Почетна / Интервју / Последњи интервју Зорана Ђинђића

Последњи интервју Зорана Ђинђића

Приредио Никола Врзић

У уторак 12. марта навршило се 10 година од убиства премијера Србије Зорана Ђинђића. Око ове годишњице његова политичка заоставштина, ставови о Србији и Косову и Метохији, намере и планови које је имао у вези са решавањем косметског питања, (зло)употребљавају се можда и више него икада раније. Сакривајући се иза покојног Ђинђића, приписују му сопствене ставове и нечасне намере и они који би да независност Косова признају одмах (попут Чедомира Јовановића или Вука Драшковића), и они који, попут актуелног премијера Ивице Дачића, тврде да је лаж да је Косово српско, из чега би ваљда требало да проистекне и логичан закључак да би ту лаж требало заменити истином за какву се, уосталом, залаже и споменути Ч. Јовановић и остали пропагатори косовске независности од Србије.
А при том се, брижљиво и систематично, ево, већ читаву деценију, сакривају ставови које је покојни премијер заиста имао о Косову и Метохији. Да би се ова злоупотреба Ђинђићевог имена и наслеђа демистификовала, а њени виновници разоткрили, „Печат“ (уз нужна скраћења) подсећа на последњи интервју Зорана Ђинђића, објављен шест дана уочи његове погибије у „Вечерњим новостима“ под насловом „Србија није жетон за плаћање дугова“.

Влада Србије прихватила је иницијативу Михаела Штајнера да се између Београда и Приштине започну разговори о одређеном кругу крупних, конкретних питања, која, бар на први поглед, не задиру у оно што се обично назива „коначним статусом“ Косова и Метохије. Имате ли већ Штајнерову и међународне реакције на прихватање?
Штајнерова понуда за разговоре дошла је као нека врста реакције на иницијативу коју смо ми предузели. Уз сагласност међународне заједнице која је решила – у реду, хајде нека почну разговори.
Наравно, ову тему многи у свету још нису спремни да отворе озбиљно. То је још увек табу тема. Зато се и предлаже разговор о дневним питањима.
Нема сумње, и ово је помак. Врло значајан, јер до сада су албански политичари апсолутно одбијали сваку чак и идеју дијалога са Београдом, тврдећи да је за њих партнер међународна заједница, а Србија страна држава с којом они неће да имају никакве односе. Ово што се догодило, вероватно под притиском Штајнера и света, добродошло је и зато што представља макар индиректно признање права Србије.
Добро је што ћемо за који дан разговарати, макар то и не било одмах ни на министарском нивоу, о питањима као што су „гранични“ промет, сузбијање шверца, енергетика, саобраћај. Не као две државе, већ као делови заједничког простора.
У свему, међутим, постоји и одређени ризик. Опасност је – то је друга страна медаље – што остајање само код побројаних питања може да води легализовању постојећег стања. Заиста је реална опасност да ће они који су за то заинтересовани почети да говоре: саобраћај, енергетика и трговина су главни проблеми, хајде да то нормализујемо и тиме ће све бити решено. Али, то нипошто није тако. За Србију разговор о овим темама нипошто не може бити компензација за њена државна права на Косову и Метохији. Права државе Србије у јужној покрајини нешто су знатно шире и важније од збира права ЕПС-а, Поште или Железнице. Ради се о судбини и будућности Србије, о статусу Космета и државних националних интереса повезаних с њим. У одређеном смислу, и о будућности Балкана и о нашој потреби да међународна заједница све ово озбиљно схвати.

Права Србије на Косову и Метохији нису нешто што може да нестане. Нико нема, ни међу Албанцима, ни у свету права да нам каже: Милошевић је потрошио ваша права и ви почињете од нуле. Наш је тврд и принципијелни став: и историјски, државни и правни аспекти морају представљати основу за тражење компромиса и решења.
Наравно, и албанско становништво има своја права. Наш приступ није једностран и не говоримо да Србија има сва права. Не. И у Резолуцији 1244 је записано да мора да буде пронађен компромис између права Приштине и права Београда. Мене забрињава то што током последње четири године све иде мимо Резолуције 1244 и против могућег и потребног компромиса. Суочени смо са широким и искључивањем чак и могућности да Београд има било каква права. Зато су вратанца која су одшкринута Штајнеровом иницијативом сувише мала да би се анулирао тај процес.
Да би вратанца постала врата, шта је потребно? Хоћете ли тражити да се нешто промени у Штајнеровом концепту дијалога са Приштином?
Ми смо за три блока питања о којима би се разговарало. Први могу да чине дневни проблеми у сарадњи Београда и Приштине, енергетика, саобраћај, трговина, организовани криминал, проблем различитих права, саобраћајних таблица, личних карата, све оно што мучи људе. Други блок требало би да буде повратак протераних и расељених Срба и других неалбанаца и безбедност. Под овим подразумевам и све што је у Резолуцији 1244 записано о праву српског народа да се врати одакле је протеран. Трећи блок питања мора се тицати, као што сам већ рекао, државног статуса и институција. Овај блок питања неће моћи да се избегне.

Како видите оквир у којем би се преговарало о том очито, најважнијем блоку питања?
Инсистираћемо да се разговара: у каквом ће односу бити Србија и Космет. У каквом ће односу бити за пет, десет година и заувек. Дошао је тренутак да се ово – бар прелиминарно – нађе на дневном реду, јер трећи блок је суштински услов да се ишта озбиљно договоримо о прва два.

Шта ће бити од фактичког отварања проблема „коначног статуса“?
Питање статуса је током протекле четири године већ решавано. Тако што су албанским локалним институцијама предавани атрибути државне суверености СРЈ и Србије. Државна сувереност, као што је познато, има четири атрибута – законодавну, судску и извршну власт и безбедност, где спадају граница и војска. Прве три су практично већ потпуно предате локалном парламенту, влади и судству. Уз надзор међународне заједнице који, наравно, не може вечно да траје. Предаја косметским Албанцима четврте, безбедносне функције такође је започела.
Да се ово већ догодило, реално би се поставило питање: о чему ћемо после, када се формално отвори питање „коначног статуса“, уопште имати да дискутујемо? Утолико пре што је лако претпоставити да би Албанци тешко пристали да врате оно што су уз помоћ међународне заједнице добили. То би дакако био најгори могући сценарио, који смо морали да осујетимо и избегнемо.

[restrictedarea]

Неки су, и у земљи и у свету, због Косова и Метохије већ почели да на Вас сумњичаво гледају…
Истина је, већ сам, због Космета, покварио односе са много својих колега у међународним организацијама. Неки од њих су ово за шта се залажем схватили као гурање прста у око. Космет је, међутим, за мене државни приоритет број један. Статус Косова је, у ствари, статус Србије. Ми не можемо да заокружимо државност Србије, док не знамо какав је статус Косова и Метохије. Ја сам изабран да браним интересе Србије.
Реакције које су до мене дошле биле су заиста прилично нервозне. Али, имам утисак и да сам понекога ухватио усред неких „радњи“. Чини ми се да некима реметимо концепцију за Балкан и Косово и Метохију. Требало би их и разумети. Таман су били направили свој концепт, а онда неки Ђинђић почиње да „пали светло“. И говори: станите, не може више тако, да видимо шта је досад урађено и куда даље. Мени је ова реакција била доказ да, у суштини, постоји неки прећутни план да се 2004. или 2005. године заокружи независност Косова.

На основу чега претпостављате да се ради о читавом плану, макар и прећутном?
Мада немам доказе баш за све, заиста се плашим да такав „прећутни план“ већ постоји. Штавише, да је његов саставни део намера, када се Београд с тим буде реално суочио, да главни уступак Србији буде обећање да се неће дозволити отцепљење таквог фактички већ независног Космета. Подозревам да би нам тада било стављено до знања: е, сада са Приштином хармонизујте односе.
Ово би било крајње опасно за стабилност и Србије и целог региона. Од почетка јануара, када сам кренуо у ту дипломатску офанзиву, до данас ништа се није темељно изменило, али је „прикочен“ темпо преношења суверенитета Србије на локалну албанску власт и у области безбедности. То није мало, али није нипошто све, нити довољно. Из истих разлога није довољна ни Штајнерова иницијатива. Ствари ће почети суштински да се мењају тек када међународна заједница каже: решење је у компромису који тражи Резолуција 1244. Решење је у суштинској аутономији за Космет, враћању протераних Срба и враћању предвиђеног броја наших полицајаца у покрајину. У стриктном спровођењу Резолуције 1244, до последњег слова. Тек када из Њујорка и Брисела почну да стижу овакви гласови – ситуација ће почети да се суштински мења набоље.
Зато ћемо – то ће бити наш официјелни захтев – тражити да се поводом четири године од доласка међународне мисије на Косово и Метохију направи анализа оствареног. Тражићемо да у прављењу такве анализе учествују експерти Савета безбедности, ЕУ, Београда и Приштине. Да се формира тим који ће припремити „белу књигу“ о протекле четири године, која би показала: шта све није урађено, колико је људи враћено у покрајину, зашто нису реализоване одредбе о повратку ваше војске и полиције, шта је са „суштинском аутономијом“, нормализацијом односа, са стандардима о којима Штајнер често говори…

Како Ви ту „белу књигу“ конкретније замишљате?
Тражићемо да све што је било предвиђено Резолуцијом 1244 буде оцењивано по скали и од један до пет. Моје је мишљење да за ставку „повратак војске и полиције“ оцена мора бити – један, за „повратак Срба“ – један плус, за „независност Косова“ – четири плус, за „стандарде“ – два минус… Не претерујем нимало, пошто Албанци могу да послују, да се крећу, а за Србе свега тога углавном нема.
Наш највећи противник, као и до сада, јесте: заборав, оно због чега се проблеми какав је наш мету под тепих, па се онда, после извесног времена, појављују као својеврсна дивља градња. Све ово говорим зато што се прибојавам да међународна заједница у догледно време не каже: косметска „дивља градња“ је постала тако велика да не можемо да је рушимо, хајде да је легализујемо.
Шта ће бити реакција Београда, а и Вас као председника Владе ако међународна заједница ускоро каже: Косово је de facto постало независно, остаје вам да са њим хармонизујете односе?
Ми то нећемо прихватити. Уосталом, уколико међународна заједница, која је јача од нас заиста има намеру да каже – „Косово треба да буде независно“, хтео бих да то чујем. Хтео бих да се то званично каже. Најгори су двоструки аршини: причање о неповредивости граница, о суверенитету, о Резолуцији 1244, док се, на другој страни, ради супротно, при чему се нико не буни, при чему су једни присиљени да ћуте, док се други праве наивни. При чему се слабијој страни поручује: не таласај на своју штету.

Ако се Београд до сада са оваквим стањем ствари мирио, неће ли превише ризиковати променом позиције?
Понављам: ми ни формалну, ни фактичку независност Космета нећемо прихватити. Искористићемо различите механизме да анимирамо поједине владе и земље, и учинити све што можемо да међународној заједници учинимо прихватљивом своју нову позицију. Потпуно сам свестан да нам престоји дуготрајна борба да покушамо да одбранимо свој интерес. Али, исто тако, да ми у тој борби не можемо изгубити ништа тиме што своје интересе почињемо да бранимо већ данас.
Ми смо последњих година мислили да време ради за нас, да ћемо обновљеним и оснаженим међународним кредибилитетом врло брзо себи обезбедити жељене плодове. Да ће свет рећи: „Е пошто сте сад демократска Србија, поново добијате на Косову и Метохији надлежности које сте имали“. То се већ показало као нетачно. Плашим се да се неке ствари нису битно промениле од тренутка када сам пре седам-осам година, на једном предавању у Америци, рекао да ми тадашња америчка политика личи на Титово: слаба Србија – јака Југославија.

Не прибојавате ли се да нас „међународна заједница“ полако навикава на помисао да је за нас најбоље да се сами помиримо са независним Косметом?
Могуће је да неко има и такву рачуницу. Само, независно од тога, ми морамо да дефинишемо наш национални интерес на Космету и поводом њега и да за своје ставове тражимо савезнике. Не смемо више дозвољавати да свој национални интерес дефинишемо према томе шта неки други мисле да је наш национални интерес.

Где је решење и колико се брзо према њему може ићи?
Решење може и мора да буде једино компромисно. Мислим да би оно требало да се тражи постепено, али да разговор мора да почне одмах. То решење не сме да буде радикално одмах. Ни због Срба, ни због међународне заједнице, ни због Албанаца. Не сме ни да почива на нереалним претпоставкама. Лично, тешко могу да замислим лојално албанско становништво у држави Србије. Док ово говорим, не мислим на општине на југу Србије. Зато што тешко да може нормално функционисати држава са огромним бројем нелојалног становништва. Стварање такве државе не би био наш национални интерес. Али, с друге стране Србија има своје државно право и на Косову и Метохији. Независно од тога у којем правцу ће се даље кретати трагање за компромисним решењима: у правцу овакве или онакве аутономије, или нечег другог. Србија није под протекторатом да би ико могао да јој намеће било које решење за неки део њене територије. Независно од мојих личних погледа, видећемо у дискусији у нашим политичким структурама и шире у земљи: колики је интерес српске нације за коегзистенцију са албанском, колико државни интерес Србије може да се оствари на простору Косова и Метохије.
Нипошто не смемо дозволити да нам неко други каже: „Ево вам Косово. Оно не сме да се отцепи, али је независно.“ Или да га отцепи, не питајући нас ни за шта.

Ако одлучи Савет безбедности ОУН једно од ово двоје чега се прибојавате, а Србија каже „ми то не признајемо“, шта онда?
Мислим да Савет безбедности не може да донесе такву одлуку. Ми морамо да се потрудимо да неке чланице СБ на време анимирамо да се то не би догодило. Пре свега Русију и Кину. Наш главни адут је то што ниједан међународни орган или организација не може да уради ни једно, ни друго – зато што би тиме били порушени сви принципи на којима саме почивају. Дакле: ја се не плашим да ће Савет безбедности одлучити – Космет је независан, да се међудржавне границе мењају једнострано. Он то неће никад учинити. Али, може довести до таквог фактичког стања које ће за нас бити неиздржљиво. Може нам „сервирати“ фактички независни Космет унутар формално непромењених граница.

Не плаши ли Вас могућност да би, због промењене позиције, Зоран Ђинђић од демократе могао постати „нови Милошевић“ и великосрпски националиста?
Већ је много пропаганде на ту тему, много лобија и међународних невладиних организација је укључено у то. Доказује се да су моји ставови о Косову – потврда да се српска политика није променила. Да сам, ето, био политичар европског типа, а сад да сам постао српски националиста. Тиме се у суштини тврди: да је са Србима увек исто, да се на Балкану само маске мењају. Али, све то ме не узбуђује много. Мени је важно да су аргументи које сам ја понудио – необориви.

Да ли сте на своје нове ставове до сада добили икакву реакцију Приштине и албанских косметских политичара?
Сва моја сазнања говоре да су врло љути. Можда и зато што ми је један високи међународни представник из Приштине признао – све што ти слутиш – већ се догађа, али је то процес који је тешко променити. Имам утисак, а чини ми се да се не варам, да су љути зато што сам – погодио у средину. Сада је одједном – нешто што је требало да се изводи иза паравана и у тишини – постало и јавно. Моје иницијативе су уклониле параван и све је постало предмет расправе. На муци су се нашли и представници међународне заједнице који и даље поручују: у праву си, све је тако како говориш, али још није време. На ово им одговарам: реците то јавно, предложите – када ће бити време. Говорим им: реците да ли је то кроз шест месеци? Они ми узвраћају да не могу ни толико да кажу, поручују ми да би требало да градимо „заједничке ставове зато што смо у партнерствима“. Мене ово ипак, не брине превише. Све што сам у животу постигао, постигао сам пливајући уз воду. Никад нисам бирао лакши пут. Зато и мислим да на њега немамо право, поготово сада када се на дневном реду историје нашло кључно питање српске државности. Питање без чијег решавања нећемо моћи да планирамо ни своју будућност, нити да решимо проблем српске етничке угрожености које је у доброј мери и последица нејасног статуса српске државе којој прети опасност да постане предмет туђих етничких апетита.

Недавно сте говорили о федерализацији Косова. Колико је то реално?
Прва ствар је да Срби добију статус конститутивног народа, а не националне мањине на Косову и Метохији. Очекујем да ћемо то изборити пошто буде направљена „бела књига“ о којој сам говорио. Привремени уставни оквир није Србима и неалбанцима обезбедио могућности за самозаштиту. И то је демотивисало њихов повратак и задржало их у подређеном положају. За разговор о овом је прави партнер Савет безбедности ОУН, а не Албанци, јер ће они то наравно одбити. „Белу књигу“ ћемо затражити током јуна. Нешто касније – на јесен, у сваком случају пре краја године – очекујемо да у Савету безбедности отпочну разговори о федерализацији Косова и Метохије и давању Србима конститутивних права.
Ако то ипак не би функционисало, вероватно би следећа раскрсница морала да буде – разговор о некаквом Кипарском моделу за Космет, са цивилизованим територијалним размештањем становништва. Јер, ако не могу Срби да остваре своја права као становници ентитета, где живе већински Албанци, они ће, по природи ствари, да се селе тамо где су етничка већина. Као што је и до сада било. Уосталом, никад нису Срби и Албанци на Косову и Метохији живели заједно. Увек су живели једни поред других. Мултиетничко косовско друштво – то је велика илузија. Њега никад није било. То је било друштво етничке коегзистенције. И ми зато и не говоримо: хајде да то сада поново буде. Волео бих да Космет буде федерација и да Србија са том федерацијом има асиметрични однос – са српским ентитетом дубље везе, а са албанским оне које су у интересу Албанаца – значи мало лабавије везе. Србија може да „истрпи“ такву форму односа са Косметом. Али, понављам опет, Србија мора знати на чему је.

[/restrictedarea]

7 коментара

  1. Čuvari imena, lika i dela Zorana Đinđića, ovi što po medijima svakoga marta raznose priču kako je pokojnik imao viziju su najopasniji- politički banditi koji svoj nemoral, lopovluk, besčašće kriju iza maske sa likom Zorana Đinđića. Niko ne zna šta bi danas bilo da je nekada bilo.Time se bave zabrađene babe u polumračnim sobama, sa tinjajućim svećama. Pa vidovita Zorka stalno ima vizije…Hoćemo li i njoj da dižemo spomenik? Koji su to pozitivni rezultati politike Zorana Đinđića? Ima li istine u pričama, koje niko ne demantuje, a pola Beograda ispire usta sa njima, da je iza pokojnog Đinđića ostalo enormno lično bogatstvo, da je zapisnik sa ostavinske rasprave nakon njegove smrti papir do koga se ne može doći? Ni po koju cenu. Zašto? O njegovoj ulozi u srpskom politici, trebalo bi suditi istorija s određene vremenske distance, a ne da se svaki 12. mart u Srbiji pretvori u nekadašnji 4. mај. Pravo je čudo da Demokratska stranka prethodnih godina nije uvela i sirene u vrijeme Đinđićeve smrti. Nekada su imali Tita, a sada nesrećnog Zorana Đinđića.




    2



    0
  2. Драган

    „Југославија се мора бомбардовати.
    Само наставите да бомбардујете,
    попустиће они.“ – Зоран Ћинћић /17.05.1999./

    Драган Славнић




    2



    0
  3. Svedoci smo bili ovih dana obeležavanja desetogodišnjice ubistva bivšeg premijera Z. Djindjića, u najmanju ruku kao državnog praznika. Mediji puni hvalospeva o rezultatima njegove „pragmatične“ i vizionarske politike. Politike koja, u još uvek nelustriranim medijima, ima punu podršku i neprikosnovenost u pretpostavci: Šta bi bilo da je živ…? Gospodo, bilo bi isto ili još i gore! Jubilej s ponosom, bez pokrića, ali pokriven autobusima iz unutrašnjosti, bio je više degutantan a još manje zaslužen. Uz svo poštovanje njegove porodice i njihovih emocija. Da li treba ponavljati njegovu „ulogu“ za vreme bombardovanja ili ulogu JUDE posle dvehiljdite, više je nego dovoljno da PONOSAN narod se distancira od takve ličnosti. Da bi splet martovskih jubileja bio značajniji, sedmogodišnjica ubistva Miloševića ipak ima DALEKO značajniji karakter. Pogotovo što je ova „desetogodišnjica“ odgovorna, i ne samo za njega, za nestanak /indirektno/ ove „sedmogodišnjice“! Mislim da je dotični, precenio, svoje /male/ mogućnosti! Zrelo za arhivu!?




    1



    0
  4. Зоран Ђорђевић

    Покушавам да повежем овај његов интервју са овим чланком: http://www.nspm.rs/prenosimo/moze-li-zapisnik-sa-obdukcije-da-otkrije-sa-koje-visine-i-odakle-je-ubijen-djindjic.html
    Не знам откуд ми аналогија са Кенедијем.




    0



    0
  5. Treba da vas bude sve sramota. niste do kolena ni Djindjicu ni Tadicu. Bili cte saucesnici svih propadanja i ratova ne date mira ni mrtvom coveku.Ovi sto nas pobise uvedose u ratove eve vam ih pa neka vam ponovo salju decu gde su i ranije slali. Sramota.




    0



    1
  6. Истине ради: нисмо Им до колена, како год!
    Мада има и „онај“ виц кад је снаша прала ноге „бабу“ до колена, а остале је прала, по „савету“, до… Ти То покушала да Нам испричаш, или делиш „своја искуства“… ала си се занела…
    „Мртвог“, од „ВАШИХ ИЗДАНОГ“ и „УБИЈЕНОГ“ – Председника Владе – ТИ и ТВОЈИ „безмозговићи“ УЛИЧАРИТЕ улицама Београда и не „ДАЈЕТЕ МУ МИРА“ и „ПОСМРТНОГ СПОКОЈА“! ВИ „морбидне сподобе“ изврћете речи, чињенице, дела зарад НЕМОРАЛНИХ ПОРИВА и ПОБУДА! ВИ га Својим НЕДЕЛИМА померате и преврћете у ковчегу, сваким Својим гестом, речју, чињењем …
    Погледајте се! Личите на крадљивце лешева …
    Опседнути сте лешевима – психопате !
    Председника Србије – сахрањујете у двориште!
    Престолонаследнику, Краљу, Карађорђевићима, Обреновићима, Србима НЕ дате да се САХРАНЕ у својој СРБИЈИ … Слава Господу па Вас отерасмо иначе бисте МРТВАЦЕ вероватно „чували“ по улицама или „извозили“ као „ДОНАТОРСКЕ“ ОРГАНЕ ЖУТЕ КУЋЕ за ЖУТУ КУЋУ…
    Да ниси „слушала“ Вука Днициног о Артисарију и „плану“, о Косову али без Метохије, о „његовом виђењу“ УПОКОЈЕНОГ ПРЕДСЕДНИКА, кога Ти ОН „ОНАКО умно-болно“ изтумачи? Он бијаше Министар-иностраних „послова“?
    Што си „кивна“ на Нас – ево ти ГЛАВНОГ Артисаријевог ПРОМОТЕРА и верујем, ИНСТАЛАТЕРА „плана“: Вука Данициног … ОВАЈ Им није ОМЕТАО „план“ као Ђинђић – по личном признању дотичног на РТС-у, им је БИО и ОСТАО – КООЛ !
    А, која беше Његова „улога“ ОНОГ октобра ?!???
    ЗАСЛУГА – Министар ИНОСТРАНИХ „послова“!
    Се Милице, пусти ВИЦЕВЕ!




    0



    0
  7. „Југославија се мора бомбардовати.
    Само наставите да бомбардујете,
    попустиће они.“ – Зоран Ћинћић /17.05.1999./




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *