије, ако нема шта да крије?
Упоредо с тим, сазнајемо и да су се (и) ове недеље, далеко од очију јавности, састали Едита Тахири и Дејан Павићевић, шефови приштинске и београдске техничке делегације, да усагласе нацрт закључака о укидању српских (паралелних) институција на северу Косова, који ће Дачић и Тачи парафирати када се буду поново састали, 4. марта.

ТАЧИЈЕВА ОТКРИЋА И зато је, како рекосмо, наша срећа што они имају Хашима Тачија. Да и нама објасни шта је са Дачићем већ договорио јер, очигледно, Тачи има много мање разлога за прикривање садржине постигнутих договора… Он, уосталом, после сваке бриселске рунде извештава њихову Скупштину, известио је и председницу Атифете Јахјагу па су о том разговору они известили јавност (на албанском, српском и енглеском језику), разговарао је и са Вилијамом Бернсом, замеником америчког државног секретара, па је и о садржају тог разговора, опет на сва три језика, известио и јавност…
Шта смо, дакле, сазнали од Хашима Тачија, што нисмо могли од Ивице Дачића?
Сазнали смо да је – насупрот ономе што Дачић тврди, тврдећи да нема о чему да извести Скупштину Србије јер „никакав договор није на видику“, „постигнут договор у начелу чија конкретизација се очекује на наредном састанку, 4. марта“, то јест, да је тај састанак тренутак „за Србију да се сложи са писмено поднетим условима споразума о питањима за која су већ дали вербалну сагласност“.
А ту вербалну сагласност је, прецизира се у саопштењу са састанка Тачија и Јахјаге, Србија (Ивица Дачић) дала на „решења (која су) у оквиру потпуног поштовања Устава и закона Републике Косова“.
Конкретно, „постигнут је споразум да се укидају структуре полиције и безбедности Србије на Косову и да се трансформишу остале структуре, да се у четири општине на северу Косова одржавају избори за општинске скупштине и за председнике општина (у септембру, најавио је Јахјагин саветник Рамуш Тахири – прим. аут.), те да се функционализује правни и судски систем и са успостављањем два општинска суда Републике Косово у Лепосавићу и Звечану“.
А пошто се Дачић усмено сагласио да се општине, суд и друге институције које (још) функционишу у оквиру уставног поретка Републике Србије претворе у институције и органе који функционишу у оквиру уставног поретка Републике Косово, рекао је Тачи Бернсу, „ја сам спреман да се сложим са успостављањем Удружења општина са српском већином које би омогућило општинама са српском већином на северу, а такође и за друге на југу, да сарађују у различитим областима од интереса. Поред тога, ово удружење може да створи партнерства са сличним удружењима у Србији и другде.“ (ово је решење, како смо показали у прошлонедељном тексту у „Печату“, засновано на Ахтисаријевом плану независности Косова, уграђеном у устав независне државе Косово.) „Али морам да вас обавестим,“ рекао је даље Тачи свом америчком саговорнику, „да ово удружење или орган, или заједница као што Србија жели да га зове, не може бити изабрани орган, и не може имати ни извршна овлашћења. То значи да опсежна извршна овлашћења локалне српске општине (опет, на основу Ахтисаријевог плана и Устава Косова – прим. аут.) не могу бити пренета на удружење, јер би то представљало трећи ниво власти, који би поткопао наш Устав и унутрашњи државни поредак.“
Али знате ли шта је, заправо, најгоре? Што нам (скоро) све ово исто саопштавају и наши званичници, само шифровано, да не приметимо шта нам заправо раде. Сећа ли се ико, уосталом, када је последњи пут чуо неког српског званичника да говори о одбрани суверенитета Србије над Косовом, уместо оне бесмислице да (само) никада нећемо признати независност Косова? Не, ниједан се није усудио да то превали преко уста – макар у то и не веровао – још од прошле јесени, то јест, откако је Европска комисија у својој Стратегији проширења први пут написмено затражила од Србије да поштује „територијални интегритет Косова“. Па и када Сузана Грубјешић, потпредседница Дачићеве владе, каже да кључно питање није ни суверенитет Србије над Косовом, ни питање у оквиру чијег ће правног поретка функционисати институције на простору Косова и Метохије (државе Србије или државе Косово), већ је „кључно питање за заједницу српских општина питање надлежности, и које све општине ту спадају“, јасно је да се и она и њена влада у свему осталом слажу са Хашимом Тачијем, при чему она практично и понавља цитиране Тачијеве речи. Или када Марко Ђурић, саветник председника Србије Томислава Николића, каже да је „наша тежња да имамо обједињен приступ за четири општине на северу са општинама на југу и на томе ћемо најчвршће инсистирати“, те да „верујемо да ће та заједница имати довољно надлежности да се сви грађани у њој осећају слободно, да остварују своја права на најбољи могући начин по стандардима који се примењују унутар земаља ЕУ“, шта је то него доказ да између званичника у Београду и Приштини, у погледу утапања косметских Срба у институције Косова, има мало разлике. Уосталом, и сам Ђурић то отворено каже: „Имаћемо и партиципацију Срба на свим нивоима власти и стварно изабране представнике, уместо фолклорних у косовском парламенту. Процене показују да је реално достићи 30 од 120 посланика у скупштини.“
При чему она подвала са некаквим уставним законом о суштинској аутономији Косова, која ће тобоже уредити ово претварање институција државе Србије на Косову и Метохији у институције Косова, подвала коју сад понавља и споменути Марко Ђурић („Производ дијалога између Београда и Приштине треба да буде решење које ће бити санкционисано уставним законом о спровођењу Устава Србије, којим ће се Аутономној покрајини поверити веома широк спектар надлежности. Такав закон предвиђен је Уставом Србије – ми ћемо наставити да КиМ третирамо као аутономну покрајину, при чему свој став не намећемо Приштини.“), своју праву природу кукавичјег јајета показује већ на првом тесту. Наиме, ни уставни закон, нити било који други закон или међународни споразум, не сме да буде изнад Устава Србије; члан 194 Устава: „Устав је највиши правни акт Републике Србије. Сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом. Потврђени међународни уговори не смеју бити у супротности са Уставом.“. А најављени би уставни закон – којим би се јединице локалне самоуправе и правосудне институције утопиле у правни поредак независног Косова – прекршио, макар, чланове 4 и 194 Устава Србије („Правни поредак Републике Србије је јединствен.“), члан 142 („Судска власт је јединствена на територији Републике Србије.“), члан 97, став 3 („Република Србија уређује и обезбеђује систем локалне самоуправе.“), члан 192, ставови 2 и 3 („Влада може распустити скупштину општине. Истовремено са распуштањем скупштине општине, влада именује привремени орган…“ – не може, ако буде како Ђурић и његови шефови намеравају)… Другим речима, само ако би Косово свој устав независне државе променило тако што би се прогласило за аутономну покрајину у оквиру Србије, Србија не би прекршила свој Устав доношењем уставног закона који би њене институције претворио у косовске.
Овако, пошто се то (наравно) неће догодити, најављено доношење уставног закона о укидању Србије на Космету представљаће директно силовање Устава Србије и суспензију нашег правног поретка. Осим ако се (ха, ха) Уставни суд Србије не умеша и не спречи ову подлу, уз то и очигледно неуставну намеру.

СПОРАЗУМ У СКУПШТИНИ Уосталом, да нам се спрема баш оваква свињарија, баш овакав злочин, показује и немачки захтев Александру Вучићу да, у преговорима са Приштином, прискочи у помоћ израњављеном и ослабљеном Ивици Дачићу, и истоветна, јавно изговорена порука америчког амбасадора у Београду Мајкла Кирбија да на решавању косовског проблема заједнички раде Дачић, Вучић и Николић, а управо је ту сврху имао и недавни сусрет Томислава Николића и Атифете Јахјаге.
А на крају ће, чим Дачић и Тачи 4. марта у Бриселу парафирају споразум чији се детаљи тренутно усаглашавају, у свој злочин против Србије они умешати и читаву Скупштину Србије. Јер, „овај споразум,“ закуцао је Тачи последњи ексер у ковчег наших нада да ћемо избећи најгоре, у већ цитираном разговору са Вилијамом Бернсом, „мора бити ратификован од оба парламента, оног са Косова и из Србије.“ Бернс му је, на то, поручио да САД „снажно подржавају државу Косово“, потврђујући да ће овакав дијалог „олакшати пут евроатлантских интеграција обе земље“…
С тим што је питање хоће ли нам дијалог, заиста, олакшати пут европских, или само оних атлантских интеграција у НАТО. Приштинска „Коха диторе“, наиме, цитира ЕУ званичника који наводи да Немачка од Србије захтева да производ овог дијалога не буде само гашење државе Србије на Косову и Метохији, већ и улазак Косова у Уједињене нације; Гинтер Крихбаум, председник одбора немачког Бундестага за питања ЕУ, говори јавно, „колико год то звучало грубо: ЕУ неће толерисати други Кипар: та тешка питања мораће да буду решена пре него што Србија буде могла да се придружи ЕУ.“; загребачки „Јутарњи лист“ јавља да је „Немачка главна препрека за то да се Србији даде датум за отварање преговора, односно да јој се на састанку Еуропског вијећа 28. липња ове године одреди датум“, при чему наша Сузана Грубјешић признаје да је „глас Немачке пресудан за добијање датума, јер та држава у ЕУ даје зелено светло за сваку земљу, па и за Србију“. Последње анкете у Немачкој, пак, јављају медији, показују да је „више од 80 одсто Немаца против даљег проширења ЕУ“, а парламентарни избори у тој земљи одржаће се у септембру… И зато је припрема јавности у Србији већ почела; „Новости“ пишу да би „резултат састанка Ивице Дачића и Хашима Тачија 4. марта могао да доведе Србију“ – пазите сад ово – „на корак да у јуну добије неку врсту условног датума за почетак преговора са ЕУ. Највероватнија формулација Европског савета у јуну биће да ‚Србија започиње претприступне преговоре током следећег шестомесечног председавања Литваније ЕУ, које почиње у јуну и завршава се до краја године‘.“ (при том, не треба сметнути с ума да је баш Литванија једина ЕУ земља која још није ратификовала ни Споразум о стабилизацији и придруживању са Србијом, потписан пре скоро пет година.)
Тако да смо, на крају, због свих ових информација које су у међувремену искрсле, принуђени да коригујемо прогнозу коју смо дали у прошлом броју „Печата“, да ће Косово и Метохију да им дају за датум. Даће им га, изгледа, за неку врсту условног датума.

[/restrictedarea]