Почетна / Свет / НОЋНА МОРА БРИСЕЛА

НОЋНА МОРА БРИСЕЛА

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Изборни земљотрес у Истлију, 28. фебруара, показао је да Велика Британија све одлучније окреће леђа Бриселу и Европској унији

На дан британских парламентарних избора 2010. године човек у типичном енглеском „кантрисајд“ оделу укрцао се, на аеродрому у Нортемптону, у спортски авион. Летећи изнад поља средње Енглеске, лаки авион вукао је иза себе пано: „Гласајте за вашу земљу, гласајте за УКИП“.
Доле, на земљи, лабуриста Гордон Браун се зубима и ноктима борио да остане на власти, а Дејвид Камерон (конзервативац) да се коначно дочепа Даунинг стрита 10.
Судбина је хтела да се пано омота око репа авиона и летелица се носом забила у зелени пејзаж. Из гомиле слупаног железа спасиоци су извукли господина у пругастом оделу, мокрог од бензина, угруваног, са сломљеном грудном кости и више рупа у плућима. Али, човек је, по причању спасилаца, изашао из авиона „хладан као пиво“.
Данас је човек који је чудом остао жив незаобилазна фигура политичког живота на британском острву, пошаст Дејвида Камерона и ноћна мора Брисела. Човек чија је партија била до сада маргинална политичка чињеница постао је лидер партије државотворних амбиција и могућности.

ФАРАЏОВ РАСТ Најџел Фараџ, колоритни лидер Независне Партије Уједињеног Краљевства (УКИП), овог тренутка је у Британији на путу да унесе хаос у досадашњи лагодни поредак политичког система. Дошао је у позицију да уђе у равноправан обрачун са три „велике“, традиционалне партије – конзервативцима, лабуристима и либералима, и да задобије пресудни проценат Британаца својом политичком понудом која (све анкете показују) снажно кореспондира са укусом електората.
УКИП расте из дана у дан, осваја нове симпатије Британаца. Лоша економска ситуација, 20 одсто незапослених, 370 милијарди фунти државног дефицита и најава да се спрема темељно кресање досадашњег британског „великодушног“ система социјалних давања прочистили су партији Најџела Фараџа пут на велику сцену, да Британцима изложи своју „револуционарну понуду“ – тектонску измену постојећег традиционалног и превазиђеног политичког система, и комплетну разградњу промашеног система имиграције и, на концу, излазак Британије из Европске уније.
Имиграција и ЕУ данас су, поред економске кризе, у средишту животних брига на Острву.
Криза у еврозони окренула је додатни ветар у леђа УКИП-у; исто толико колико и факат да је земља, под садашњом владом Дејвида Камерона и претходном, Тонија Блера, „изгубила“ контролу над својим границама – стотине хиљада Румуна, Бугара, Пољака, Литванаца… запљуснуле су земљу. Робујући прописима и диктату Европске уније („Фајненшел тајмс“, 6. март).

[restrictedarea]

 

БУГАРИ И РУМУНИ Да би зауставио ерозију популарности међу бирачима Дејвид Камерон сада припрема пакет (по многима, изнуђен популарношћу УКИП-а) драконских мера како би блокирао масовну имиграцију и такозвани социјални туризам. Пакетом се крешу социјална давања – станови, новчана помоћ и бесплатна здравствена заштита имигрантима из Европске уније. На удару ће највише бити Румуни и Бугари, када крајем године коначно престану да важе привремене мере о регулисању уласка у Британију, уведене после последњег проширења (2007).
Бугари и Румуни су могли да, као и остали грађани ЕУ, слободно живе и раде у свим земљама заједнице, али су у Британији после 2007. морали да подносе захтеве за неко од дефицитарних радних места на Острву; да унапред осигурају место у специфичним пословима као што су пољопривреда или служење у приватним кућама…
По налогу Уније, коју Фараџ у слављеничком говору после недавног успеха његове партије на локалним изборима у Истлију означава као „европски анахронизам“, ове рестрикције морају да буду укинуте до краја ове године, када би Бугари и Румуни могли да, без унапред испуњених услова, уђу, живе и раде у Британији.
Британија је, после уласка у Унију земаља из Источне Европе, била запљуснута таласом имиграната. Многи су долазили привремено, привучени издашним социјалним давањима. У време тог великог таласа после 2007, Британија је била једна од три чланице ЕУ која није увела меру привремене забране уласка из нових чланица, већ такозвану шему радних рестрикција – маневар којим се довитљиво предупређује инвазија „Источњака“ и масовни „социјални туризам“.
Нови пакет стиже после протеста у земљи што домаће становништво остаје без посла због необузданог прилива релативно јефтине, али квалификоване радне снаге. Влада је сада пресавила табак, али тако да не наљути Великог брата у Бриселу. Па ће тако, на пример, првенство у додели станова дошљацима имати они који у општинама живе већ дуже време, уплаћују доприносе и налазе се, стога, на приоритетној листи за социјалне станове. При том, посебне бенефиције имају они који су се родили, одрастали и школовали се у локалној заједници – дакле, они који су већ у неку руку постали de facto локално британско становништво.
На овај начин, правила Брисела о слободном кретању и запошљавању грађана ЕУ нису формално повређена, али ће, практично, за дошљаке Британија постати далеко мање атрактивна земља него до сада.
У Лондону се оцењује да би, у одсуству оваквог маневра, а када ускоро истекне уредба о рестрикцији, на Острво већ у првом таласу ушло више од 50.000 „Европејаца“.

ЗЕМЉОТРЕС У ИСТЛИЈУ У дистрикту Истли, који се традиционално сматра узорком општег националног расположења, Фараџова УКИП изазвала је изборни земљотрес. Фараџ је тамо за прса остао иза победничких либералних демократа, а потукао владајуће конзервативце и лабристе. У Истлију је Фараџ доказао да успешно може да комбинује антиевропску идеју са разарањем целокупног досадашњег „лудачког“ система имиграције.
Џорџ Паркер у „Фајненшел тајмсу“ прошле седмице, на готово целој страници, тражи одговор на питање које, уосталом, поставља већина Британаца: „Где је крај овом маршу УКИП-а, и докле ће Најџел Фараџ да стигне?“ Паркер констатује да ово питање одјекује не само широм Острва, него и широм одаја у бриселској централи.
Када се лидер УКИП срушио у енглеске ливаде, пад авиона једва да је био фуснота у тадашњој узаврелој атмосфери парламентарних избора; УКИП је освојила мршава три процента гласова, а сам Фараџ у његовој изборној јединици до ногу је потучен од проевропског кандидата.
Мање од три године доцније, ево УКИП-а и ево Фараџа као чињенице „мејнстрима“.
УКИП, у до сада незабележеном парадоксу на Острву, постаје трећа партија по снази (иза конзервативаца и лабуриста), а да при том нема ниједно место у вестминстерском парламенту.
Иронично, Фараџови „антиевропејци“ држе 13 места у Европском парламенту.
„Реално говорећи, наше канцеларије су опседнуте новим, младим и тренди симпатизерима који као и ја сматрају Европску унију за монументални анахронизам наших дана“, рећи ће Фараџ пошто је проглашен фактичким победником избора у Истлију.
Прошлонедељно истраживање јавног расположења показује да УКИП, који је донедавно таворио на око три процента подршке, тренутно стоји на 17 одсто на националном нивоу (четири процента више него пре две седмице), а добио је читавих 28 одсто на изборима у Истлију. Са тих 17 одсто, УКИП је сада трећа партија на политичкој сцени Британије и незаобилазна вредност у свим комбинацијама после следећих парламентарних избора.
Анализе земљотреса у Истлију показују да је УКИП покупила пет одсто досадашњих сигурних гласова конзервативаца, и више него дупло гласова либерала. У модерној политичкој историји Британије Истли је био неосвојива либерална тврђава. Па ипак су либерали, само са нешто више од хиљаду гласова, једва успели да га „отму“ од Фараџових гонича.
Владајућа коалиција (конзервативци, либерали) и опозициони лабуристи нашли су се сада у истом чамцу, на којем пише „паника“. Премијер Камерон, и сам евроскептик, али склон да маневрише између антиевропског расположења у земљи и пробриселске политичке елите, чим се прибрао од пораза у Истлију и у сенци најновијих сондажа јавног мњења, пожурио је да Британцима и свом партијском евроскептичном језгру изађе у сусрет и коначно најави тај референдум о даљем чланству Британије у Унији. Али, референдум ће да распише кад претходно покуша – и не успе – да „реформише“ Унију („мање Европе, више суверенитета“) и тек ако добије следеће парламентарне изборе.
Сувише мало, и сувише касно. Са ветром у леђа Фараџ припрема да на следећим мајским локалним изборима истури две хиљаде својих кандидата, а тренутне прогнозе му обећавају још већи успех него у Истлију.
На Темзи се већ, а у очекивању узбудљиве будућности, вивисекцира партијски манифест УКИП-а, нарочито онај део где Фараџ најављује да ће, ако ускоро постане арбитар сцене, слободна имиграција бити замрзнута на период од пет година, радне дозволе дошљацима временски лимитиране, а прекорачење лимита криминални акт. Илегални имигранти биће, по хитној процедури, стрпани у авион. „Опасни“ имами и „тровачи душа“ младих британских исламиста биће депортовани пошто Фараџ у Британији укине важење европског „акта људских права“…
Све то наравно када, као шлаг на торту Британци, кажу бај, бај Европској унији.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *