Почетна / ТВ коментар / „Отворена врата“ за отворену сумњу

„Отворена врата“ за отворену сумњу

Пише Миодраг Зарковић

Наизглед безазлен прилог на сајту Б92, о снимању треће сезоне извикане телевизијске серије, много говори о могућим незаконитим везама ове станице са „Првом“

Много се протеклих дана причало о оркестрираним кампањама, али једна таква, покренута још прошле године, протиче без икакве осуде – оркестрирана кампања у прилог телевизијске серије „Отворена врата“, како давнашњег оригинала који је у две сезоне био приказиван сред озлоглашених деведесетих, тако и скорог наставка који се громогласно најављује за предстојеће пролеће.
Прво што боде очи у тој кампањи, покренутој још лане, јесте спремност аутора серије да беспримерно величају себе и свој рад. (Тако Бојана Маљевић, глумачка шепртља коју кад хоће да похвале кажу јој да је много лепа, а која је у снимању обновљеног серијала унапређена у продуцента, свако мало добија прилику да по разноразним блоговима и другим интернет буџацима бајковито и мегаломански описује „значај“ и „квалитет“ оригинала из деведесетих). Али, по том питању свакако нису некакав изузетак, јер се у филмаџијско-серијском послу самохвалисање одавно раширило попут епидемије на коју су само ретки остали отпорни. Чак је у том дивљењу самој себи Бојана Маљевић успела да уради нешто корисно за чланове редакције „Печата“, пружајући им руку спаса у њиховим неизбежним класним сукобима са директором и главним уредником Милорадом Вучелићем – подсетила је да је управо Вучелић био тај који је дао зелено светло да се снима серија, иначе настала из сценарија Биљане Србљановић. Тако да ми обични смртници из „Печата“ најзад имамо чиме да узвратимо Вучелићу када припомене наше грехе из деведесетих, тј. учешћа у насилним уличним протестима које су организовали данас непревазиђени европејци попут Вука Драшковића или Чедомира Јовановића. Успостављена је чак извесна равнотежа страха, пошто Милорад Вучелић више не помиње неопростиву лакоћу с којом смо прихватали тешка противдржавна чињења тадашње „демократске опозиције“, а ми са своје стране једнако ћутимо о томе ко је био директор националне телевизије у доба када су по сценаријима колосално недаровите Биљане Србљановић снимане серије (чије је поједине епизоде, узгред буди речено, режирао Горан Марковић, и тада и данас необуздан у својој критици управо деведесетих).

Занемаримо, дакле, неваспитаност аутора серије, и задржимо се на томе што наставак „Отворених врата“ најприљежније најављује Б92, иако ће се он приказивати на „Првој“. Управо сајт Б92 редовно објављује или преноси „скромне“ и непрегледне трактате Бојане Маљевић, те све вести везане за припрему треће сезоне, а недавно је отишао и корак даље, објављивањем опширне репортаже са текућег снимања.
Таква посећеност сајта „деведесет двојке“ телевизијском подухвату који нити је био, нити ће бити њихов, упућује на врло неугодан закључак у вези са сумњом, незваничном и никада довољно испитаном, да иза Б92 и „Прве“ стоје једни те исти власници, што је иначе кажњиво према нашем закону. Јер, у окружењу у којем би требало да владају закони немилосрдне конкуренције, незамисливо је да једна кућа тек тако рекламира неко дело супарничке куће. То се не дешава чак ни у развијенијим телевизијским срединама, као што је америчка, на пример: тамо бива да станица са националном фреквенцијом угости у вечерњем програму главног глумца неке серије која се приказује на кабловској телевизији, али то се догађа искључиво због тога што им кабловска телевизија, због другачијег начина пословања, никако не представља конкуренцију. Ово што ради Б92 са „Отвореним вратима“, јесте незапамћен случај директног помагања конкуренцији.
Осим уколико и није реч о конкурентским станицама. Односно, уколико је она сумња о истим власницима ипак поткованија него што се надлежни усуђују да испитају.
***
Поред „Отворених врата“, Б92 је неуморна и у рекламирању званичне верзије убиства Зорана Ђинђића, оне која побија логику, законе физике и многе посредне и непосредне доказе. У то име, Југослав Ћосић је у уторак, 12. марта, на тачно десету годишњицу атентата, окупио у студију Бојана Пајтића, бившег премијера Зорана Живковића, адвоката Срђу Поповића и социолога Јову Бакића, да сат и по наклапају о „политичкој позадини“ Ђинђићевог убиства. И, добили смо још једну емисију у којој нико од гостију као да не зна презиме човека над чијом се трагичном судбином наводно згражава. Гости су се утркивали у томе ко ће више пута да ослови покојника са Зоран, све пазећи да им случајно не излети оно Ђинђић, јер би то ваљда наговестило да са покојником нису били нарочито блиски.
Једини изузетак био је, да не поверујете, мучени Јово Бакић, који се успротивио стварању култа личности око Зорана Ђинђића и изговорио јеретичку мисао да је и Ђинђић правио грешке. Бакић је такође подсетио и да је Чедомир Јовановић (кога, истина, није именовао, ваљда страхујући од тужбе) одржавао блиске контакте са Шиптаром и Кумом, преко чега су остали гости у студију, заједно са водитељем (који је, поврх свега, за трећи метак и разне друге сумње рекао да су „чисте будалаштине“), ћутке прешли.
Наравно, премало је ово да би се Бакић искупио за своја ранија, срамотна јавна иступања; и он до свог парчета славе долази на таласу еврофанатизма, започетом управо у ванредном стању по убиству Зорана Ђинђића. Али је зато званична верзија о атентату додатно изгубила на уверљивости: изем ти „истину“ којој и Јово Бакић може да се руга.
***
„Дневник“ РТС-а објавио је у уторак, 12. марта, карту Србије у коју није укључено подручје Косова и Метохије. Карта је објављена у прилогу о скупштинској расправи о уговорима Србије са Уједињеним Арапским Емиратима. Прилог је пропраћен архивским снимцима недавне посете Млађана Динкића Абу-Дабију, а у снимке се „ушуњала“ и спорна мапа Србије.
Одговорност РТС-а није само у томе што је приказала споран призор. Напротив, одговорност је првенствено у томе што дотични снимак није раније приказан, како би министар Динкић био суочен са противзаконитом картом око које се руковао и споразумевао са својим арапским „пријатељима“. Јавни сервис већ два месеца крије од јавности, којој наводно служи, чињеницу да је актуелни министар починио тешко кривично дело, најтеже у нашем законодавству.

 

Један коментар

  1. Марта и Марија

    Бакић је свестан да су за његов новоизмишљени имиџ (wannabe-)научног истраживача године његовог политикантског полтронства крајње погубне — чак и у оквирима трећеразредне науке какве су оне базиране на социологији у земљама трећег света, какве су све балканске (укључујући, наравно, и Аустрију и Маџарску у тај појам).




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *