Прича и поверење

Пише Васа Павковић

Нашавши се у Пакрацу, Иван Хити је видео минирану стару српску цркву и оштећен владичански двор. Старе, ретке књиге и уметничке слике биле су разбацане по снегом покривеном дворишту. Хити је натерао своје некадашње ученике да сакупе ово благо и сачувају га од уништења…Ондашња хрватска власт га је „у знак признања“ отпустила из службе и он је до стицања права на пензију радио шта је стигао

Крај зиме

И тако, дан по дан, одлази зима. Мимоишли су нас, више-мање, велики снегови, невремена, олује, мећаве. Само повремено чули бисмо како је у урагану у Арканзасу погинуо један човек. Много мања пажња, по обичају наших и светских медија, посвећена је чињеници да је истог дана, у Мијан Мару, у невремену страдало осамдесет људи. Али на такве медијске дискриминације смо навикли и изгледа, колективно, огуглали. Нажалост.

Млечни рат

Већ десетак дана у медијима Србије бесни прави млечни рат. Мимоилазе се, супротстављају и поништавају саопштења владе Србије и покрајинског секретара Војводине за пољопривреду. Сваког јутра, усплахирене водитељке јутарњих програма распирују нелагодност и усмеравају је ка паници. Одједном као да не постоји ништа друго у Србији до то просуто млеко. Узалуд они пажљивији подсећају на чињеницу да је промена стандарда „крива“ за изненадно појављивање и дејство „афла токсина“. Годинама смо пили млеко са двесто пута јачим концентрацијама овог „агенса“, али ни Јешића ни Кнежевића, као ни њихове многобројне претходнике није болела глава.
У ствари, ради се о малом прљавом рату, најави многих будућих, мањих и можда већих прљавих ратова, између власти и опозиције (читај: између СНС-а и ДС-а). Њихова ескалација довешће до избора – а онда ће на ред доћи нови ратови разних интензитета. И тако док се сви не потрујемо, са афла токсинима или без њих, није важно.

Писториjус или о насиљу

Савремени спорт не познаје већи обрт у каријери једног спортисте, чак и ако се узме у обзир Ленс Армстронгово признање о употреби допинга. Наиме, један од хероја последње Олимпијаде, невероватни јужноафрички тркач с карбонским протезама Оскар Писторијус, убио је на Дан заљубљених своју вереницу Риву Стенкамп, са четири хица у главу! Ни страшан злочин ни Писторијусово невероватно објашњење како је мислио да се ради о провалнику, нису спречили суд да га уз кауцију пусти да се брани са слободе! Посебно је невероватно звучао један од разлога за такву одлуку, судијине речи о томе како Писторијус није склон насиљу.

Орден за Хитија

Врло незапажено је, нажалост, прошла додела ордена Светог цара Константина којим је патријарх Иринеј одликовао хрватског грађанина Ивана Хитија. Овај средњошколски професор, сада у пензији, био је помоћник оперативне зоне Бјеловар, на почетку рата, у јануару 1992. Нашавши се у Пакрацу, видео је минирану стару српску цркву и оштећен владичански двор. Старе, ретке књиге и уметничке слике биле су разбацане по снегом покривеном дворишту. Хити је натерао своје некадашње ученике да сакупе ово благо и сачувају га од уништења. Потом је све предмете превезао у Свеучилишну библиотеку у Загребу. Ондашња хрватска власт га је „у знак признања“ отпустила из службе и он је до стицања права на пензију радио шта је стигао. Патријархово одличје је праведна и скромна захвала човеку који је у најтежим ратним условима имао снаге да остане човек и буде јунак. А да је среће његов лик би се нашао на насловницама и српских и хрватских новина.

Правда за Уроша

Путујући Србијом, Републиком Српском, али на своје изненађење и Македонијом и Црном Гором, сусретао сам по зидовима паролу из горњег поднаслова. Урошеви другари, тзв. навијачи, ишарали су стотине зидова, мостова, зграда и кућа позивајући на имагинарну „правду“ за младића који је полицајцу покушао да угура упаљену бакљу у уста. Притисак навијача и дела медија, узроковао је и Мишићево прерано пуштање на слободу, са намером оних који су донели ту одлуку да се младићу помогне у налажењу исправног животног пута. Нажалост, пре неки дан он је поново учествовао у насилничком инциденту и сада је у бекству пред потерницом СУП-а. Има ли ико права на било какав даљи коментар?

Унутрашња Индија

„Дошао за стипендију. Стипендије нема, нека дођем сутра. Дошао сутра. Стипендије нема, нека дођем за два сата. Дошао за два сата. Стипендије нема, нека дођем за један сат. Дошао за један сат. Стипендије нема, нека дођем за пола сата. Дошао за пола сата. Стипендије нема … Прекипјело ми; шта ви мислите, што ме дођавола зовете сваки час, кад знадете… Сви зачуђени запрепашћени. Зашто се ја уопће љутим…“ Овај кафкијански пасус сам преписао из сјајне књиге Светозара Петровића Дневник из Индије који су објавили Академска књига и Огранак САНУ, обе у Новом Саду. Реч је о узбудљивом спису који садржи дневничке белешке чувеног теоретичара књижевности. Већи део потиче из времена његових студија хинду језика у Индији (период 1954-1956), а краћи, финални је настао тридесет година касније, када је Петровић поново обишао велику земљу. Ко жели да сазна више о духу Индије али и легендарном професору – ово је незаобилазна књига.

Прича о Причи

Недавно се појавио 20. број часописа Прича који у поднаслову носи назнаку „часопис за причу и приче о причама“. Спиритус мовенс пројекта, прозаиста Славољуб Марковић, замислио је да у неколико тематских свезака подсети јавност на више-мање заборављене приповедаче 20. века и ово је већ четврта свеска намењена том племенитом циљу. Међу приповедачима које враћа на светло дана су и Лазар Поповић, Милутин Миланковић, Милан Вукасовић, Анђелија Лазаревић, Јулка Хлапец, Стојан В. Живадиновић, Душан Радић, Владан Стојановић Зоровавељ и Петар С. Петровић. Избиравши по једну или две антологијске приче ових полузаборављених прозаиста, Марковић је поверио неколицини теоретичара и историчара књижевности да се позабаве и њиховим делом. Приче из драгоценог издања посебно истичу елегантне сторије о трагичним судбинама жена Анђелије Лазаревића; грађански обојене минијатуре Јулке Хлапец; изванредне психолошке портретe којима се бавио Живадиновић; авангардност Зоровавеља, као и трагизмом обележене приче о селу и сељацима Радића и Петровића. Вазда ћемо остати дужни писцима наше прошлости, поготово онима који су у неправедној сенци.

Долазак пролећа

И тако оде зима… Колико сутра, прекосутра, чим се температура буде два-три дана усталила изнад плус 12 Целзијусa, излетеће први до јуче хибернирани лептири, шарене нимфалиде, и то ће бити знак да је зими још једном одзвонило.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *