Папа с краја света

Зa „Печат“ из Фиренце  Снежана Симић

Први папа у хиљадугодишњој историји Ватикана који „не долази из Европе“, свечано је устоличен у уторак – пред двеста хиљада верника окупљених на Тргу Светог Петра, у присуству 132 делегације из света, бројних председника и представника шефова држава и влада, као и представника готово свих православних и других светских цркава

Надбискуп Буенос Аиреса, аргентински кардинал Хорхе Марио Бергољо, који је прошле седмице, после петог гласања у Сикстинској капели, изабран за наследника Бенедикта XVI, у хиљадугодишњој историји Ватикана први је папа који (иако носи италијанске корене) не долази из Европе већ „с краја света“, први је  понтифекс језуита и први римски бискуп који је одлучио да се зове Франческо (на латинском Franciscus), по угледу на сиромашка из Асизија, светог Франческа  (св. Фрању Асишког).
Иако се током припрема за  конклаву (кардиналска скупштина за избор папе)  име  кардинала Бергоља није помињало као једно од потенцијалних кандидата, очекивани повратак папског доминиона италијанском понтифексу (после Пољака Војтиле и Немца Рацингера) изјаловио се због поделе међу кардиналима. Милански надбискуп Анђело Скола, који је као фаворит ушао у конклаву, упркос бројно јакој италијанској групацији није добио довољан број гласова. Разлог који је утицао на елиминацију кардинала Сколе,  највероватније би требало тражити у процени да  би његов избор био исувише „националан“ и „ватикански“, односно да он не би  успехом одговорио изазовима радикалних промена у Католичкој цркви на светском нивоу.  Ипак, ова  (храбра) одлука за напуштање евроцентричног профила у корист интернационалне вокације није сасвим неочекивана, нарочито  ако се има у виду да новоизабрани папа није био потпуни аутсајдер. Наиме,  кардинал Бергољо (кога је Јован Павле II прогласио кардиналом)  је током конклаве одржане 2005, био и те како „папабиле“: од првог до последњег гласања добио је највише гласова после кардинала Рацингера, који је тада изабран за Христовог заступника.
Епохална скупштинска одлука кардинала да за новог папу изаберу колегу из Јужне Америке, носи сличну ознаку као она из 1978,  када је папска власт после дугог периода престала да буде ексклузивно италијанска. Као што су приликом  избора Пољака Војтиле за папу, вероватно имали на уму положај Европе у финалној фази суочења Исток-Запад,  кардинали су овог пута, изгледа, желели да одговоре изазову новог времена, загушеном растућим глобалним сиромаштвом  и евидентним осипањем католичких верника. Овом геополитичком избору  је нарочито допринела  чињеница да управо у Јужној Америци хиљаде верника свакодневно напушта католичанство да би,  уз издашну помоћ северноамеричких финансијера, пригрлили протестантизам.

[restrictedarea]

 

Николић и Тачи на устоличењу папе Свечаном устоличењу папе Франческа, поред двеста хиљада верника окупљених на Тргу Светог Петра, у уторак 19. марта, присуствовали су  председници и представници шефова држава и влада  (укупно132 делегације), представници готово свих православних цркава,  међу којима, први пут после Велике шизме 1054, васељенски патријарх Вартоломеј (певање јеванђеља на грчком био је знак поштовања и приближавања Источној, Православној цркви?),  као и репрезентанти јеврејске и других верских заједница. Државну делегацију Србије предводио је председник Томислав Николић, док је Српску православну цркву представљао архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
Тамну сенку на ову достојанствену церемонију  бацило је присуство „косовског премијера“ Хашима Тачија,  који се такође налазио међу шефовима држава, тик уз америчког потпредседника Џозефа Бајдена. Упркос чињеници да Ватикан званично не признаје Косово као државу, Косово је, ипак, у статусу делегације, представљено на инаугурацији. Према саопштењу из кабинета „косовског премијера“, Тачи је од папе затражио да Ватикан призна Косово.

Нови стил Прво појављивање новог папе на балкону базилике Светог Петра, када се поклонио  и обратио присутнима на Тргу Светог Петра, било је довољно да освоји присутне. За  само неколико минута, потпуно променивши устаљена правила,  придобио је масу. Одбивши припремљену беседу, његов импровизовани, кратки говор био је пун простосрдачности, топлине и смерности. Замоливши „браћу и сестре“ да се моле за њега, ниједном се није дефинисао папом, већ римским бискупом. И његов изглед (одећа и симболични украси) одударали су од античке традиције уобичајене за ту прилику: сав у белом, без моцете (уобичајеног црвеног папског кратког огртача, симбол моћи његових претходника) и црвених папских ципела. Уместо  златног крста, задржао је свој гвоздени, а раскошне  нараменице је ставио само док је благосиљао вернике.  И после прве мисе, коју је одржао у цркви Св. Ане, понашао се више као парохијски свештеник него као римски бискуп. Противно протоколу, изашао је на улицу  да би се поздравио, пољубио и попричао са верницима…

Фокландска острва и Косово Поменимо и да првобитно хладна реакција владајућих аргентинских кругова на избор папе Франческа, није изненађујућа, ако се имају у виду изјаве покојног председника  Нестора Кирхнера који је својевремено  (подсетимо да је Бергољо 2004. денунцирао корупцију и огромно сиромаштво становништва) прогласио Бергоља  „опозиционим  кардиналом“ и  „ђаволом у свештеничкој мантији“ (између осталог и због његовог противљења истополним браковима и абортусу), као и његове удовице Кристине, актуелног председника Аргентине, која је такође задржала  дистанцу  од тог неугодног прелата. То јој, међутим, није нимало засметало да похита у Рим да би,  уочи инаугурације, приватно срела папу Франческа. По завршеној посети Кристина Фернандес Кирхнер је обавестила јавност да је замолила папу да посредује и помогне у дијалогу између Аргентине и Велике Британије  поводом спорног питања суверенитета над Фокландским (Малвинским) острвима,  при том имајући нарочито у виду да је папа Франческо у не тако давној бискупској проповеди изјавио да су Фокландска острва отета Аргентини.
Стога не чуди и што је патријарх Српске православне цркве Иринеј, честитајући папи Франческу избор за поглавара Римокатоличке цркве, изразио наду да ће он „остати на трагу братољубиве и непоколебљиве подршке православном народу у његовим изузетним напорима за очување територијалне целовитости државе Србије у проблему једнострано проглашене независности тзв. Републике Косово“.

Нови папа у правом тренутку? Да ли је после папе, који није требало да буде папа, на чело Католичке цркве дошао прави човек у правом тренутку? У том смислу, подсећамо да је још 2011. италијански писац и новинар (ватиканиста) Марко Полити, у књизи  „Јозеф Рацингер. Криза једног папства“  (издавач „Латерза“), написао да Рацингер – иако у приватном животу сензибилан, стидан, топао и пун хумора, човек који је веровао у хришћанство као  „религију љубави“ – није требало да постане папа.  То је објаснио реконструишући шест година Бенедиктовог понтификата у којем су се кризе и грешке у комуникацији понављале: презривим цитатом Мухамеда провоцирао је жесток судар са исламом, уздизао је папу Пија XII (који се није јасно оградио од нацистичких злочина), вратио у црквене редове бискупа који је негирао холокауст, тако проузрокујући кризу са хебреизмом, док су његови ригидни ставови у вези СИДЕ и употребе кондома изазвали негативне реакције широм планете.
Наравно, још увек је прерано за закључке. Одговор на питање – да ли ће папа Франческо, као  пре осам векова његов имењак, сиромашак из Асизија, који је, позван у сну, притекао у помоћ Римској цркви, успети да  у својој компликованој мисији повратка неспорној истини Јеванђеља, пронађе прави пут – препознаће се у конкретним акцијама за радикалну реформу Цркве,  разједену унутрашњим несугласицама (где предњачи римска курија), осрамоћену сексуалним скандалима и  прикривањем планетарно распрострањених случајева педофилије. Свакако, папа ће, као „председник“ мале, али моћне државе, морати да се озбиљно позабави и Ватиканском банком (оригинални назив је Завод за религиозна дела), коју већ деценијама потресају мутни финансијски скандали, пошто његов претходник папа Рацингер није успео да доврши започету „операцију  транспарентност“.

ЖАК  ЛЕ  ГОФ: „И ТО КАКВО ИМЕ”

Поводом одлуке новог папе  да се зове Франческо огласио се и један од највећих светских стручњака за историју средњег века, француски историчар Жак ле Гоф, који је 1999. написао књигу „Свети Франческо (Фрања) Асишки“. Угледни научник је признао да је одушевљен  новим папом иако није верник. „У симболичном смислу, то је револуционарни гест. Папе обично више воле континуитет, Бергољо се, међутим, одлучио за раскид узевши име које нико до сада није користио. И то какво име. Свети Франческо је био савршени плод своје епохе. Иако из добростојеће трговачке породице, смучила му се растућа дистанца између богатих и сиромашних или, боље речено, између народа и моћника. А како данас присуствујемо  раздору друштвених слојева који више нису у стању да комуницирају, претпостављам да ће аргентински кардинал, изабравши име Франческо, бити свестан тога. Надам се да ће и други аспект без преседана – папа Франческо је језуита (језуити су интелектуалци, а Франческо, који је основао фрањевачки ред, презирао је  свако знање сем религиозног) – Бергољо успети да реши проналажењем синтезе између те две, очигледно контрадикторне, карактеристике фрањевачког понашања и језуитске интелигенције“, закључује Ле Гоф.  

Сиромашна црква за сиромашне

Путоказ за будуће деловање папа Бергољо ће сигурно наћи и у обимном  извештају који му је његов претходник оставио у аманет, а  који су, после избијања афере „Ватиликс“ (када су објављена тајна документа, украдена из папиног  приватног архива), по изричитом Рацингеровом захтеву, после опсежне истраге у Ватикану, припремила три кардинала. Бројна су осетљива питања која чекају на одговор новог папе. Деликатне теме, као што је нпр. целибат и улога жена у Цркви, само су нека од питања са којима би Римокатоличка црква XXI века требало да се суочи, од којих већина захтева промишљеност, храброст и време.  За почетак, папина једноставност и смерност у опхођењу, као и констатација да монденска, егоцентрична  духовност  представља највећу опасност за Цркву, те  јасно изражена воља да би Црква требало да (поново) буде сиромашна и милосрдно служи сиромашнима, верницима  и свим људима добре воље, улила је наду у позитивне промене. 

[/restrictedarea]