Одломци из Дневника: ДЕЧЈИ ПОГЛЕД

Пише Милован Данојлић

Заташкавао  сам своје сељачко порекло, трудио сам се да се, говором  и одевањем, уклопим у средину, све док нисам схватио да ја нисам ни сељак, ни радник, ни  грађанин, него појединац изван постојећих друштвених разреда, и трајни дужник свог детињства. Увиђање те истине деловало је ослобађајуће

У обликовању онога што је Флобер назвао l’éducation sentimentale (васпитавање осећајности, а не „сентиментално васпитање“, како је код нас преведено) од пресудне је важности окружење на које смо упућени у детињству и у раној младости. (Упућени, да не речем осуђени: није нам дано да бирамо, нити можемо побећи из онога у чему смо се рођењем затекли). Међу превасходним одликама сеоског окружења на првом месту је природа; ту затим иде (најчешће) присилно учешће у пољским радовима, тежак или скроман материјални положај породице, и жив, свакодневни увид у временске прилике. Одвијање годишњих доба пратио сам свим чулима и изблиза; лоша одећа и обућа су ми омогућавале непосредан додир са благодатима и злим ћудима климе. На тим је искуствима изграђивано моје физичко, морално и метафизичко биће. Знања сам усвајао непрестано, неприметно и несвесно; што се у тој школи научи, никад се не заборавља. Неке слике, лица, речи и односи из тих, безмерних и безграничних година у мени су се трајно задржали. Посебно су јаки утисци и сазнања који су се касније показали погрешни, настали из неразумевања узрока, последица и веза.
*
Жудео сам за даљинама, за пловидбом по морима и океанима, за добротом и лепотом које је, под утицајем лектире, призивала уобразиља. У Љигу је, средином века, постојала прилично снабдевена књижара. (Данас је на том месту продавница аутомобилских делова). Замишљао сам како би било узбудљиво да дођем пред књижару са двоколицом и да је напуним новоизишлим издањима. (Та се врста сточне запреге користила углавном за одвоз џакова у воденицу). Жељу сам поверио мајци, и заборавио је. Она није. Годину-две уочи смрти, стојећи пред полицом с књигама која је, у мом београдском стану, запремала цео зид, она ми рече: „Ево оне твоје двоколице.“ Пребацујући књиге у кућу на селу, изнајмићу камион и напунити га, до врха, али ће воловска двоколица, из 1951, остати вечно празна.
*
Са ослобођењем су дошле несташица и глад. Најтеже је било с пролећа, кад почне рад у пољу, а немаштини се придружи и одрицање од оног мало што се имало, због Ускршњег поста. Замишљао сам огроман врућ хлеб, већи од највишег брда у селу, испуњен белим мрсом… И тај је хлеб остао у имагинарном музеју у којем зјапи празна двоколица.
Пошавши у основну школу, рукопис сам вежбао где год бих стигао, на разним глатким површинама. На беличастој позадини шифоњерских врата исписао сам, мастиљавом оловком, у селу веома актуелан графит Живео краљ Петар Други!, а изнад кућног довратка, парчетом школске креде, накитио сам Срећна нова 1946. година! С временом сам постао свестан политичке неприхватљивости пароле исписане у шифоњеру; срећом, она није била изложена погледима кућних гостију.

[restrictedarea] *
У више књига сам се бавио тим, неважним, а неизбрисивим успоменама из детињства. Навирале су као крхотине потопљеног брода, као слике чије би значење требало утврдити. Детињство и рана младост су скривени забран мог присуства међу људима; та раздобља о мени знају све. У тренуцима пуне искрености из мене проговара дете, мој нераздвојни двојник. Ваљда ме је то, у једном часу, навело да почнем писати дечје песме. На тој висини осећања и суђења сам најближи себи, ту се ослобађам накнадно стечених навика и јалових знања.
*
Циљ детета је да што пре одрасте, да изиђе из детињства, из усамљености. Дечја самоћа је отворена према земаљском бескрају, она је свеобухватна. Најближа светлећа тачка Великог Света за мене је, онда, био Београд. Настањивање у престоници је било скопчано са свакојаким тешкоћама. Заташкавао сам своје сељачко порекло, трудио сам се да се, говором и одевањем, уклопим у средину, све док нисам схватио да ја нисам ни сељак, ни радник, ни грађанин, него појединац изван постојећих друштвених разреда, и трајни дужник свог детињства. Увиђање те истине деловало је ослобађајуће. Сваки друштвени слој има свој кључ у остваривању како врлина, тако и нискости. Стајати по страни значило је остати са собом. Једино је детињство чувало зрачак чистоте у друштву заснованом на непомирљивим класним супротностима.
*
Деда Адам је умро 1943. Био је погрбљен, мени се чинило да се намерно сагиње према земљи, да би ми био ближи. Због плаве кошуље, коју сам носио једног пролећа, звао ме је „Моја тица-плавостерица“. Те речи нема у данашњим речницима; претпостављам да означава птицу која се леже (стере) у плавом гнезду или је сама плава.
Отац, несмештен, покушавао је свашта. Трговао, држао кафану, орао и копао земљу, једно лето је витлао са виолином по селу. Пола године је радио у једној папирници преко пута Старог двора, па сам друго полугође првог гимназије завршио на Бановом брду. Много се коцкао, и подоста пио, а постао је непријатан тек кад је оставио коцку и пиће. Завео је штедњу кад се више није имало шта штедети. Био је створен за нешто друго, а никад није открио за шта. Лако се могло десити да и ја проведем век као несмештен човек. Неспособност учествовања у стварном животу прикрио сам писањем: књижевност је, поред осталог, и досетка којом се промашаји преображавају у духовно ликовање.
Мајка, мученица која је своју муку носила са веселом бодрошћу. Биће да сам од ње наследио љубав према животу, а од оца горчину и рђаву постављеност у друштву. Та два приступа непрестано се у мени споре и боре за првенство.
*
Рат, који сам проживео између четврте и осме године, поставио је тврду основу мог разумевања људи и њихових односа. Деведесетих година, сећања су се унакрсно повезала са текућим збивањима: Енглези, Американци и Немци су поновили бомбардовања од пре пола века…
Медијски мислиоци и сладуњави човекољупци осуђују рат и зато што у њему страдају деца. Ја бих рекао да деца ту страхоту подносе лакше од одраслих. Рат сам, поодавно, разумео као квинтесенцију односа међу људима, народима, државама, расама и класама. Ко ће обуздати похлепу, жеђ за влашћу и богаћењем, завидљивост, потребу проширивања Lebensrauma? Ко ће уразумити људски род? Довољно је свакодневно посматрати неколицину суграђана на радном месту, у професионалној организацији, породици и у најближој околини, да би се разумео механизам сукобљавања и неизбежност ратовања. Између претњи „Међународне заједнице“ Ирану и комшијске мржње која се завршава проливањем крви разлика је квантитативне, не и квалитативне природе.
*
Негде прочитах да то што пишем о давним приликама данашња младеж не разуме. Благо њој, и тешко њој! Тегобно детињство, према Балзаку, повољно делује на образовање карактера. Виндем Луис додаје да кућна заштићеност продужује младост и јача телесно здравље. Само, заштита од тешких искушења штити нас и од пуне истине. Њено закаснело откриће кадикад теже пада него да смо горку пилулу прогутали благовремено. Рокове и околности не бирамо сами.
*
И кад теже пуној верности, сећања, у процесу записивања, изневеравају тзв. реалност. Да бих што тачније одредио своју позицију, у неким сам књигама користио друго лице једнине. То ми је допуштало да са дететом у себи општим служећи се искуствима и лексиком који су детету туђи. Оно што, у зрелим годинама, увиђам и осећам и мој мали двојник је, на свој начин, предосећао и знао, али то није могао до краја и јасно изразити. Моје сазревање се одвијало по цену удаљавања од детета-песника. Дечји животни полет и данас се, у мени, кадикад пробуди. Приповедач-записивач вуче терет накнадног разумевања и узалудне проницљивости.
*
Своје синове волим, утолико јаче што сам их касно добио. Не знам како би требало са децом; извесно је да сваки знак пријатељске пажње примају са захвалношћу. Нисам их кажњавао физички, ни забранама. Кад сам незадовољан, то покажем. Десило ми се, два-три пута да им, изнервиран, залепим ћушку, али бих им се, часак касније, извинио. Тући жене, и децу, и, уопште, слабије од себе, спада у кукавичку подлост. Кућа у којој шиба стоји на видном месту личи на полицијску станицу.
Своју децу поштујем, и она се труде да ми узврате поштовањем. Не узимају ме одвећ озбиљно; боље тако, него да ме се плаше.
Не могу рећи да је мој васпитни метод дао изузетне резултате; не верујем да би неки други дао боље. Сваком родитељу остаје да изабере погрешку која му одговара.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Mićo, ipak je to Sentimentalno vaspitanje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *