Почетна / Свет / Опасност! Астероиди долазе!

Опасност! Астероиди долазе!

Пише Саша Францисти

Астероиди: непријатни, готово невидљиви суседи у нашем ближем свемирском окружењу стално прете земаљској цивилизацији, али и животу на планети Земљи уопште. Имамо ли начина да се одбранимо од њих?

Чељабинск, Русија, девет часова и 20 минута по локалном времену. Миран, ведар дан. Делује као и сваки други. Сви су на својим радним местима, ђаци у школама и живот тече по свом уобичајеном јутарњем ритму. У једном тренутку, возач на локалном аутопуту примећује испред себе на небу блиставу бразду која великом брзином сече јасно плаву боју неба изнад пробуђеног града. Сјај се неизмерно повећава надмашивши следећег тренутка сјај сунца, а онда ненадано замире.
Слика друга. Периферија града, високе зграде и много узбуђених људи на улици. Младићи у мајицама, са камером у рукама истрчавају на цичу зиму како би снимили димне трагове непознатог објекта који је блеснуо и нестао изнад града. Оно што се догодило нису очекивали. Заглушујућа експлозија. Тутањ и изненадни ударни талас који ломи стакла и руши све нестабилне конструкције. Младић који носи камеру псује и виче: „Рат! Почео је рат! Ово је атомска бомба!“
На срећу, и поред више од 1.200 повређених, није почео рат, нити је била атомска бомба. То је био непознати астероид, величине око 15 метара и тежине око 7.000 тона. У земљину атмосферу је улетео под углом од 20 степени, брзином од 18 километара у секунди и због прегревања детонирао на висини између 15 и 20 километара. Експлозија је била еквивалентна експлозији 30 нуклеарних бомби бачених на Хирошиму, али у односу на чувени Тунгуски метеорит ослободио је тек пет одсто енергије поменутог метеорита који је сравнио шуму на површини од 2.000 квадратних километара. Истовремено са свих страна света стигли су демантији да метеорит из Чељабинска има било какве везе са астероидом 2012ДА14 чији је пролазак најављиван тих дана (ДА14 има пречник од 50 метара и супротан правац орбитирања).

ПВО – ДЕЈСТВО ПО ЦИЉУ У општем кошмару информација и дезинформација више новинских агенција је саопштило да су руски ракетни системи ПВО дејствовали и оборили метеорит пре него што је досегао тло. Међутим, почетно одушевљење је брзо спласнуло када је руска команда одлучно демантовала ту вест. Још веће разочарање (али уз онај добро познати осећај „имали смо среће“) уследило је када су реномирани руски научници у серији пригодно емитованих емисија упорно инсистирали на чињеници да ни Русија, ни Америка, ни Европа, нити било која друга сила једноставно не располаже средствима која би могла да зауставе одсудни метеорит или астероид који би донео крај људској цивилизацији!
Поглед на моћне интерконтиненталне пројектиле, џиновске ракете које бљују ватру, свакако одузима дах, али свеукупно гледајући у космичким размерама њихове могућности су изузетно скромне. Од времена уочавања опасног тела, па до реакције и правовременог дејствовања постоји огромна несразмера. Наши телескопи (опростите на изненадном глобализму, али мислим на читаву планету Земљу) изузетно су слаби да уоче објекте мање од 30 метара. Друго, ракетни системи, укључујући и амерички ПРО (противракетна одбрана, у истом кошу и руски С-500 итд) имају сувише дуго време реаговања. На пример, астероид испадне из орбите, највероватније због судара са другим телом и крене ка Земљи брзином од, рецимо, 50. 000 на час. Док пресече месечеву орбиту, и даље га нећемо видети, а он ће путовати… после отприлике четири-пет сати откриће га први системи за рано упозоравање, уколико гледају у правом правцу. Међутим, астероид је по подизању узбуне већ на висини на којој се налазе геостационарни сателити. Док научници израчунају његову путању и место удара, астероид је већ надомак атмосфере. У том тренутку, све са чим располажемо је једноставно смешно. Чак и упозорење за евакуацију касни. Испаљене ПВО ракете нису ни окрзнуле камену громаду. Астероид експлодира на висини од око два до пет километара изнад тла, изнад насељеног подручја. Снага експлозије се мери мегатонима и све је уништено у кругу од око 5.000 километара. До сада је све то смештано у подручје научно-фантастичне литературе, али последњи случај у Чељабинску је показао да ако нешто не видимо не морамо неминовно и игнорисати. Постоје ли решења?

[restrictedarea]

АРМАГЕДОН И АЛТЕРНАТИВЕ Сви се врло добро сећамо филмова попут „Армагедона“, где екипа лудих нафташа са платформе лети у свемир, пресреће астероид, спушта се на њега и буши рупу у коју убацује атомску бомбу која расцепи комету и пошаље је у далеки свемир. Е, то не иде тако. Холивуд је Холивуд, а стварност је сасвим нешто десето.
Први корак ка спречавању катастрофа које прете од астероида је правовремено уочавање тела са ризичним орбитама. Тај корак захтева огромна средства, али и она ће деловати смешно у односу на средства која ће изискивати права акција, а да не говоримо о односу материјалне штете, људских жртава и глобалних поремећаја који би озбиљни астероид могао да нанесе ударцем у Земљу.
Један од пројеката за надгледање неба је нова америчка опсерваторија пројектована да посматра целокупно небо видљиво са територије САД-а. Панорамски посматрачки телескоп (Пан-СТАРРС) састојаће се од четири телескопа промера 1,8 м, од којих је један већ постављен и оперативан на Хавајима. Планови разматрају и могућност конструкције 8,4 метара великог синоптичког надзорног телескопа (ЛССТ) у Чилеу до 2015. године, мада пројекат још увек није финансијски покривен. То би повећало шансе за раним откривањем и потенцијалним повећањем времена за узбуну више од месец дана унапред, а то вреди за 30-метарске објекте. Па ипак, свака земаљска проматрачка постаја имат ће проблема због интерференција са Сунцем и Месецом. Решење је свемирски телескоп, али таква би мисија коштала више милијарди долара.
Уочавање опасног астероида је један посао, а елиминација његове претње сасвим други. Оно од чега већина лаика креће је да планета Земља има довољно нуклеарног наоружања да сама себе уништи неколико пута. Међутим, то баш и није толико тачно. Та нуклеарна сила можда је довољна да уништи живот какав ми данас познајемо, али ни приближно да потпуно отклони претњу из свемира. Редитељи филма „Армагедон“ су бар обратили пажњу на тај детаљ, па су се потрудили да нуклеарно оружје укопају у унутрашњост комете како би се уопште могао формирати одговарајући ударни талас. Мада, и то функционише само уколико астероид није гомила шљунка спојена слабим гравитационим силама које их држе на окупу.

МНОГО ВЕРОВАТНИЈЕ Као што смо и напоменули, најбитније је благовремено открити ризичан објект који је на путањи судара. До сада је откривено више хиљада таквих објеката који би нас могли погодити у распону од наредних 20 до 100. 000 година. Међутим, у случају ових астеорида, који су довољне величине за праћење, орбите се пажљиво прате и свакодневно прерачунавају, тако да нико не може тврдити да су нас изненадили и да нико није знао за њихово постојање.
Дакле постоји ли план за њихово уништење? Дакако да постоји. И то не један, већ неколико. Само имају исту бољку. Нико их није испробао, нити је почео градњу таквог система. Неразумно, али тачно. И даље је на листи прво нуклеарно оружје, али само у случају ако све остало омане. Путање астероида су веома осетљива ствар. То је као и нишањење пушком. Сигурно сте бар једном покушавали погодити нешто на 500 метара удаљености, али је било довољно да погрешно удахнете и померите цев за милиметар, два и зрно би завршило неколико метара лево или десно од мете. Тако је и са астероидима. Само мало их гурнете на одређеном месту и после неколико година, уместо да директно погоди земљу, он ће је промашити за стотине хиљада километара. У начелу, идеја је добра, али како то извести?

СВЕМИРСКИ ТРАКТОР То опет подразумева развијену ракетну технологију, те савршену навигацију. Идеја је једноставна, поставити летелицу над правим местом, изнад претећег астероида, и одржати стабилну орбиту. Остало одрађују закони физике. Слабашна гравитација која постоји између два тела током година би почела да даје резултате и опасна громада би полако почела да скреће са своје путање, све док потпуно не би мимоишла Земљу. Једина мана је дуг временски период током којег би све морало бити изведено. Од уочавања астероида до лансирања летелице и постављања у прави положај, и дугогодишње надгледање система.
Други систем делује на сличном принципу и захтева сличне ресурсе. Суштина је опет у томе да се благовремено пресретне астероид и у њега постави летелица са јонским мотором (јонски мотори су већ у употреби и НАСА их је већ користила у својим програмима). Јонски мотори се одликују слабашним потиском, али и енормном уштедом горива.
Научници су већ припремили још један пројекат заштите Земље од удара астероида „Апофис“, који 2036. теоретски може бити опасан по Земљу. Научници предлажу да се астероид „пројектил“ убрза уз помоћ гравитационог маневра и тако скрене „Апофис“ са „опасног пута“. Гравитациони маневар омогућава да се космички апарат знатно убрза помоћу Земљине теже. Многи међупланетарни апарати се уз помоћ овог маневра шаљу на далеку периферију Сунчевог система готово без икаквог утрошка горива.
Прорачуни су показали да ће за гравитациони маневар астероида „пројектила“ пречника 15 метара и масе 1,4 хиљаде тона бити довољан покретач у виду мотора, са потиском од око 30 кг и 1,2 тоне горива (азот-тетроксида и гептила). Научници предлажу да се помоћу ракете „Сојуз“ лансира апарат-светионик, који ће атерирати на „Апофис“. На конструисању таквог „светионика“ раде Институт за космичка истраживања и Научно-производни комплекс „Лавочкин“. Други апарат ће бити покретач „пројектила“, и он ће бити лансиран уз помоћ „Протона“.
Мисија названа „Дон Кихот“ користиће две свемирске летелице. Она која ће извести удар названа је „Хидалго“. Тешка је 500 килограма и судариће се с астероидом брзином од око десет километара у секунди. За то време ће орбитер Санчо снимати судар и покушати да утврди да ли је астероид имало променио путању, тако што ће веома прецизно измерити његов положај пре и после судара.
И последња варијанта заснива се на ефекту Јарковског. Сунчево зрачење пада на астероид, загрева га и израчено топлотно зрачење делује као слаб ракетни погон, који такође може да му помери курс. Када би се једна половина астероида офарбала бојом која одбија доста светлости, Сунце би, уз мало среће, „погурало“ небески камен у другу страну и скренуло га с курса који га води судару са Земљом.
Све ово дакако није толико атрактивно попут нуклеарних експлозија и ватромета падајућих ситних метеорита, како већ воле холивудски продуценти, али је свакако много пометније и сигурније. Да бар једном у историји благовремено нешто предупредимо.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *