Почетна / Свет / Плес прљавих милијарди

Плес прљавих милијарди

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

На Острву се води жива расправа о сличностима и разликама између банкара и дилера дроге

Уједињено Краљевство изгубило је прошле седмице свој трипл А кредитни рејтинг (ААА), највишу оцену земље у којој је најмањи ризик инвестирања. Ако је до првих реаговања, ни влада ни Сити не показују посебне знакове стреса, нити се припрема сеча милионских бонуса који се, без обзира на глобалну економску турбуленцију, деле у великим банкама. На Темзи се ових дана више причало и дебатовало о „Наркоманији“ – бестселеру у коме је темељно документовано, на врло инспиративан начин, колико у индустрији новца зарађују банкари у Ситију, а колико дилери у индустрији дроге. Исход дебате је консензус да се две „индустрије“ крећу паралелно, ако се већ и не додирују у више тачака.

ОД ЗАТВОРА ДО БАНКЕ Лондонски дневник „Ивнинг стандард“ уприличио је у лондонском седишту „Гугла“ расправу на тему „Како учинити Лондон бољим местом“. Сајмон Хајнес, извршни директор форума „Принципи у финансирању“, поставио је, као модератор расправе, питање какав подстрек би могли да имају млади људи у Британији да прихвате мизерно плаћене послове када их у просперитетној индустрији дроге чекају потенцијално лукративне могућности.
Хајнес је, иначе, бивши банкар у великој банци „Барклејс“, а тренутно ради као експерт у затворима и институтима за младе преступнике; у једној швајцарској банци инструише делинквенте како да (виртуелно) трејдују као „прави банкари“ уместо да на улици баратају прљавим милионима добијеним од дроге.
Многи који су се укључили у националну дебату после „Ивнинг стандарда“ који је тему иницирао под интригантним насловом „Ко више зарађује – банкари ‘Голдман Сакса’ или дилери дроге“ – сумњају у метод којим Хајнес покушава да лечи душе делинквената и реши један крупни проблем британског друштва.
Па, заиста, ко више зарађује – банкари или дилери?

[restrictedarea] Макс Дели, коаутор бестселара „Наркоманија“, дуго и детаљно је испитивао овај феномен. Његов налаз показује да улични дилер у просеку зарађује 450 фунти седмично, зависно од положаја у пирамидалној хијерархији диловања. „Пешаци“, „безбедњаци“ и дилери „на лицу места“ добијају мизерно мали удео у операцији, у поређењу са ризиком којем су изложени. Системом влада стриктно пирамидални систем: улични растурачи – већином дечаци и девојчице; улични „фронтмени“; пословођа који их надгледа и, на крају, улични „шеф“ који из близине управља целим тимом.
Дилери дроге не воде евиденцију пословања, па су и процене о њиховим зарадама апроксимативне. Али, као и свагда у животу, и овде – вели Хајнес – вреди правило „сиротињо, и Богу си тешка“.
Иша Хомбард је бивши растурач дроге у Јужном Лодону. Тренутно ради у добротворној установи „Фондација за живот“. У „Наркоманији“ наводи да „јадници“ на дну пирамиде зарађују „понижавајуће мало“.
Дели у својој књизи преноси истраживање о једном релативно малом лондонском гангу. Аутор истраживања је професор Џон Питс, директор Центра за криминал у лондонској општини Воксхол. Питс је нашао да је годишња добит дотичног ганга нешто више од 390 хиљада фунти. Од тог новца „старији менаџер“ у уличној операцији зарађује 2.500 фунти седмично, док растурачи „са дна“ деле међу собом исто толику суму (2.500).
У истраживању за локални Савет лондонске општине Ламбет, о „индустрији дроге“ у кварту Брикстон настањеним већином црначким становништвом, средња вредност зараде уличних дилера је 19 хиљада фунти годишње, што је знатно више од просечне годишње плате професора у боље стојећој школи на Острву. Ту се бележи случај дилера под псеудонимом Џон који каже да је, после прве одлежане казне у затвору Фелтхам, одлучио да буде „паметнији“ – али да нипошто не напусти тако уносан бизнис. Уместо да „излази на улицу“ организовао је свој тим: „Почео сам најпре да сакупљам податке и упознајем муштерије у Сохоу… Давао сам им бројеве мојих телефона и ускоро нисам могао да возим аутомобил – телефон ми је звонио практично без престанка…. Раније сам куповао по једну унцу дроге, сада купујем килограм и више – за 20 хиљада, и имам чистих 60 хиљада добитка.“
Макс Дели, коаутор „Наркоманије“, слаже се да је ова рачуница прилично тачна: „У просеку, са 450 фунти седмично – будући да не плаћате порез – још увек зарађујете много више него полицајац који покушава да вас укеба.“ Напомиње, међутим, да је забележио и случај дилера који је за седмицу „намакао“ милион фунти! „Ако сте на доброј коти – у близини Сохоа, или Ситија, на пример; ако вас послужи срећа, ви сте милионер за недељу дана. Али то има своју цену, она се плаћа, изузев ако имате памети и снаге да се на време повучете из бизниса.“

ИНДУСТРИЈА КОЈА ЦВЕТА Бизнис, нема сумње, цвета, упркос сталном, жестоком, подземном обрачуну између Картела и државе.
Ма колико да звучи невероватно, индустрија дроге у Британији тренутно износи фантазмагоричних осам одсто (!) целокупног трговинског промета земље. Највећи део ових прљавих милијарди јесте профит од уличне продаје, односно разлика између набавне и продајне цене.
Кокаин се, на пример, дилује у Сохоу за 42 фунте по граму – на извору, цена једног килограма је 850 фунти.
Бизнис хероина на Острву „вреди“ две милијарде и 300 милиона фунти, а опслужује – процењује се – 270 хиљада „пацијената“.
Авганистански хероин покрива 90 одсто светске тражње, а у Британију углавном стиже преко земаља некадашњег Совјетског Савеза, поглавито преко Казахстана, као и из Турске где се рафинира и лиферује до Грчке и одатле до Марсеја.
Према евиденцији Скотланд јарда, један значајан крак иде преко Косова и даље у Средњу Европу.
Кокаин стиже у Британију из Колумбије преко Кариба, одакле бродовима доспева у Британију преко Холандије и Немачке.
„Крек“ кокаин се, пак, производи на Карибима и долази директно до британске обале. Скотланд јард има занимљиву статистику: један од десет Јамајканаца кријумчари „крек“ са Кариба у Британију.
Ипак, одакле „Ивнинг стандарду“ тако колоритно поређење дилера дроге са банкарима у Ситију?
Бивши трејдер у „Голдман Сакс“ банци, правећи поређење, описује банковне трансакције као пирамиду у чијој је основи „дебели новац“. За време његовог службовања у „Голдман Саксу“ просечан банкар зарађивао је око 600 фунти недељно. Банкар у аналитичком одељењу може – наводи – да прву годину службовања у банци заврши са зарадом од 50-60 хиљада фунти. Та сума може, у другој и трећој години, да стигне до 100 хиљада фунти. Типичан извршни директор једног одсека у банци – човек у својим тридесетим годинама – не сматра се успешним ако после треће године није тежак 300 хиљада годишње. После неколико сеоба између банака, што је устаљена пракса у Ситију, дотични банкар у својој 35. години већ „вреди“ два милиона фунти.
Прошле године извршни менаџер „Голдман Сакса“, Лојдс Бленкфајн, укњижио је 7 милиона и 800 хиљада фунти.
Дели у својој књизи наводи податке о знатном броју „босова“ у ланцу дроге који зарађују сличне суме. Међу њима је и један, који је прошле године зарадио само 700 хиљада мање од поменутог шефа у „Голдман Саксу“. Али има и оних који се – каже – „разбацују бројкама, јер велике цифре, напросто, доносе статус и углед“.
Хејнес, такође, сведочи да новац и углед, код дилера као и код банкара, иду руку подруку. „Јесте, има ту много сличности. Банкари држе да заслужују респект само зато што раде за ову или ону реномирану банку. Али и дилери дроге мисле да су вредни сваког респекта. Обе стране претурају преко руку крупан новац у сумњивим трансакцијама – морално и законски.“
Бивши дилер дроге са којим је разговарао „Ивнинг стандард“ каже, такође, да две „бранше“ имају „много заједничког“: „На обе стране живот је као ватромет и као дрога… У мојој шеснаестој ја сам већ носио одела ‘Гучија’ и ‘Праде’. Ту је проблем што зарађујеш безобразно много и трошиш безобразно много… Банкара ћеш видети како као лудак ставља 20 хиљада фунти на тркаћег коња и то никоме међу њима, а и нама, не изгледа сумануто, јер је човек управо пре тога зарадио милион фунти.“
У истраживању „Стандарда“, у коме се повлачи паралела између бизниса дроге и бизниса банкара, стоји да код банкара у послу са милионима и милијардама, највећи индивидуални ризик представља могућност губитка посла или – иронично – и као последица стреса – подлегање дроги. „Свако се у банци сусреће са оценом годишњег резултата,“ каже бивши банкар у Ситију и наводи да се они са најслабијим резултатом хладно пуштају низ воду, или добијају неки мизеран посао како би, фактички, сами на крају отишли. Млађи људи, вели даље, троше свој новац на алкохол или постају зависници од дроге. Па ипак, стоји у једној анализи, „многи би дилери, када би им се указала прилика, радије своје вештине окушали у хазарду банке него на улици са полицајцем иза леђа“.
Због тога, Хејнс покушава, по многима Сизифов посао, да младима, потенцијалним преступницима из Брикстона, прикаже на екрану да је бити банкар ипак исплативије и мање стресно него улица. Упућује их како новац може легално да се стекне и шта онда треба да раде са њим. Оцена је, међутим, да му за сада слабо иде од руке.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *