Почетна / ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Печат недеље

Печат недеље

ХОЛИВУД

Због доделе Оскара неправедно је у сенци тог догађаја остао сусрет премијера Србије Ивице Дачића са холивудским глумцем Мајклом Медсеном. Није реч о томе да је неко превидео размену српске „Старе добре соколове ракије“ за Медсенову књигу поезије „Горети у рају“, јер то је детаљно забележено, већ о чињеници да је, по свему судећи, Медсен пренео специјалну поруку, својеврсно писмо о намерама, Бена Афлека. Осокољен тиме што је његов холивудски филмчић о киднаповању и ослобађању америчких обавештајаца у Ирану овенчан Оскаром, Афлек је решио да сними филм о киднаповању Слободана Милошевића. Филм ће бити за Холивуд занимљив жанровски експеримент. Уместо стварног и трагичног Милошевићевог краја, филм ће се завршити занимљивим и двоструким хепиендом: срећа због америчког успеха у операцији киднаповања и ликвидације, и општа срећа која је обасјала све оне који су претекли и који и данас уживају. Не треба ни рећи да је овај пројекат са великим одобравањем прихваћен и да су многе улоге већ подељене. Што на филму, што у животу.

ПРОСВЕТА И ИЛУЗИЈЕ

Милан Јевтић, професор, потпредседник Уније синдиката просветних радника Србије, недавно је на сајту Уније објавио анализу под насловом „Колико коштају илузије?“ У њему је показао да је од 2009. до 2012. држава Србија свом Министарству просвете дала преко 100 милиона евра ( углавном кредита од Европске инвестиционе и Светске банке ). Уместо да је за те паре саграђено педесет нових школа, или стотинак фискултурних сала, новац је ишао на тако битне делатности као што је унапређење „развоја методологије за стратешко планирање улагања у образовану инфраструктуру“. О томе више у наредном „Печату“.

[restrictedarea]
Не може му нико ништа

Пошто су се прославили, а и учврстили свој кредибилитет прогнозом да ће Борис Тадић у другом кругу прошлогодишњих председничких избора убедљиво поразити Томислава Николића, Срђан Богосављевић и његова агенција „Ипсос стратеџик маркетинг“ настављају да увесељавају актуелну власт проценама њене популарности. Само што то више нису Борис Тадић и Демократска странка, већ Српска напредна странка, Александар Вучић, Томислав Николић и Ивица Дачић. У најновијем истраживању, ова реномирана агенција наводи да СНС подржава чак 41 одсто бирача у Србији, да 80 одсто грађана сматра да Александар Вучић заслужује своју функцију, Томислав Николић 71 одсто, Дачић 66 одсто. Ипак, најзабавнији резултат анкете коју је спровео Срђан Богосављевић – по анкети спроведеној у редакцији „Печата“ – јесте онај који показује да се на листи најпоштенијих политичара, после афере с Бананом, Ивица Дачић изједначио са Војиславом Коштуницом.

НЕПРАВДА

Због туче са америчким маринцима српске власти и медији трагају за Урошем Мишићем. Не саопштавају се никакве појединости о томе како је дошло до овога сукоба, ко га је изазвао и ко је ту извукао дебљи крај. Све се може прочитати сем шта је са америчким маринцима. Јесу ли тешко повређени? Где видају ране? Где им је и да ли им је указана лекарска помоћ? Да ли би се говорило о тучи да су они некога пребили? Шта и да су пребили некога када они не би одговарали јер Србија се, као и многе друге земље, обавезала да не сме да процесуира било ког америчког држављанина. Зашто амерички маринци нису били заштићена лица и од стране полиције под сталном пратњом? Да ли је реч о нашем немару? Да ли је њихова представа о нашој гостопримљивости нарушена? Хоће ли овај догађај да сугерише и да су амерички маринци слабо припремљени и необучени, те стога може да их пребије сваки навијач Црвене звезде? Шта сада да раде навијачи других клубова и како они да се искажу? Да ли су српски полицајци јурећи Уроша Мишића стварно тукли недужне, како тврде неки медији? Хоће ли за овај инцидент бити оптужена нека политичка странка? И која? Да ли се може догодити да овај инцидент и кажњавање српских учесника туче буде један од разлога да Србија не добије датум за ЕУ? Да ли ће овај напад на америчке маринце бити разлог да нас никада не приме у НАТО?
Има и вести да су амерички маринци авионом хитно отпутовали (склоњени) из наше земље, што пак намеће закључак да би било много боље да у Београду и Србији имамо америчке базе па би тако било много више маринаца, а и имали би се где склонити у невољи.
Никада краја питањима и за то је потпуно оправдан коментар некада угледног и најстаријег листа у Србији који носи наслов: Правда за маринце! Ма шта то значило.

ОДЛИКОВАЊА

Неопходно је да председник Томислав Николић одликује Народну скупштину Републике Србије. Разлога за то има доста, али у овом случају то би требало учинити и хитно. Ако се то, наиме, догоди можда ће се пред скупштинским одбором за Косово појавити и премијер Србије и представници његовог кабинета. Могли би том приликом и да поднесу извештај о својим Бриселским преговорима, јер то би била њихова обавеза управо по Резолуцији коју је донела ова скупштина.
Разлог упадљивог изостанка премијера и министара је у томе што су, како се наводи, презаузети и имају згуснут радни програм. А не виде, уосталом, ни разлог да парламенту било шта кажу! За подношење извештаја Народној скупштини немају времена ни разлога, али је евидентно да за давање интервјуа Одликованом Б92 времена увек имају. Одликовани Б92 као да је и програмски и кадровски потпуно преузео улогу Јавног сервиса, а да не говоримо о томе колико је он несумњиво миљенче данашњих власти.
Ако би парламент Србије био одликован можда би Влада Србије нашла време за долазак у парламент и уопште поклањање пажње овом цењеном дому.
Кад је о одликовањима пак реч мора се поменути да су указима одликоване све чланице-државе бившег СССР-а и њихови председници, па су се тако у истом друштву нашли Владимир Путин и Михаил Сакашвили. За Сакашвилија је иначе пре неку годину Путин рекао да би га „требало обесити за мошнице“. Ево прилике да се преко наших одликовања измире и примире.
Али ако су већ бивше државе СССР-а, попут Русије, од Србије – као бивше државе Југославије одликоване, штета је и велики пропуст што је одликовање мимоишло Михаила Горбачова и Едуарда Шеварднадзеа. Та се неправда мора што пре исправити.

Клуб отпадника

Донедавни потпредседник Демократске странке Душан Петровић, кога је Драган Ђилас избацио из своје странке, направио је у Скупштини Србије посланички клуб „Заједно за Србију“, који засад има 6 чланова. Истовремено, настављен је и жути распад: СМС поруком распуштен је Петровићу лојални Градски одбор ДС-а у Шапцу, да би потом већина шабачких одборника ДС-а најавила учешће у формирању нове Петровићеве странке. Према незваничним информацијама, о могућности да постане председник ове (Петровићеве) странке преговара се са још једним свеже избаченим функционером ДС-а, Вуком Јеремићем.
А кад смо већ код отпалих ДС-ових кадрова, и бивши премијер Зоран Живковић наставио је, ове среде у Новом Саду, са промовисањем своје нове странке, Нове странке. Као да је, заиста, побегла из Агенцијских вести нашег Павла Ћосића, вест о новосадској промоцији Нове странке каже и да се њен оснивач (и, основано се сумња због домишљатости у избору имена, кум) Зоран Живковић заложио да се Србија окрене „својим традиционалним савезницима“, Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији и Француској. Хоће ли и Берлин захтевати да се прикључи овом савезу Зорана Живковића са Вашингтоном, Лондоном и Паризом, видећемо.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *