Почетна / Регион / Прекрајање историје и жал за „старим временима“

Прекрајање историје и жал за „старим временима“

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Упркос званичној пропаганди у интерпретацији недавне прошлости, грађани Словеније више верују сећањима на сопствено животно искуство и све чешће се присећају како се „некада живело боље“

Планинарска брвнара „Сончек“ („Сунашце“) на планини Крвавец, надомак Љубљане, 2. марта ове године: вијори се (законом забрањена) застава СФРЈ, спикер узбуђено најављује „југословенску легенду“ Бојана Крижаја који се у „ретроопреми“ спушта низ падину. Остали учесници шепуре се пред туристима, од којих су многи стигли из Србије да поправе словеначки буџет и посрнулу привреду. Посетиоци раздрагано скандирају и бодре своје јунаке, некадашње звезде међу југословенским скијашима – уз Крижаја и Бориса Стрела, а на циљ стижу и остале „смучарске легенде“: Франц Кламер, Марк Ђирардели, Алберто Томба, Ингемар Стенмарк… Сви они се потом окупљају у „арени“, поред југословенске заставе са црвеном звездом – истом оном коју су словеначки територијалци 1991. године скидали са граничних прелаза тадашње СФРЈ према Аустрији, Италији и Мађарској. У лифлету са слоганом „Опет ће све бити као некад…“ којим су организатори позивали гледаоце да виде спектакл, сви словеначки смучарски асови уредно су означени као такмичари Југославије са све скраћеницом YUG…

СЛОВЕНАЧКИ ЖАЛ ЗА ЈУГОМ Био је то још један од недавних јавних догађаја у Словенији, током којег се о некадашњем времену говорило – позитивно. Што је за државу, која је последњих 20 година у економском погледу брзо напредовала и са гађењем се освртала на седмодеценијску прошлост у некадашњој заједничкој државној творевини Јужних Словена – необична појава. Велика рупа у словеначкој државној каси, презадуженост и криза, због које се незапосленост попела на рекордних 12,6 одсто, утичу, буквално преко ноћи, и на перцепцију прошлости.
Напрасно су се, на пример, у Випавској долини сетили да је „у старој држави наводњавање било веома добро уређено; имали смо и привредни субјект, који је био одговоран за наводњавање и који је живео од пољопривреде; а сада смо већ 20 година без управника, који би се бринуо да систем за наводњавање ради“. То су речи Матеја Арчона, градоначелника Нове Горице, огорченог јер систем за наводњавање не функционише, за разлику од периода живота у „старој држави“ (Југославији). Слично је стање и по многим зградама широм Словеније, где наплату дажбина више не врше јавна (државна) предузећа (попут „Инфостана“ у Београду), већ је и тај посао препуштен „приватној иницијативи“ – а у пракси то значи да објектима управљају управници/приватници, чији интерес за што вишом зарадом непрестано производи „ванредне“ поправке и непредвиђене „трошкове“, што је висину месечних рачуна за потрошњу воде, струје на степеништу, одношење ђубрета… винуло до неба. У децембру прошле године, ТВ „Словенија“ је почела да емитује документарни фељтон под насловом „Добра стара времена“, који евоцира добре стране живота у некадашњој држави и анализира узречицу која се све чешће чује, да се „некада живело боље“.
„Данас је будућност несигурнија него онда, када смо морали да идемо преко границе, до Целовца (Клагенфурт, Аустрија) по тоалетни папир“, подсећа један од анкетираних Словенаца, у емисији која се рекламира и на интернет страници ТВ „Словенија“. Слично тврди и Сречо Липовец из љубљанског предузећа „Лип Арт“, специјализованог за визуалне комуникације и организацију догађаја, који је крајем седамдесетих радио као шеф пропаганде у фирми „Југотехника“: „Мирне савести тврдим: нама, предузетницима је у осамдесетим годинама било много лакше него данас!“ Алузије на бољу прошлост све чешће се користе у пропагандне сврхе, нарочито за јавне приредбе, па је недавно концерт групе „Partyzani“ рекламиран џамбо плакатима са сликом младе „секси“ партизанке и слоганом „Боље један дан Југа, него ова туга“; концерт је одржан на рођендан некадашње СФРЈ, 29. новембра 2012.

ИСТОРИЈА ФАЛСИФИКАТА Да парадокс буде потпун, све то је у потпуној супротности са званичном словеначком историографијом, у којој је период уочи настанка словеначке државе приказан у најцрњим бојама, а често и уз много неистина. У уџбеницима за 9. разред основне школе (има их неколико) ни за Југославију, а нарочито Србе, нема готово ни једне једине добре или позитивне речи. Приметна је повишена доза етничке пристрасности, заобилажења (по Словенију) непријатних чињеница, као и једностраност у интерпретацији појединих историјских догађаја.
Чак је и један од (по Словенце) најболнијих историјских тренутака, када је приликом распада Аустроугарске, односно по окончању Првог светског рата, преко 80 одсто Словенаца који су живели у Корушкој на плебисциту одлучило да Корушка остане у Аустрији и да се не прикључе Краљевини СХС – описан као да су за такву одлуку корушких Словенаца криви – Срби. „Помоћ српске војске је стигла прекасно, тек у мају 1919. године, тада је заузела Целовшку котлину… Српска војска, која је заузела део Корушке, била је према локалном становништву веома нељубазна“, пише у уџбенику „20. век“ (аутори Ервин Доленц, Алеш Габрич, Марјан Роде, издавач ДЗС – „Државно издаваштво Словеније“), који се користи у словеначким основним школама. Исти аутори даље тврде да се у некадашњој држави Срба, Хрвата и Словенаца „јединство тумачило тако да сви други морају да се прилагоде српској већини; за Словенце је то значило да морају да се одрекну свог језика и културе; централизам је Србима омогућавао превласт над привредно и културно развијенијим Хрватима и Словенцима“. Чињенице да су тек у Краљевини СХС, а нарочито у потоњој Југославији отворени универзитети и процветала просвета на словеначком језику, као и да је под Аустроугарском била чак забрањена употреба словеначког језика, сада су заборављене, а период када Словенија као јединствени друштвени ентитет, а камоли држава није ни постојала – сада се приказује романтичним описима, чак са дозом носталгије према Аустроугарској монархији, наспрам потоњем трпљењу у централистичкој држави којом су владали Срби.
Српска превласт, тачније „неравноправност разних народа“, у поменутом уџбенику је истакнута као главни проблем „прве“ државе Југославије. Свега неколико страница даље, помаља се ретка похвала бившој држави Срба, Хрвата и Словенаца (поглавље „Словеначка и југословенска привреда“, следи одмах после опширног поглавља „Диктатура и Словенци у 30-им годинама“ – бави се српским унитаризомом, страховладом краља Александра и, поново, терором „српског владања уз ужасан полицијски надзор“), укратко, једина предност живота Словенаца у држави којом су господарили Срби било је „велико југословенско тржиште“ које је „омогућило брз раст индустрије у Словенији“, па је у том периоду, дакле од краја Првог, па све до почетка Другог светског рата, „у Словенији сваког месеца почела да ради нова фабрика“.
Уџбеник историје за техничке и друге средње стручне школе „Историја 2“, напротив, и ту прави заокрет у „новом виђењу“ историје, па аутори тврде да су се у СФРЈ „привредно развијеније Словенија и Хрватска жалиле да су у заједничкој држави искоришћаване“. Писци „Историје 2“ су се латили и објашњења разлога распада СФРЈ, за шта је крив искључиво Слободан Милошевић, јер се заузео за „снажну Србију у централизованој Југославији“ и таквом политиком „озбиљно угрозио права других народа у Југославији“. Одговорност за насилан и крвав распад СФР Југославије искључиво и непропорционално је приписана српском руководству и Србима (сви Срби су криви, без разлике).
Истовремено, ни у једном од уџбеника историје, из којих о недавној прошлости ђаци уче у основним и средњим словеначким школама – нема ни помена о кршењу ратног права и двадесетогодишњем најгрубљем кршењу основних људских права 25.671 људи у Словенији, чија је једина кривица била што су у новонасталој словеначкој држави означени као непожељни „јужњаци“ и – избрисани. О калварији „избрисаних“ нема нигде ни једне једине речи. Али зато у уџбенику „Наше столеће“ (за 9. разред основне школе) пише да је „Србија (под Милошевићем) помоћу својих људи у ‚Народној банци Југославије‘ самовољно узела 1,4 милијарде долара за пензије и губитке у својим банкама“. За демонстрације на Косову 1991. године пише да су биле „социјалне“ и да је већинско албанско становништво тражило да „Косово постане република са правом самоопредељења и могућег удруживања са Албанијом“, а да су југословенске власти демонстрације „угушиле помоћу војске и полиције“. У уџбенику „20. столеће“ (такође за 9. разред основне школе) аутори тврде да су српски председник Слободан Милошевић и њему одани политичари, који су били против предлога о конфедерализацији Југославије, „помоћу југословенске војске почели да наоружавају Србе ван Србије и изазивају оружане конфликте“ и тиме „довели до вишегодишњих ратова, које је Словенија успела да избегне“. У уџбенику за 9. разред основне школе „Истражујем прошлост“, поглавље о распаду СФРЈ почиње тврдњом да је вођа српских комуниста (Слободан Милошевић) „преузео великосрпске концепте САНУ“. У поглављу које се бави анализом осамостаљења Словеније, пак, пише да су „оклопна возила Југословенске војске у Краковској шуми била лак плен словеначких територијалаца“, после чега је Југословенска армија (не пише ЈНА, јер би слово „Н“ у називу имплицирало да је била „народна“) била „присиљена да се повуче“ из Словеније. У славоспеву на тему велике победе и ослобађања Словеније из југо-српског јарма, нигде нема ни помена о недозвољеним поступцима словеначких одбрамбених снага, попут присилног задржавања страних возача камиона уз њихова возила на путу ка граничном прелазу Шентиљ, према Аустрији, па су тако камиони у транзиту од стране словеначких територијалаца били претворени у барикаде како би се спречио продор тенкова и јединица ЈНА ка граничном прелазу. Јасно, нема ни речи ни о злостављању заробљених војника „агресорске ЈА“ (ЈНА).

ПОРАЗ ПОБЕДНИКА Једностране интерпретације догађаја из недавне прошлости нису, међутим, постигле жељени ефекат, јер ставови тек стасалих генерација одударају од диктираног описа протеклог суживота са „бившом браћом на Балкану“. Да се ради о озбиљној девијацији оценила је и (још увек) владајућа партија Јанеза Јанше СДС, која је преко „Твитера“ поручила јавности да демонстранти, који на словеначким улицама и трговима већ три месеца захтевају одлазак актуелне политичке елите, при чему све чешће носе југословенске заставе, петокраке и друге „тоталитарне симболе“ изнедрене у претходној држави – представљају „устанак зомбија, а не устанак народа“.
Јанша, који је до јуче био величан и сматран за једног од родоначелника словеначке државности и осамостаљења, а због места министра одбране у првој словеначкој влади 1991. године и за победника над оружаним снагама СФРЈ (о чему је и лично написао чак две књиге), данас је суочен са анкетама које показују да њему и његовој влади не верује чак 87 одсто становника Словеније, што је нов домаћи рекорд у оцењивању непопуларности неке владе. Упркос максими да „историју пишу победници“, чињенице су превладале над „службеном верзијом историје“ коју намећу до јуче недодирљиви „победници“. Пропаганда у вези са питањем вредновања недавне прошлости, која се већ две деценије путем идеологизованих словеначких уџбеника историје шири преко образовног система, губи битку пред усменим предањем и искуством које млађима преноси део старије генерације.

 

8 коментара

  1. Neka to zadrže za sebe fino su sa braćom hrvatijancima uništili Jugoslaviju nikad više za tim podlacima.




    0



    0
  2. Sada im treba nabijati Na Nos, da su Oni ti od kojih je pocelo razbijanje SFRJ! Napadi na vojne kadarne, i cijepanje zastave SFRJ…




    0



    0
  3. Nema gore stvari od jevrejske kletve, dabogda imao pa nemao. Sto se mene tice zajednicka drzava vise nikad. Videli smo kako se to zavrsilo.




    0



    0
  4. Pošto sam neposredni učesnik rata u Sloveniji (služio JNA u Ljubljani u periodu decembar 1990-septembar 1991), imam odgovornost da kažem nešto što će pomoći mlađoj generaciji koja ne pamti taj rat:
    Bežite od Slovenaca što dalje, jer je to nacija koja gleda pre svega ekonomski interes. To je narod koji se dosta razlikuje od nas Srba. Nemojmo dozvoliti da emotivno nasedamo na ove priče o tome kako su oni naprasno zavoleli bivšu Jugoslaviju (uvek ce mi ostati u sećanju
    poruke običnih Slovenaca izrečene usmeno ili preko grafita o tome da smo okupatori, da smo jednaki fašistima…). Velika razlika između slovenačkog i srpskog poimanja bivše Jugoslavije jeste što su oni Jugoslaviju gledali i gledaju kao ekonomski prostor(samo ekonomski interes), dok su Srbi imali i imaju apstraktno, da ne kažem emotivno viđenje Jugoslavije kao zajednice bratskih naroda.




    0



    0
  5. Био сам на летовању у Словенији 1983 године на Бледу, са мојим друговима пре поласка у војску. У кампу у коме смо одсели покушали смо да рентамо кошаркашку лопту. Млада жена која је радила нас је одјеном упитала, „Зашто ви Срби сматрате да је цела Југославија ваша(српска).“ Ја сам је питао, „Па ѕар није и ваша.“ Само је спустила поглед и ништа више није рекла. Није била непријатна према нама али сам осетио неку врсту одбојноти.




    0



    0
  6. U moje vreme kada smo bili braća u Jugosleviji ja kao SRBIN koji je voleo soju državu sam volio sve.Pa tako sam sve kupovo Slovenačko, televizor,prozore na kući,šporete,kuhinje i sve pod geslom slovenačko je najbolje.I de god sam se okrenuo u kući bilo je slovenačkA roba iako je bilo skuplje ali toje bilo naše Jugoslovensko. Sada je druga priča naše prodavnice su pune Japanske i Korejske robe koja je bolja,kvalitetnija i jeftinija a braća više nismo.Slovencima želim sve najbolje od srca ali na kraju poslednji su SRBI izgubili taj žal za Jugoslavijom i nikada ga više neće imati.A ta priča da je Slobodan Milošević hteo da napravi veliku Srbiju je Gebelsovska propaganda secesionista.A pitanje da je Milošević bio Hrvat ili Slovenac onda bi priča bila druga,mi smo Tita poštovali i on je vladao SRBIMA duže nego i jedan drugi srpski vladar.Ali daje Tito bio Srbin priča bi bila drugačija.Jer Hrvati su se bunili i pod njegovom vlašću a o Albancima neću da pričam.Naivnost SRBA je velika ali Kućan koji je izbegao za vreme drugog svetskog rata u Srbiju je najbolje oličenje slovenačke politike isto kao i Janez Janša koji je dao zakletvu J.N.Armiji a posle je pogazio.Želim Vam sve najbolje u životu i srećno Vam bilo u EU i pod Nemačkom vlašću zato ste se borili i uspeli.




    0



    0
  7. Oprez braco Srbi. Ovaj clanak moze se shvatiti i kao ispitivanje bolecivosti Srba prema dezeli. Nikad ama bas nikada vise sa zapadnjacima u istoj drzavi a pogotovu ne u JEVROPI, kako se kod mene u selu kaze. Da pomenemo samo izjave velikih ideologa komunizma, da Srbija mora da plati i da je ista okupirana od slovenackih i hrvatskih komunista. Setite se Kardelja i mnogih drugih. U toj SFRJ zivelo se mnogo bolje i sigurnije negoli u ovoj tvorevini Draskovica i Micuna. U njoj su svi sa ponosom nosili imena svojih naroda a mi Srbi morali smo to da govorimo sa zadrskom. Da ne pricamo o krsnim slavama i ostalim prednostima sizmatizma koja smo nosili u srcu ali nismo smeli da ih javno izrazavamo. Pa ti su slovenci i hrvati docekali nemacke okupatore sa podignutom rukom i poznatim pozdravom . U Srbiju su proterali neke druge a ne slovence. Nikada ama nikada vise sa njima.




    0



    0
  8. U samostalnoj sloveniji bodre krizaja sa yu zastavama. A kad smo osvojili zlatnu medalju u kosarci krajem 80-ih docekali su svog zdovca samo sa slovenackim. Ko da je igrao sam.
    Nikad vise!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *