Почетна / Свет / Папа Франческо: авети прошлости

Папа Франческо: авети прошлости

За „Печат“ из Фиренце Снежана Симић

Да ли су у праву они који данас тврде да је папа Франческо за Латинску Америку оно што је Јован Павле II био за Совјетски Савез, то јест нови покушај Империје да уништи јужноамеричко јединство?

Непосредно после избора кардинала Брегоља за новог Христовог заступника распламсала се расправа у вези са питањем његовог понашања за време војне диктатуре (1976-1983) у Аргентини. За неке, папа Франческо, који је у то време био врховни старешина Друштва Исусовог, био је саучесник у тешким злочинима војне хунте (када је тридесет хиљада опозиционара нестало), док други сматрају да је он први „папа перониста“.

КОНТРОВЕРЗЕ У односу на већину аргентинских новина (од „Кларина“ до „Насиона“) које су славиле избор кардинала Бергоља за новог понтифекса, „Пагина 12“, левичарски лист близак влади, објавио је чланак у којем су потенциране раније изражене сумње да Бергољо не само што није заштитио два језуитска свештеника од хапшења него да их је, можда, чак и пријавио као субверзивне. Наведени текст је потписао аргентински интелектуалац Орасио Вербицки за кога избор кардинала Бергоља за папу представља несрећу за Аргентину и Јужну Америку. Он је затим, у разговору за италијански дневник „Фато котидијано“, објаснио да је Франческов десни популизам једини који може да се такмичи са популизмом левице. „Претпостављам да ће његова улога у односу на наш континент бити слична оној Војтилиној према совјетском блоку његовог времена, мада постоје разлике између две епохе и два човека. Бергољо комбинује популистички стил Јована Павла II са Рацингеровом интелектуалном суптилношћу. Али је већи политичар од обојице“, сматра угледни аргентински писац и новинар, који је у књизи „Тишина“ већ писао о колаборационизму Бергоља са режимом генерала Виделе. (Занимљиво је да је књига објављена 2005, неколико месеци пре Конклаве, када је главни Рацингеров ривал био управо Бергољо. Прича се да су фотокопије књиге доспеле у руке кардинала, који су већ тада озбиљно размишљали о Бергољу као будућем папи). Вербицки је потврдио да је у архиву Министарства спољних послова у Буенос Ајресу пронашао документацију која не оставља ниједан трачак сумње. „Када сам објавио ‚Тишину‘ Бергољо је послао једног свештеника да ме пита зашто сам, упркос добром односу и заједничким пријатељима, то урадио. Одговорио сам другим питањем: шта је требало да учиним са документима које сам нашао? Да их спалим? Да се правим да их нисам видео? То би тек било бешчашће“, сматра Вербицки.
Аргентински политичар Луис Д’Елиа је у својој критици био још жешћи. Он је изјавио да је папа Франческо за Латинску Америку оно што је Јован Павле II био за Совјетски Савез, то јест нови покушај Империје да уништи јужноамеричко јединство.

[restrictedarea]

ОФАНЗИВА Речи ватиканског представника за штампу, оца Федерика Ломбардија, који је нападе на Светог оца оквалификовао као ударце антиклерикалне левице, као да нису биле довољне да зауставе изненадну лавину оптужби. Ова (неочекивана?) офанзива највероватније је нагнала нобеловца Адолфа Переса Ескивела („Нобелова награда за мир“ 1980) да, у разговору за римску „Републику“, без двоумљења, каже: „Добро знам да је нови папа оптужен да није довољно учинио за време година диктатуре и да је био умешан у нестанак двоје свештеника: али ја знам да се он борио против војника да одбрани људе, знам да је многима помогао да побегну. Нису све његове речи саслушане, војници су на крају чинили оно што су хтели. Али, он се не може оптуживати да је био саучесник. Бергољо је покушао да помогне жртвама диктатутре: нико од нас не зна прецизно како и колико, али он је то чинио, и то није мало.“
Емилио Персико, лидер Покрета Евита, такође је устао у одбрану папе Франческа. „Био сам политички активан током читавог периода диктатуре и нисам никада нашао ниједан доказ у погледу оптужби Вербицког против Бергоља“, рекао је и додао да је чак присуствовао тајној миси за здравље Уга Чавеза коју је тадашњи кардинал Бергољо одржао.
На крају се јавио и председник аргентинског Врховног суда правде Рикардо Лоренцети који је изјавио да је папа „апсолутно невин“ и да није био осумњичен за саучесништво у угрожавању људских права за време војне диктатуре.
Иако се чинило да је Лоренцетијева изјава окончала поменуту контроверзу, додатно разјашњење је уследило и после свечане инаугурације. Тако је, само два дана после устоличења папе Франческа, на службени пријем код папе био позван управо нобеловац Ескивел, личност неукаљаног угледа. После аудијенције, на изузетно посећеној конференцији за новинаре, овај неуморни борац за људска права, који је у крвавим годинама диктатуре искусио затвор и мучење, поновио је да папа Франческо никада није био саучесник, нити је потпомагао диктатуру: „Он, можда, није био међу онима који су се против ње борили, у смислу да је више волео тиху дипломатију у корист прогоњених и несталих.“ Ескивел је такође подсетио да Бергољо у том периоду није био кардинал већ „врховни провинцијал (старешина) Друштва Исусовог“.
Готово истовремено огласио се и Франсиско Халикс – један од двојице преживелих свештеника (други језуита Орландо Јорио је у међувремену умро), ухапшених за време војне диктатуре, захваљујући наводној Бергољевој пријави – који је изјавио да папа Франческо није одговоран за његово хапшење и затворску тортуру. То је приморало Вербицког да у дневнику „Пагина12“ повуче своје претходне тврдње, ипак подвлачећи да је дотични језуита у прошлости друкчије говорио. Прихватајући чињеницу да је Халикс у потпуности ослободио Бергоља од одговорности, новинар се, ипак, чуди што му је за закључак, који се разликује од ранијег, било потребно четврт века.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *