Почетна / Свет / Нови ПРО против Кине

Нови ПРО против Кине

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Док Северна Кореја, као по наруџбини Американаца, прети непостојећим ракетама, Вашингтон то користи за изградњу и јачање моћне инфраструктуре усмерене директно против Пекинга и Москве

Тачно годину дана пошто је, крајем марта 2012, амерички председник Барак Обама послао поруку руском лидеру Владимиру Путину да ће после новембарских избора „бити флексибилнији“ у вези са питањем противракетне одбране (ПРО) у Европи – ова најава добила је својеврсну потврду. Нови амерички министар одбране Чак Хејгел изјавио је да ће Вашингтон преиспитати планове за размештање модернизованих ракета-пресретача СМ-3 четврте генерације у источној Европи, наводно због недостатка финансирања. Преусмерена средства од овог пројекта Вашингтон ће уложити у јачање земаљске компоненте антиракетне одбране на Аљасци и у Калифорнији, као и у градњу још једне базе ПРО на источној обали САД-а, због, како је нагласио, нуклеарне претње из Ирана и Северне Кореје.

НЕДОУМИЦА И, док су аналитичари и даље у недоумици како тумачити ове најаве Пентагона и Беле куће – као попуштање Вашингтона пред вишегодишњим оштрим противљењем Москве изградњи ПРО у источној Европи или као ново паковање старог плана – неки елементи се ипак могу анализирати са приличном дозом сигурности. Пре свега, два најспорнија детаља: како то да супермоћној Америци наједном представља непремостив проблем улагање од свега једне милијарде долара, што је тек нешто више од промила њеног годишњег војног буџета, па мора финансирање да преусмерава са европског ПРО? И друго, зашто Вашингтон, поред већ постојећих 30 лансера антиракета на Аљасци и у Калифорнији, сада званично најављује изградњу још 14, ако се зна да Техеран и Пјонгјанг ни заједно не могу имати 44 нуклеарна пројектила домета 11.000 километара?
На Самиту о нуклеарној безбедности у Сеулу пре годину дана, Обама је „тајну поруку за Путина“ („Печат“ бр. 210) послао преко одлазећег председника Дмитрија Медведева, када су новинари забележили њихов дијалог захваљујући наводно заборављеном микрофону који шеф Беле куће није искључио. Обама је замолио Медведева да пренесе руском лидеру да ће бити флексибилнији у тешким преговорима о ПРО и показати своју добру вољу чим му прођу председнички избори у новембру, затраживши од Путина више маневарског простора и да га не притиска са проблемом ПРО до 2013. године. „Разумем те. Пренећу ову информацију Владимиру“, одговорио је Медведев.

[restrictedarea] И, ево, дошла је 2013. година. Избори су прошли, Леона Панету је на челу Пентагона заменио Чак Хејгел, који сада изјављује да ће САД да наставе изградњу ЕвроПРО, али уз „одређене корекције у завршној етапи“, односно да у Пољској до 2022. неће бити инсталиране ракете-пресретачи СМ-3 2Б четврте генерације, способне да обарају руске балистичке ракете већ у почетним фазама лета – када су најрањивије. „Реализација овог програма одложена је минимум до 2022. године, због смањења буџетског финансирања“, изјавио је Хејгел прошлог петка. А средства намењена за развој СМ-3 2Б биће преусмерена у размештање додатних пресретача на територији САД-а, чиме ће се „осигурати заштита од потенцијалних удара из Ирана и Северне Кореје“, поновио је Хејгел, истовремено умирујући европске савезнике из НАТО-а: „Размештање елемената ПРО, планирано за прву, другу и трећу етапу стварања система ПРО, укључујући размештање елемената ПРО у Пољској и Румунији, биће реализовано и, до 2018, како је и планирано, систем ПРО ће осигурати безбедност читаве европске територије НАТО.“
Иако Хејгел уверава да ће бити „осигурана безбедност Европе“ и без четврте етапе, односно четврте генерације ракета СМ-3, јасно је да је управо то „флексибилни елемент“ о којем је Обама говорио Медведеву. Јер, ракете СМ-3 прве, друге и треће генерације (1А, 1Б и 2А) нису у стању да угрозе руски стратешки потенцијал, због недовољне брзине и домета, што је био задатак постављен пред четврту генерацију пројектила (2Б). Ове ракете требало је да се појаве 2021, а Хејгел сада најављује одлагање „минимум до 2022. године“, па се поставља питање – да ли је реч о уступку Москви или је нешто друго посреди? Јер, ако Обамина „флексибилност“ представља пуко одлагање програма за једну, две или пет година, онда ту већег помака нема. Кључни тест биће руска реакција на „понуду“ Вашингтона да закључе нови споразум о смањењу стратешких нуклеарних потенцијала. Руске дипломате су у више наврата изјављивале да о новом споразуму СТАРТ (последњи је закључен у Прагу 2009. године) може да се разговара тек када се разреше недоумице у вези са америчком ПРО у Европи. Руси инсистирају да се о ЕвроПРО потпише правно-обавезујући уговор, односно да ово питање буде саставни део новог СТАРТ споразума.

СЕВЕРНОКОРЕЈСКА ИГРА У склопу новог плана америчке администрације је и изградња великог радара у Јапану. Управо овај сегмент открива да посреди нису само „потенцијалне претње из Ирана и Северне Кореје“, већ много опипљивији изазов – из Пекинга. Истог дана док је Обама шапутао Медведеву у Сеулу, тадашња помоћница министра одбране Медлин Кридон је у Вашингтону рекла да ће америчке ПРО инсталације да буду постављене не само у Европи, већ и на Блиском истоку, у Персијском заливу, Јапану, Јужној Кореји и у Аустралији – стварајући геостратешки прстен око Пекинга. А „Печат“ је прошле године писао да би Обамина најављена „флексибилност“ у 2013. години, могла да се сведе само на то да коначно гласно каже да, осим Русије, амерички ПРО све више нишани Кину. Управо Хејгелова најава промене концепције на то и указује.
Јер, да не постоји Пјонгјанг, Вашингтон би морао да га измисли. „Нови“ план Пентагона Хејгел је озваничио пошто је севернокорејски режим Ким Џонг Уна пре десетак дана обећао да ће да „ватром полије Вашингтон“, што су Американци одмах превели као претњу нуклеарним ударом. Наравно да Северна Кореја нема, нити може да има техничке могућности да нанесе удар по Вашингтону, али су такве претње „друга Кима“ америчком војном лобију неопходне као ваздух. Ова стара игра „претњи и адекватних одговора“ већ деценијама беспрекорно функционише, па стога не чуди што су и Кина и Русија ових дана гласале у СБ УН за увођење нових санкција Пјонгјангу. Док Северна Кореја, као по наруџбини Американаца, прети празном пушком, Вашингтон то користи за реално јачање на терену и изградњу моћне инфраструктуре усмерене директно против Пекинга и Москве. Једино што Пјонгјанг стварно може, јесте да изведе нуклеарни удар по територији Јужне Кореје, али би се, због струјања ветрова у том региону, талас радијације вратио директно у Северну Кореју. Зато је јасно да улагање десетина милијарди долара у изградњу космичког ПРО на глобалном нивоу, уз учешће бројних земаља, са радарима и ракетама на неколико континената – нема никакве везе, осим реторичке, ни са Ираном, ни са Корејом. И нема дилеме да ће изградња ПРО после ових „страшних претњи“ бити додатно убрзана, о чему сведоче и прошлонедељне Обамине речи како је Ирану остало „још годину дана“ до изградње атомске бомбе.
Кина је, наравно, прозрела ове америчке намере, и јавно им се успротивила. „То антиракетно питање директно угрожава глобалну и регионалну равнотежу и стабилност и такође утиче на заједничке стратешке интересе земаља, рекао је портпарол кинеског Министарства спољних послова Хонг Леи, напоменувши да ови планови „повећавају антагонизам“.
Још нешто привлачи пажњу. Почетком фебруара, месец дана пре претњи из Пјонгјанга, америчка агенција „Асошијетед прес“ објавила је поверљиви извештај, у којем је до детаља изложен „Хејгелов план“. И то – више од две недеље пре него што је нови шеф Пентагона ступио на дужност! Из документа са поверљивог брифинга Контролно-ревизорске управе Конгреса САД-а, види се да САД одустаје од, по Русију опасне, четврте фазе развоја ЕвроПРО и окреће се јачању антиракетних база на сопственој територији. У документу се наводи и да база ПРО у Румунији није најсрећније решење, већ да је много боље да се ракете-пресретачи разместе на бродовима у Северном мору. Ту се крије још један кључ – из Северног мора руске ракете могле би да буду пресретнуте у раној фази лета, па базе ПРО у Пољској и Румунији не би ни биле неопходне. Што, наравно, не значи да ће САД од њих одустати.
Мада је још увек рано за давање конкретних закључака, по свему судећи Вашингтон се одлучио за модификацију плана у корист већег нуклеарног обуздавања Пекинга, као кудикамо агресивнијег „партнера“ од Москве. То је и много лакши задатак, имајући у виду не само величину територије, већ и чињеницу да Русија поседује потпуно изграђену и избалансирану нуклеарну тријаду – интерконтиненталне ракете, нуклеарне подморнице и стратешке бомбардере, док је Кина још веома далеко од овог циља. Осим тога, Вашингтон жели да са Москвом потпише нови споразум о даљем смањењу нуклеарних потенцијала, а изградња антиракетног штита тада би била много лакша и јефтинија. Јер, у догледној будућности никакав штит не може да заустави руске стратешке снаге и Вашингтону је у интересу да привремено одустане од ове идеје. Бар до 2020. године, када ће бити окончана трећа фаза изградње ПРО у Пољској и Румунији, и завршене технолошке припреме за прелазак на четврту, одлучујућу етапу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *