Почетна / Свет / Очај Бугарске и Румуније

Очај Бугарске и Румуније

Пише Маријана Милосављевић

Самоспаљивање очајних Бугара и дубоко сиромаштво Румуније показују шта чека и Србију на крају њеног пута ка чланству у Европској унији

Овдашњи медији јавили су да су се истог дана, 4. марта, у Софији током протеста рудара, железничара и запослених у електранама, три особе запалиле. Сутрадан је реаговала амбасада Бугарске у Београду. У саопштењу је негирала да су се током последњих демонстрација у Софији запалила три радника, наводећи да су три случаја самоспаљивања заправо регистрована у Великом Трнову, Варни и у Радневу током вишедневних протеста у фебруару, те да случајева самоспаљивања није било у марту. Прецизира се да су вишедневни протести одржавани 17, 25. и 26. фебруара.
Али ово инсистирање власти на прецизности као да није много утицало на грађане Бугарске. Март се, наиме, показао једнако бесперспективним изазовом за њих колико и фебруар. Већ 20. марта „Танјуг“ је пренео жалосну вест да се запалило још двоје очајних грађана ове земље. Тако се број људи, који су се одлучили за самоубилачки протест, повећао на седам.

ПЛАМЕН ОЧАЈНИКА Шта је ове несрећнике натерало да се живи запале? О томе говоре људске буктиње које су случајно преживеле. Јер оних седморо несрећника, који су изгорели до смрти, нису били и једини у Бугарској који су се протеклих недеља из протеста и очаја запалили.
Незапослени четрдесетједногодишњи мушкарац, отац породице, полио се бензином и запалио у селу Ситово на североистоку земље 20. марта, јавио је АФП позивајући се на локални радио БНР. Он је пребачен у болницу са опекотинама на 90 одсто површине коже, али је био свестан и рекао је лекарима да се одлучио на тај потез из очаја. „Доста ми је, нема хлеба, не могу више ово да поднесем“, понављао је он, навела је директорка болнице Данијела Костадинова.
Друга жртва, скоро у исто време, био је 59-годишњи рудар који се запалио у малом рударском месту Бобов дол и задобио опекотине на 30 одсто површине тела. Он се још бори за живот. Рудар је недавно отпуштен с посла, а наводно је, непосредно пре инцидента, позвао своју жену и рекао јој да се осећа бескорисно. Он се затим запалио у присуству сина, који је успео да угаси ватру на очевом телу.
Демонстрације у Бугарској почеле су почетком фебруара због скупе електричне енергије и немогућности великог броја људи да се огреју. Спаљивали су рачуне, захтевајући да се национализују приватизоване компаније. Две су, иначе, купили Чеси, а једну Аустријанци. Демонстранти су носили транспаренте са натписима: „Бугарска, пробуди се“, „Железница није на продају“, „Хоћемо да се огрејемо“, „Доле рачуни за струју, доле мафија“, „Будућност за младе“… Крајем фебруара саопштено је да је најмање 33 особа било ухапшено само током протеста у Софији. Парламент Бугарске је 21. фебруара прихватио оставку владе премијера Бојка Борисова, а нови избори највероватније ће бити одржани 12. маја, два месеца пре редовног рока. Само неколико дана после оставке владе, око 10.000 Бугара окупило се поново да мирно протестује, незадовољно стањем у земљи. Демонстрације у Софији и другим већим градовима у неколико случајева прерасле су у немире, у којима је било повређено више десетина људи.
Бугаре је прошлог месеца одређивао бес помешан са једом, у ствари снажно осећање неправде. Односно, баш оно што је описао Данијел Гринфилд у тексту „Ево шта је револуција“, у којем објашњава шта покреће људе на акцију коју зовемо револуцијом. То је осећање да „живот који имате или мислите да можете да имате – измиче… а неизвесност у народу ствара храброст и очај“.
Потврда ове тезе догађа се Бугарима. Али, протести незадовољника већ одавно греју планету без већег успеха по грађане.

[restrictedarea]

 

ЕВРОПСКА БУДУЋНОСТ БЕДЕ Како год, у Бугарској је врило и ври на све стане, 7. марта тридесетак конфекцијских радница у фабрици „Кристи текс“ у Благоевграду „заробило“ је своје шефове због неисплаћених зарада. Саопштиле су да ће их пустити тек када им плате буду исплаћене. Полиција је после дојаве ослободила руководство фабрике, али је остала да дежура у објекту због опасности да грчки послодавци изнесу машине и технику из фабрике пре измирења обавеза.
Једно претходно искуство, такође са грчким власницима, било је једнако поучно. У граду Петрицу недавно су раднице из истих разлога протестовале, после чега су њихови страни послодавци изнели машине из предузећа и побегли. Радницама у обе поменуте фирме, које раде и по 10 часова дневно, није уплаћивано ни здравствено, ни пензијско осигурање.
„Јако је важно да људи схвате да су голи и сами, да су им друштва уништена, да је будућност у њиховим рукама… Али, нема смисла говорити о некој европској будућности. Европска будућност може бити будућност грчке беде, бугарских немира… Регионална елита, заговарајући приватизацију, види шансу за своје преживљавање и опстанак на власти. Наше елите без координације, не само са Европом, него и светским капиталом, са ММФ-ом, нису у стању да владају“, објаснио је недавно хрватски филозоф Борис Буден.
Бугарска трагедија нам је блиска јер се са сличним проблемима ми и наше породице свакодневно суочавамо. Немогућност плаћања рачуна, одрицање које је прерасло у начин живота, зачарани круг који дави и јасно ставља до знања да нема излаза. Уз разлику која није за потцењивање. Бугарска је, је л’, Европа. Нас, међутим, одржава нада оличена у крилатици „да Европа нема алтернативу“ и да спасење следује онима који ту чињеницу беспоговорно прихвате. Али Бугарска је у односу на нас „напредовала“; она се домогла сна којем се код нас још колективно тежи. Бугарска је Европска унија. Она којој беспоговорно хрлимо, она која је обећани рај, јер сви иду ка ЕУ иако нико не пита, зато што изгледа не сме да пита – куда иде Европска унија?
Можда је дошло време да се запитамо да ли најгоре тек долази.

ЕУ ГРАЂАНИ ДРУГОГ РЕДА Упркос чињеници да су Бугарска и Румунија у ЕУ, грађани тих земаља нису равноправни и још увек не могу да раде у већини земаља ЕУ. Ограничен приступ тржишту рада важи до 2014. године, осим за висококвалификовану радну снагу.
У исто време, док Бугарска пламти, Немачка најављује да ће на састанку министара унутрашњих послова ЕУ, у Бриселу, спречити покушај Румуније и Бугарске да се прикључе шенгенској зони слободног путовања, како наводе, због недовољног напретка у борби против корупције. Министри унутрашњих послова ЕУ одлучивали су (7. марта) о уласку Румуније и Бугарске у Шенгенски простор. Европска комисија је потврдила да испуњавају услове. Ипак, Немачка је најавила вето. „Ако буду инсистирале да се о томе гласа, њихов покушај ће пропасти због немачког вета. Свако ко у Немачку долази како би овде радио и студирао је добродошао. Али онај ко овде долази само да би добијао социјалну помоћ и тако злоупотребљавао слободу кретања, њега у томе морамо да спречимо. Идеја да се постепено отварају границе, прво у ваздушном и поморском саобраћају, такође није у игри“, рекао је немачки министар унутрашњих послова Ханс Петер Фридрих „Шпиглу“, и додао да пре свега мисли на велики прилив Рома.
Министарства иностраних и унутрашњих послова Румуније издала су почетком марта саопштење у којем наводе да је „Румунија испунила све критеријуме за приступање шенгенској зони како је то тражено“ и да је то „чињеница коју су признале све земље чланице“. Шеф румунске дипломатије Титус Корлатеан је у изјави ТВ каналу „Реалитатеа“ рекао да би ново одлагање приступа било нефер, као и да Румуни „могу да живе и без Шенгенске зоне, као што су живели и до сада“. „Шта је закључак, уколико не добијемо легитимну и фер одлуку? Чињеница да овај процес заснован на објективним критеријумима – на европском споразуму, на крају није више кредибилан, и чини да више нисам заинтересован за тај процес“, истакао је шеф румунске дипломатије, наводећи да је Румунија уложила милијарду евра у осигуравање својих граница.
Румунски председник Трајан Басеску дистанцирао се, међутим, од изјаве свог министра, и позвао га да не даје такве изјаве како „не би изазвао погрешну перцепцију међу чланицама ЕУ“.
Елем, само дан после цитиране изјаве немачког министра унутрашњих послова, Букурешт објављује капитулацију. Румунија неће тражити да Савет за правосуђе и унутрашње послове ЕУ гласа о приступању Румуније Шенгену, пошто је Берлин упозорио да ће блокирати улазак Румуније и Бугарске у „зону без граница“, изјавио је румунски премијер Виктор Понта. „Ако је Немачка јасно рекла да се томе противи, зашто бисмо тражили да се гласа? Само да бисмо створили још веће тензије? Румунији није у интересу да буде у сукобу са Немачком“, рекао је Понта новинарима.
Дакле, за Румунију и Бугарску не важе одредбе Лисабонског уговора које гарантују слободно запошљавање радника. Тачније, Немачка, Француска, Британија, Аустрија, Холандија, Луксембург, Белгија, Ирска и Малта захтевају од румунских радника радне дозволе. „За њих не важе познате и деценијама глорификоване ‚четири велике слободе‘ ЕУ. За њих не важи члан 45 став 1-2 Уговора о функционисању ЕУ (други део Лисабонског уговора) у којем се наводи: ‚Слободно кретање радника је осигурано унутар Уније… Оно обухвата укидање сваке дискриминације, засноване на држављанству, између радника држава чланица у погледу запошљавања, награђивања и других услова рада‘. Оваква дискриминација доводи до бруталног израбљивања и кршења загарантованог права на рад. На пример у Британији, радници из Бугарске и Румуније задовољавају потребе за лоше плаћеним и незаштићеним радом“, рекао је Дејан Мировић, који је докторирао на примени права ЕУ у Србији на београдском Правном факултету.

ЗАВРШЕНЕ ПРОСЛАВЕ А када је ЕУропска будућност наших источних комшија званично започињала, Универзитетски трг у центру Букурешта био је поприште спектакуларног славља 1. јануара 2007, којим је обележен улазак у ЕУ. Велике прославе одржане су у исто време, и из истог разлога, и широм Бугарске. Само пет година касније, међутим, на годишњицу једног од најзначајнијих тренутака за модерну историју тих земаља није било ни ватромета, ни уличног славља, забележила је румунска и бугарска штампа. Уместо прослава, у Румунији су, у јануару 2012. године, избили и велики вишедневни протести због ускраћивања права из здравственог осигурања и лоших социјалних услова.
Навршиле су се, све у свему, две деценије од када је Румунија отпочела придруживање ЕУ. У том периоду (1993-2013) земља није напредовала. Број становника смањио се за око 2 милиона. У тој земљи, као и код нас данас, обични грађани могу да размишљају само о преживљавању. Никакви планови и пројекти нису могући. Бугарска је, у деценији у којој је добила кандидатуру за чланство у ЕУ, а затим и отпочела преговоре о чланству, и коначно, када је постала чланица ЕУ, изгубила око 700.000 становника. Неколико стотина хиљада Бугара ради у Италији, Шпанији и другим земљама ЕУ – углавном као грађевински радници и болничари за негу старијих особа. Ипак, још увек је најсиромашнија земља у Унији, као што је била и пре приступања. Исто важи и за Румунију. Када је реч о европској дужничкој кризи оне спадају у мање задужене и дисциплинованије, али по цену болне штедње.
При том, онај почетни оптимизам је лако објаснити. Улазак у ЕУ за ове земље значио је велика средства из европских фондова: 6,67 милијарди евра за Бугарску, и скоро 20 милијарди евра за Румунију у периоду од 2007. до 2013, чему би требало додати и помоћ пољопривреди од 13 милијарди евра.
Тај новац омогућио је модернизацију инфраструктуре, премда су сложене процедуре и потешкоће са суфинансирањем одложиле завршетак многих радова на градњи путева и железнице. Сумње у преваре присилиле су у октобру Букурешт да замрзне део пројекта, како би се спровеле дубинске ревизије и спречила блокада новца из Брисела. Комисија је 2008. Софији из сличних разлога замрзла стотине милиона евра из претприступних фондова.
Енглеска, Ирска и Холандија потврдиле су почетком прошле године да њихова тржишта рада остају затворена за бугарске и румунске раднике. Али, Немачка и Италија отвориле су од почетка ове године своја тржишта за њих. Немачка им је од 1. јануара омогућила да раде у области пољопривреде до шест месеци без икакве дозволе, а до сада је та могућност била ограничена на 55 дана. У осталим секторима моћи ће да раде уз специјалну дозволу, која ће бити неопходна све до истицања прелазног периода, током 2014. године.
„Смањити број досељеника“ постала је мантра британске владе. Крајем јануара, ужаснути могућношћу доласка нових емиграната, власти Велике Британије почињу да смишљају нове начине за спречавање прилива нових грађана из ЕУ, известио је „Гардијан“. Чак се разматра и покретање негативне кампање о земљи која би била усмерена само на грађане Румуније и Бугарске, како би их одвратили од доласка због посла. „Гардијан“ се са подсмехом пита како ли ће изгледати та антикампања и предлаже слоган „Молимо вас, не долазите у Велику Британију – време је овде кишовито, а посла је мало и лоше је плаћен“.
Румунски амбасадор спољних послова Титус Корлеатен изјавио је да је „румунска влада озбиљно забринута због британског става о тој планираној инвазији“. А амбасадор Бугарске у Лондону Константин Димитров је за „Дејли телеграф“, поводом непрестаних непријатељских чланака у медијима о могућој навали држављана Бугарске и Румуније у Велику Британију од 1. јануара 2014. године, рекао да је „крајње неприхватљиво“ да се Бугари оцењују као потенцијална опасност по систем социјалног осигурања. Бугарски амбасадор је рекао да су дебате, које не престају, неправедне према Бугарској, да стварају ксенофобију и повод за непријатељство или дискриминацију.
А шта ли тек нас чека?

Шта је ЕУ донела Румунији и Бугарској

Дејан Мировић је, суровим језиком бројки, показао каква је судбина дочекала Румунију и Бугарску на њиховом светлом европском путу.
Спољни дуг Румуније наставио је да расте и после ступања ове земље у ЕУ. Тачније, уочи ступања у ЕУ, 31. 12. 2006. износио је 42 милијарде долара. Пет година касније, спољни дуг Румуније износио је 172 милијарди долара, то јест достигао је три пута већу суму.
После уласка Румуније у ЕУ порастао је и спољнотрговински дефицит ове земље. Укидање царина и трговина са ЕУ довело је у неповољан положај румунску привреду.
Раст буџетског дефицита (изазван пре свега отплатом огромног спољног дуга) неминовно је довео и до повећања ПДВ од око пет одсто (са 19 на 24 одсто) у 2010, а затим и до повећања цена и пада куповне моћи – опала је за око 30 одсто.
Док румунски грађани све лошије живе, према подацима „Европске централне банке“, банкарски сектор (доминантно у рукама странаца) остварио је највеће приходе од камата и провизија у читавој ЕУ. Такође, просечна каматна стопа у сиромашној Румунији достигла је око 12 одсто 2011. године, и била је једна од највећих у Европи.
Истраживање Европског статистичког завода (Евростат) из октобра 2012. године показало је да су чак три региона у Румунији и Бугарској сиромашнији од најсиромашнијих српских региона.
Да би хипокризија Брисела била потпуна, ЕУ је 2012. године замрзла 3,5 милијарди евра намењених Румунији, због неправилности у пројектима намењених као помоћ угроженим групама и Ромима.
У периоду од 2000. до 2011. буџетски дефицит Бугарске порастао је за преко 15 пута. Бугарска није добила обећана средства од Брисела. Оправдања су разна, и мењају се из године у годину. Иако је 2007. успешно окончала преговоре са ЕУ о приступању – а једна од тема преговора о чланству била је и борба против корупције – Бугарској су већ следеће године блокирана средства у висини од 500 милиона евра. Оправдање за такав поступак била је недовољна борба против корупције. Од обећаних 6,9 милијарди евра, Бугарска ће после уласка у ЕУ до 2013. године добити само око 1,3 милијарди евра.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Ustajte prezreni na svetu
    vi suznjii koje mori glad…..
    Mi stariji smo rasli skolovali se i bogme cvrsto radili uz ovu ,,pesmu,, da bi sada ono sto je tada stvoreno mangupi poktali. To ce se i kod nas desiti samo meni ne pada napamet da se spalim, postoji i drugo bolje resenje.




    0



    0
  2. Pored toga da se ekonomska situacija u novoprimljenim clanicama EU, NIJE poboljsala , svedoci smo da nove clanice jos ne mogu da ostvare prava kao ostali iako ke to propisano i garantovano.
    Da bi ostvarili pravo na SLOBODU KRETANJA , putovanja , zaposljavanja, ukidanja granicne kontrole i sanih granica , sto je poznato kao BELI SENGEN, nove clanice moraju da cekaju .Dokle ? To niko ne zna !
    Nova ponizenja i garancija da u EU vazi pravilo DA NEMA PRAVILA !!!
    Zamislite , kroz koje nove zahteve i ucene bi prolazila Srbija i ako bi nekim cudom postala clanica EU ?Pa Litvanija JOS NIJE potpisala Sporazum o pridruzivanju bez koga NEMA datuma !




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *