Почетна / Свет / ПОВОДОМ ОДЛАСКА УГА ЧАВЕЗА, ТВОРЦА СОЦИЈАЛИЗМА ЗА 21. ВЕК – Милиони су га испратили у – легенду

ПОВОДОМ ОДЛАСКА УГА ЧАВЕЗА, ТВОРЦА СОЦИЈАЛИЗМА ЗА 21. ВЕК – Милиони су га испратили у – легенду

Пише Златко Богатиновски

 Када је о Србији реч, извесно је да ће преминули председник Венецуеле  бити упамћен и као велики пријатељ наше земље, што је, између осталог,  потврдио не признајући независност Косова

Недавно преминули лидер Венецуеле Уго Чавез, својим животом и харизматичном личношћу, остаће вероватно задуго тема и надахнуће за многобројна промишљања и коментарисање. Легендарни Ел команданте, државник чијој је сахрани у Каракасу прошле недеље присуствовало чак 30 светских лидера, и поред чијег ковчега је продефиловало више од два милиона људи, живеће трајно у уму и срцима савременика, вероватно и будућих генерација, не само пријатеља, већ и оних који су га доживљавали као моћну непријатељску фигуру и препреку остваривању својих циљева интереса. Када је о Србији реч, извесно је да ће бити упамћен као велики пријатељ наше земље и српског народа, што је потврдио, између осталог, не признајући стварање тзв. независног Косова. Године 2008, тим поводом он је рекао:„САД су иницирале независност Косова да не би допустили јачање Русије у свету и да би створиле ново жариште напетости. За постизање својих циљева САД су чак прибегле томе да на чело Косова поставе терористу, јер је политика Вашингтона усмерена у правцу поделе народа и распиривања конфликата“. Свакако и због тога, али не само због тога напомињемо да ако наша славна шездесет трећа падобранска бригада има почасне чланове, онда би најпознатији командант падобранске јединице на свету морао да буде њен почасни командант, да се и војници Србије угледају на овог сјајног и поносног официра.
Подсетимо овом приликом, укратко, на неке најбитније моменте по којима ће га памтити његова земља, али и читав свет.

ГРАЂАНИН СВЕТА У првих десет Чавезових година Венецуела је зарадила око 700 милијарди долара од петролеја, а на име помоћи левичарским властима Кубе, Боливије, Еквадора, Никарагве и Аргентине је дато преко 30 милијарди. Са том идејом недавно повлачи 20 милијарди долара из Америчких државних резерви, али и жељом да се Латинска Америка ослободи доминације САД-а, и тортуре ММФ-а и „Светске банке“. Да новац више не одлази у САД предлаже стварање „Јужне банке“, чији би власници биле латиноамеричке државе чланице.
Поштовао је изузетно Владимира Путина, и дружио се са њим. Куповао је најмодерније руско наоружање (Венецуела данас има моћну ескадрилу најмодернијих „Сухоја-30“). Предложио формирање одбрамбеног војног пакта земаља Латинске Америке „САТО“.
Са председницима Боливије и Еквадора покренуо идеју о изградњи континенталног гасовода „Јужни ток“ од Карипског мора до Буенос Аиреса и Монтевидеа.

[restrictedarea]

ЖИВОТ„ ИЗ РОМАНА“ Уго Рафаел Чавез Фријас је рођен лета 1954. у кући од блата, али у знаку лава као друго од шесторо деце Елене Фријас и Рејеса Чавеза, учитеља у сеоској основној школи у малом месту Баринас, подно Анда. Иако високообразовани за оно време, Чавезови су имали мале плате и живели су сиромашно. Уго је морао од своје девете године да продаје воће и домаће колаче и бомбоне на улици. Кад није радио, одлазио би на магарцу у суседно село код бака Росе, очеве мајке. Због електричне струје и уличних светиљки то село му је изгледало као велики град. Убрзо са старијим братом прелази код бабе, која их издржава кроз основну и средњу школу.
Мајка је желела да буде свештеник, а он да буде сликар, и да свира гитару. Проводећи дане и мучног и срећног детињства, Уго пише стихове и приче, касније и позоришне комаде. Мајор Чавез 1987. осваја и награду за драму „Враћају се ликови“. Његов приповедачки таленат приметиће и славни Маркес. Имао је изузетно памћење: рецитовао је без грешке Неруду или Витмена, и читаве стране Ромула Гаљегоса.
Као деветнаестогодишњак 1973. спознаје суровост америчке спољне политике у Латинској Америци када је убијен председник Чилеа Салвадор Аљенде. Бриљантну војничку каријеру почиње 1975. по завршетку Академије у Батаљону брдске пешадије. Три године се потпоручник, па поручник инжињеријских јединица успешно бори против левичарских побуњеника „Партије црвене заставе“ за шта бива и одликован, али почиње да гаји и симпатије према герилским покретима. Поред гериле, одушевљава га и књига најближег Лењиновог сарадника Георгија Плеханова „Улога личности у историји“, коју чита током 1977. ноћима у шатору, после жестоких окршаја. Те исте 1977. са 23 године оснива „Ослободилачку војску народа Венецуеле“ да „људи буду спремни у случају да се нешто догоди“.
Са 32 године постаје мајор, a са 34 помоћник директора Савета за националну безбедност, са седиштем у председничкој палати „Мирафлорес“, у коју улази први пут. Постаје професор на Војној академији и Ратном колеџу у Каракасу. Због „народског“ обраћања студентима, његова предавања бивају најпосећенија. Са 36 година добија чин потпуковника и постаје командант елитне падобранске бригаде.
Политичке науке уписује 1990. на Универзитету „Симон Боливар“ у Каракасу. Ту упознаје многе истомишљенике импресиониране Боливаром и идејом националне левице, и постаје следбеник Покрета „боливаризам“ усмереног ка уједињењу или барем заједничком деловању држава на северу Јужне Америке: Венецуеле, Боливије, Еквадора, Колумбије и Панаме. Рођени Венецуеланац, Боливар се борио да се од земаља насталих из шпанских колонија створи заједничка држава под називом Велика Колумбија. Са групом официра 1991. пише „Пројекат транзиционе владе Венецуеле“ и разрађује план о војном пучу који неуспешно организује 1992. Тада се први пут преко телевизије обраћа народу Венецуеле и својим саборцима са поруком да се предају, као и он. Изговара оно чувено „Пор ахора“. „Нисмо успели. Затајили смо, за сада. Али, Венецуела се мора променити.“ Народ га је гледао, слушао, и – запамтио. У војном затвору пише књигу „Како изаћи из лавиринта“, даје интервјуе и постаје све популарнији и у народу и у војсци. Због опште амнестије, излази из затвора после „само“ две године, али са трајно оштећеним видом због нељудских услова. И надимком „Ел команданте“.
Униформу замењује оделом, уместо оружја оснива легалну политичку партију, и коначно, уместо војним ударом, победом на изборима постаје са 44 година најмлађи председник Венецуеле, уз подршку и „Покрета за социјализам“ и Комунистичке партије Венецуеле. Није крио да му је политички и духовни отац Фидел Кастро, с којим је већ неколико година одржавао присне везе и боравио често на Куби. Опчињен Кастром истицао је и разлике између њих. Фидел је комуниста и атеиста, а он социјалдемократа и верник. Као католик-социјалиста тврдио је да је Исус био социјалиста.

СОЦИЈАЛИЗАМ – „ЧАВИЗАМ“ „Не знам ништа о марксизму, нисам ни прочитао ‚Капитал‘, нисам ни марксиста, ни антимарксиста“, говорио је. „Мали Кастро“, како су га назвали на Западу, тек ће 2007. први пут изговорити „социјализам“. А у пракси ће врло одлучно спроводити „социјализам за 21. век“, који ће неки назвати „Чавизам“. Мења Устав, назив државе, међу 1.000 разних национализује нафтне и гасне компаније (95 одсто извоза Венецуеле је нафта). Под државну контролу ставља већину банака, телекомуникације, електричне централе, цементаре, индустрију челика. Дели земљу беземљашима, уводи друштвену својину (30 одсто привреде контролише држава), ствара радничке комитете по фабрикама, наоружава народ. Оснива националну авиокомпанију, гради путеве. Смањује се стопа незапослености, сиромаштва, неписмености. Чавез део председничке палате претвара у школу за децу без родитеља, да истакне важност образовања. Здравствену заштиту добијају сви.
И очекивано, ЦИА 2002. пучем по истом сценарију по којем је оборена Аљендеова социјалистичка влада покушава да уклони Чавеза. Али не успева.
Скоро од почетка свог председниковања Чавез покреће емисију „Ало пресиденте“ на националној телевизији викендом, у трајању од неколико, чак и до 10 сати. Та најоригиналнија комбинација политичког ТВ програма и деловања председника државе никад до тада није била виђена. Чавез је у тим емисијама покренуо преко 500 тема и донео преко 800 одлука, причајући свима шта мисли, а поготово Бушу, Блеру и Кондолизи Рајс.
Што се тиче ненадане болести од које је умро, „случајно“ је од те исте болести умрло пет председника латиноамеричких земаља чија политика није по вољи САД-а. Као пркос убицама и за поштовање народа Уго Чавез ће бити балсамован, а његов ковчег изложен у Музеју револуције у Каракасу, који ће бити претворен у Маузолеј Уга Чавеза.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *