Поезија у новом кључу – Хајдегер и матија

Пише др Марија Дукић

Уз обиље филолошке и филозофске поткрепе, аутор ове студије доказао је да је Матија Бећковић – растумачен крајње сродним Хајдегером – онтолошку чистоту изнова спасоносно васпоставио у ултрамодерној,  премда архаичној, поетској транспозицији

Још од своје прве, митске поеме коју је написао као времешни рапсод, све до ове последње до које је доспео у свом адолесцентном добу, Матија Бећковић не престаје да заокупља пажњу како уже стручне, књижевнокритичарске, тако и најшире културне, па и популистичке јавности. Много је оних који су покушавали да, користећи различите поступке, некад литерарне, много више, на жалост, изванкњижевне, махом идеолошко-политичке, одгонетну порекло и позадину његовог непрекинутог а тако свеобухватног мисаоног зрачења у нашој средини.
Михиз је разлоге Матијиног значаја тражио у хистрионској природи његовог песничког бића, Љубомир Симовић у његовом „баснословном хумористичком таленту“, Миодраг Павловић у Бећковићевој магијској моћи да стихом добаци до
традиционално-историјске и митске транспозиције, Никола Кољевић у песничкој структури „лелекања и кукања“, које такво „Певање и мишљење“ лоцира у косовском предању, док најбољи пријатељ „принца српске поезије“ Ђилас, ту херменеутичку потрагу за смислом шаманске природе ове метрике завршава у спознаји да је кључ, заправо, у размерама Матијине „сатиричне саботаже према свеопштој глупости“ човековог социјалног бића. Свака од поменутих умних и респектабилних глава је, разуме се, у праву, али ипак гледано само из углова њихових мисаоних „завичајних лежишта“, како је на једном месту рецепцију Бећковићеве поезије оценио Иван В. Лалић.
Књига Жељка Симића „Матија – ровачка онтологија и пост-постмодернизам“ прва је студија која настоји да помири ове парцијалне приступе и понуди један свеобухватнији увид у Бећковићеву песничку одисеју, без обзира што се у својој анализи аутор ограничио на поеме „Међа вука манитога“, „Рече ми један чоек“, „Леле и куку“ и „Кажа“. Штавише, та рестрикција пре се чини као врлина него као мана ове филозофско-филолошке творевине, будући да је Симић успео да докаже
парадигматичну релеванцију ових поема за читав разуђени опус Бећковићеве поезије, под коју се може подвести чак и њен „љубавно-романтичарски“ рукавац. Ни филолози, а ни филозофи не могу бити изненађени што је Жељко Симић Матију довео у најприснију везу са Хајдегеровом надом у обнову будности, као са његовим филозофским поимањем прапоезије. „Оно што је Хајдегер мукотрпно детектовао и прижељкивао као једину наду у обнову будности, догађа се у Бећковићевом ровачком циклусу: ми присуствујемо таквом бивственом смештању у гесту вербалног обраћања који суштински из себе рађа онтолошки смисаони језик, а то је, по Хајдегеру, напросто – прапоезија,“ завршава своју мисао Жељко Симић.
Дакле, да, језик: али не језик у његовој комуникацијској функционалности , већ језик као средство којим се допире до онтологије човековог битка, при чему то „средство“ и није то, већ сама онтологија, њена срж, срж сржи! У том смислу је у најмању руку упутно Симићево подсећање на Бећковићево ауторефлексивно, самоотрежњујуће указивање на суштину језика: „У скривници језика је тајна опстанка и спаса, а она је претекла јер је невидљива.
Језик је наша невидљива црква
Још неподељена и неразорена
Свака реч у њој самојавна икона
Ради нашег спаса објављена.“
Овом књигом, првом која је у целости посвећена ровачкој онтологији једне непрочитане поезије, Жељко Симић је, уз обиље филолошке и филозофске поткрепе, доказао да је Матија Бећковић – растумачен крајње сродним Хајдегером – онтолошку чистоту изнова спасоносно васпоставио у ултрамодерној, премда архаичној, поетској транспозицији. Аутор ове подстицајне студије иде и корак даље, уочавајући у овој чворноватој поезији и одговор на питање куда се запутио савремени, понајвише западни човек. Наиме, Жељко Симић луцидно проширује Џејмсоново запажање да савремени човек „живи у корак са временом а не у времену“, и та спознаја задобија свој структурални песнички израз управо у Бећковићевој „обзнани“ мутирања хуманитета на савременом Западу, односно у сазнању да лаж прераста у „темпорално запоседајући принцип лажи“! Дакле, главна теза Симићевог „Матије“ јесте да управо Ровчани на видело износе пребивање у новој епохи (пост)цивилизације Запада, коју аутор убедљиво (и не само у овој књизи!) означава пост-постмодернизмом, али и, нимало мање важно,
узорито казује и како се из метафизике трпљења рађа субјект отпора.
Из тих разлога, не постоји ништа што би могло да се дода оштроумним опаскама Богдане Кољевић, ауторке инструктивног поговора, која сматра да разазнати све слојеве ровачких стихова, штавише, њихову тесну, неразлучиву и непоновљиву међуусловљеност и упућеност „значи разумети да субјект и свет увек битно јесу и једно и друго: универзалност и историјска специфичност и појединачност, биће и бивствујуће, онтолошки и онтички моменти – обратно, да када нису, онда најчешће нису ни једно ни друго. Зов да заједно буде оно што делује да не може бити заједно, зов сусрета безвременског и временског, сусрета бића и једне његове појаве, сусрета општег и јединог посебног, тако се појављује у косовском предању, као живом лику ‘несреће која је испред свих времена’“.