Почетна / Култура / Поштено калкулисање поштењем

Поштено калкулисање поштењем

„Најлепша је земља моја“ Година 2012. Жанр драма Редитељ и сценариста Михаеле Кезеле Играју Зринка Цвитешић, Мишел Матичевић, Андрија Никчевић, Милош Месаровић, Даница Ристовски, Стела Ћетковић, Сузана Петричевић, Велимир Бата Живојиновић, Славко Штимац, Љубомир Бандовић

Пише Владислав Панов

Филм Немице Михаеле Кезеле „Најлепша је земља моја“ и поред немачко-хрватског продуцентског ангажмана у презентацији историје која се тиче само Србије није ни изблиза тако непоштен у третману косовског питања као што су то подразумевајуће цинични и негативни овдашњи културни и политички, прозападни „центри моћи“ који диктирају европејски дух српског самоблаћења и лаконског опраштања злочина према нама

Тешко да је иједан филм домаће продукције или, као овај, копродукције, добио од живота бољи тајминг за приказивање и за своју актуленост као дело Немице Михаеле Кезеле „Најлепша је земља моја“, који после премијере на ФЕСТ-у очекује и редовну биоскопску дистрибуцију по Србији. Кажемо ово јер је је њен филм један од ретких нових, а, опет, за чудо и дивљење, несрбомрзачких филмова који се баве Косовом и последицама дивљачког бомбардовања наше земље чију црну четрнаестогодишњицу управо обележавамо. Филм о косовској трагедији, односно, тачније, чија се радња одвија у окриљу ње, коинцидира са обележавањем почетка напада НАТО алијансе на тадашњу СР Југославију и актуелног, „судбоносног“ аларамбујеовског савијања руке Србији од стране међународне заједнице у некаквим назови преговорима са шиптарским владарима. Бриселски упорни атак на стављање и формалне тачке на отимање Косова од Србије није тема овог филма, али јесте косовска трагедија такозваних обичних људи који су 1999. године били њени становници. У тој у црнило увијеној причи Немице учешће у формирању свих предуслова да се филм реализује учествовали су чак и Хрвати. И, за неверовати, „Најлепша је земља моја“ и поред немачко-хрватског продуцентског ангажмана у презентацији историје која се тиче само Србије нису били ни изблиза тако острашћени или непоштени када је у питању однос према косовском питању као што су подразумевајуће цинични, осорни и негативни овдашњи културни, па и политички, прозападни „центри моћи“ који диктирају европејски дух самоблаћења и лаконског опраштања злочина према нама који је и даље у току праштали га ми или не. Чак су и представници земаља које су наши традиционално највећи злотвори и непријатељи, ето, снимили скоро поштен филм о нама и неприликама нашим које трпимо због њих. Или бар поштенији него што би био да га је радио неко одавде, када би било коме уопште и пало на памет да се троши на тако незахвалне баналне теме.

Позитивно ауторско проширење косовске приче С друге стране, „Најлепша је земља моја“ није нешто епохално значајно чак ни за нас. Горепоменуто неочекивано задовољство што избегосмо да опет будемо испод етикете најстрашније од свих балканских хорди, једино је позитивно бројање које из наше перспективе заслужује Михаелин филм. Он је, иначе, настао као нека врста проширења приче с којом је ова Немица пре шест година уопште и ушла у редове филмских стваралаца. Тада је каријеру започела кратким играним филмом „Милан“, који је описао један дан у животу два српска адолесцента који су се нашли усред бомбардовања Србије 1999. године. Надоградња с актуелном драмом „Најлепша је земља моја“ је Михаелин улазак у праве синеасте пошто је ово сада комплетни, дугометражни филм. Њен је рад одмах препознат од стране меродавних фактора, па је и за краткометражни првенац и овај свој други посао на сличну тему освојила бројне фестивалске награде и признања.

[restrictedarea]

Поштена калкулација или калкулисање поштењем Може се рећи да је с другим филмом ишла на још сигурнију карту која тешко да је могла да не заслужи позитивни пријем. Искалкулисан у избору и презентацији теме која на благи начин осуђује бомбардовање Србије, посебно из контекста суморних последица суманутог и злочиначког гађања циљева пројектилима са осиромашеним уранијумом, он „ради“ за своје творце ма где с њим изашли пред публику. Тим пре што баш на погубним последицама избора овако бруталне НАТО муниције инсистира и Кезелеова у свом филму. У првом плану, међутим, она има сасвим друге намере. Њен се филм бави увек за добро препознавање од стране фестивалских жирија, па и публике, корисних табу односа. У причи о Српкињи, самохраној мајци која је на ивици егзистенције, а у кућу ипак прима рањеног Шиптара управо избеглог са српског стратишта од руке стереотипно психопатског пара паравојних српких кољача, нема много реалног или прихватљиво ауторски слободног. Као фикција, та романса у стварном животу делује наивно и непотребно. Политичка коректност која капље из тих кадрова је неприродна и памфлетска. И, још горе, она гура истинску трагедију из позадине приче, ону о бомбардовању, у још неразумљивији мизансцен. Мада, рекосмо, у комплетном паковању за оне који желе да виде и читају поруке на прави начин, „Најлепша је земља моја“ је врло снажно сведочанство о неправди косовској која и даље има више несреће и зла него било које место у бастиону правичности, просперитета и напредног политичког и социјалног размишљања које се зове Европска унија.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *