Нове  шифре  сценске класике

Поводом XII међународног театарског фестивала „Славија 2013“ у Београду

Пише Рашко В. Јовановић

Овогодишња позоришна смотра (одржана од 9. до 16. марта) протекла је у знаку прожимања класичног и савременог, како у погледу самог репертоара, тако и када је реч о извођачком стилу приказаних сценских реализација

Ако нас је на управо завршеном XII међународном фестивалу „Славија“ у Београду, прва приказана фестивалска представа у извођењу одличних глумаца Казахстанског драмског позоришта региона Караганда „Сакен Сејфулин“ упознала са драмом неостварене љубави „Карађоз“ Мухтара Ауезова и подсетила на неке наше комаде са певањем, изазвавши асоцијације првенствено на „Ђида“ Јанка Веселиновића и Драгомира Брзака или „Коштану“ Борисава Станковића, онда нас је друга представа, монодрама „Нека буде уметност! – животна страст Харолда Клурмана“ у режији Грегорија Абелса и извођењу Роналда Ранда, суочила са неким од најзначајнијих позоришних збивања у европском позоришту XX века, првенствено са појавом и деловањем Станиславског, као и са применом његових редитељских принципа.
Комад „Енциклопедија изгубљеног времена“ Слободана Шнајдера приказује животну судбину Грегора Самсе, радника железаре, који је на самрти добио отказ. Пред лицем смрти он се нада да му она може надокнадити изгубљено време. Смрт и сама поверује да му може то учинити и тако овај доживљава завршну фаталну халуцинацију током које сабира властите углавном неостварене тежње и жеље. Шнајдеров текст није ништа друго до црна комедија прожета бројним чудесним и необичним призорима, који откривају трагику неостварености малог човека, увек присутну свуда и у сваком времену. Редитељка Лидија Дедовић изнашла је занимљива сценска решења за различите ситуације, успевши да обезбеди брз темпо њихових промена. У суштини, била је то једна занимљива представа у којој је остварен завидан ниво скупне игре читавог ансамбла.

[restrictedarea]

„ГРЕШКЕ“ С ЕУРИПИДОМ Државно драмско позориште „Сава Огњанов“ из града Русе у Бугарској приказало је Еурипидову трагедију „Медеја“, у адаптацији и режији Петра Денчева. Без обзира на одличну глуму Маријане Крумове у насловној улози, нисмо склони да прихватимо редитељско решење према којем се непосредно, на средишњем месту сцене, приказује како Медеја убија своја два детета. Међутим, управо је најтрагичнији призор Еурипидовог дела када из унутрашњости Медејиног дома почне да допире вика несрећне деце, док се жене из хора споља узнемирено и немоћно узалуд бацају на затворена врата. Очигледност приказивања није својствена Еурипиду и другим великим писцима грчких трагедија и зато су овакав поступак, као и још нека сценска решења адаптатора и редитеља Денчева у опреци са Еурипидовом сликом. Поред већ Маријане Крумове на коју смо већ указали, глумачки ансамбл испољио је пуну убедљивост израза: истакли су се Косио Станев као Јасон и Борислав Вејенов као Егеј. Иначе, сценографско решење Виолете Радкове било је веома ефектно и занимљиво. Теодора Лазарева је аутор стилски усаглашених костимографских решења. Кореографија Марина Удварева допринела је динамичном току представе, која је у пуној мери пленила пажњу гледалаца.
Мало драмско позориште из Битоља у Македонији и Драмско-луткарско позориште из Враца у Бугарској, у копродукцији приказали су комад Елина Рахнева „Пасуљ“, који је режирао Љупчо Гјоргијевски. Реч је о љубави у браку једног остарелог пара после проведених четрдесетак година заједничког живота. Савладани монотонијом досаде, супружници ће расправљати о прошлости и жена ће причом о својој вези са једним пијанистом подгревати љубомору свог супруга. Али, када се тај пијаниста појави, они ће се, ипак, поново наћи, схвативши да само узајамна љубав може да их избави из ситуације у којој су се нашли. Представа је протекла у знаку сјајне глуме двоје протагониста – Јоане Поповске и Анастаса Попдимитрова. Обоје су са несвакидашњом прецизношћу и врло нијансовано успевали да прикажу различите обрте читаве приче и искажу широк распон бројних промена интимних расположења и осећања, која су се испољавала из сцене у сцену. Музика Марјана Нећака одговарала је духу минуле епохе, у којој је остарели брачни пар провео већи део живота. Сценографско решење Марије Диоманове изазивало је асоцијацију на позориште, односно естраду. Она је креирала и костиме сагласно начину одевања средином прошлог столећа. У свему – била је то заиста јединствена и стилски чиста представа о неопходности љубави и узајамности у људској егзистенцији, представа која је будила саосећања бројних гледалаца.
Позоришна дружина „Феникс“ из Рабата у Мароку приказала је представу „Фрагменти од глине – Гилгамеш“. Тарек Риахи написао је текст и режирао представу у којој је и наступио у насловној улози. Он је из чувеног вавилонског спева „Гилгамеш“ одабрао неколико епизода, поред осталих и ону о љубави богиње Иштар према Гилгамешу, коју ће он одбити наводећи свирепости које је починила према својим ранијим љубавницима. Представа која се приказује у прикладној сценографији, уверила нас је да марокански уметници подједнако добро глуме и плешу. У том смислу издвојили су се Лоубна Етазроти која је испољила плесно мајсторство и достојанствени шарм као заводљива Иштар, Тарек Риахи, упечатљиве појаве и сугестиван у изразу као Гилгамеш и Бећир Риахи у улози храброг Енкидуа. Кореографија Фаизе Талбаони одликовала се инвентивношћу како у љубавним призорима, тако и у сценама ратног сукоба. Представа „Гилгамеш“ мароканских уметника била је један од најпријатнијих тренутака фестивала.

ЈЕДИНСТВЕНИ УЖИЧАНИ Народно позориште из Ужица једини је домаћи позоришни ансамбл који је учествовао на овогодишњем фестивалу „Славија“. (Ове године на фестивалу је учествовало осам позоришта из осам земаља, међу којима и три национална театра).Ужичани су приказали Нушићевог „Народног посланика“ у режији Славенка Салетовића. Кад је реч о овој представи неспоразум је у томе што је редитељ ову комедију, која је једно од Нушићевих дела са највише сатиричних елемената у односу на остале, сценски поставио као разигран фриволни водвиљ, чему су знатно припомогли сценографија Тамаре Бушковић и костими Снежане Ковачевић. Представа је имала убрзани темпо, глумци су уз мноштво гримаса и гегова говорили брзо, тако да су се сатиричне искре текста губиле без икаквог одјека – једноставно, све је било подређено стварању спољних ефеката. Не може се порећи умеће глумаца предвођених Слободаном Љубичићем да направе забаван спектакл.
Као завршну представу фестивала Народно позориште Клуж Напока из Румуније приказало је комад бугарског писца Стефана Тсанева „Друга смрт Јованке Орлеанке“ у режији Ница Уларуа. Радња драме ситуирана је као да се данас догађа, будући да се херојски чин Јованке Орлеанке и потом суђење посматрају из савремених политичких и моралних аспеката. Троје глумаца у савршено уједначеној игри испољило је изузетно мајсторство. Ева Кришан у насловној улози је са великим драмским акцентима изразила побуну против лажног морала и опште хипокризије, и веома нијансовано дочарала психичко стање поштеног бића, које не може да се помири са владајућом друштвеном лажи. Корнел Реилеану је са фино изграђеном ироничном дистанцом приказао Бога, док је Емануел Петран у улози Џелата пленио непосредношћу израза. Била је то и ликовно одлично опремљена представа захваљујући сценографији коју је формирао редитељ Ниц Улари и костимима Калине Ланга. У сваком случају, представа „Друга смрт Јованке Орлеанке“ била је један од врхова овог фестивала, који је по свему што се на њему могло гледати био репертоарски разноврстан, а извођачки уједначен на високом нивоу. Могло би се уместо закључка поновити у најави речена оцена: „Улазак у другу деценију трајања овог фестивала и сви досадашњи учесници из тридесетак земаља више од 60 позоришта, довољно говоре и о континуитету трајања и нивоу смотре. Ово јесте један од најзначајнијих позоришних догађаја на овим просторима.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *