Почетна / Колумне / Нити је Дијана Шиндлер, нити је Станић Лустиг

Нити је Дијана Шиндлер, нити је Станић Лустиг

Пише Ратко Дмитровић

Упркос најавама изгледа да се прича о најхуманијој жени двадесетог века, Дијани Будисављевић, неће наћи на филмским тракама. Проблем је у чињеници да је Дијана спасавала српску децу, што значи да су Срби били жртве, а то у овом свету, као неспорна чињеница, одавно не може да прође

Тај 28. дан месеца маја 1945. године у Загребу био је сунчан и топао. Мирисао је на лето. Двадесет дана раније партизанске јединице ушле у главни град Хрватске. Усташка војска, са хиљадама најстрашнијих ратних злочинаца, тражила је спас горе на падинама словеначких планина, бесомучно покушавајући да се докопа енглеских и америчких положаја. Веровали су да их ту чека опрост или бар отклон од могућности да заврше пред комунистичким судом. У Загребу, на таванима, у мрачним подрумима и по кућама на периферији града, више стотина усташких официра и војника, који нису успели да се извуку из града, скривало се у нади да ће касније, кад прође први талас претрага од стране нове власти, некако успети да се пребаци на сигурније место. Наоружани немачким шмајсерима, руским аутоматима и по којом америчком пушком, Загребом су патролирали младићи из ОЗНЕ и трагали баш за таквима који нису стигли да побегну. Много година касније, у крвавом распаду Југославије ова работа зваће се „чишћење терена“.
Америчко теренско возило, префарбано у зеленожуту боју, са црвеним петокракама на вратима и хауби, зауставило се пред једном зградом у центру Загреба. Возач је остао на улици, са пушком на готовс, а двојица стаситих млађих људи, у униформама боје песка, са пиштољима о појасу, попела су се на први спрат и зауставила испред врата на којима је писало Будисављевић. Снажно куцање и врата се отварају. Неколико минута касније у великом салону, којим су доминирали скупоцени примерци стилског намештаја, насупрот двојице официра седела је жена средњих педесетих година, изразите лепоте, са необично крупним тамним очима и држањем које се стиче у друштву гувернанти и личних учитеља. Звала се Дијана Будисављевић, била је Немица, рођена у Инзбруку, удана за Србина, Јулија Будисављевића, хирурга, човека који је основао Хируршку клинику у Загребу. Њен разговор са двојицом униформисаних људи трајао је нешто мање од сат времена, после тога један од официра напушта стан и враћа се убрзо са великом кампањолом и двојицом војника. Дијана Будисављевић је на рубу плача; покушава све време да убеди официра ОЗНЕ да одустане од намере која га је довела у њен стан. Овај не попушта и у једном тренутку подиже глас после чега госпођа Будисављевић прекида комуникацију изговоривши још само једну кратку реченицу: „Ово што чините је злочин.“

[restrictedarea]

 

ПРИЧА ДЕЦЕНИЈАМА У МЕНГЕЛАМА Тог дана, 28. маја 1945. године, нова власт, комунистичка, народна, изнела је из стана Будисављевић неколико пуних кутија од тврдог картона и албуме са фотографијама хиљада деце. Тог дана, заиста, учињен је злочин који ће деценијама чамити под теретом година, а када је коначно био разоткривен за његове жртве више није било помоћи. Официри ОЗНЕ однели су из стана Будисављевић обимну документацију коју је Дијана водила како би њен посао на крају добио потпуни смисао.
Ниједно име за које се веже хуманизам страшног времена Другог светског рата не може да се пореди са оним што је урадила Немица Дијана Обексер, удано Будисављевић. Цео свет данас зна за Оскара Шиндлера, немачког индустријалца који је спасао више од хиљаду пољских Јевреја, држећи их у својој творници као „неопходну радну снагу у производњи важној за немачку армију“, спасавајући их тако од одласка у концентрационе логоре. Шиндлер је од свега тога имао велику корист, није био баш онакав каквим га представљају разносиоци приче о „великом човеку Шиндлеру“, али о њему ево већ годинама бруји свет. Један други припадник немачког народа, Дијана Обексер Будисављевић, отргла је од смрти дванаест хиљада деце, али о њој у свету нико ништа не зна. Зашто? Можда стога што је Шиндлер спасао Јевреје, а Дијана Србе, што је о Шиндлеровом хуманизму снимљен филм у режији најславнијег живог холивудског режисера Стивена Спилберга, док се прича о невероватној Немици тек пробија међу Србе, са надом да ће ту причу саслушати неко и ван српског дворишта.
Да ли је сага о Немици која из усташких логора спасава 12.000 малих Срба неподобна за све државе, режиме и сва времена? Ко ту причу деценијама држи у менгелама? Зашто су она двојица официра ОЗНЕ заувек склонила картотеке, албуме са фотографијама, белешке и документе које је Дијана Будисављевић писала и сакупљала са циљем да сачува идентитет спасене српске деце? Ко их је послао? Зашто? Ко у Загребу, у структури нове власти чије консолидовање само што је почело, двадесет дана пошто су град напустили Павелић и његова војска, има интерес да заплени архиву о српској деци? Због чега је то било важно? Коме је требало да огроман број те деце одрасте у убеђењу да нису оно што јесу; да пролазе кроз живот са лажним именима, лажном биографијом?
Неки од њих успели су после рата да се споје са остацима својих породица, да открију ко су, како се зову, ко су им родитељи и преци, али таквих је било свега неколико стотина. Међу њима велика загребачка глумица Божидарка Фрајт, једна од најлепших у историји југословенског филма, рођена 1940. године као Божидарка Грубљешић, у селу Велика Жуљевица, испод Козаре. У великој усташко-немачкој офанзиви на Козару, 1942. године, војници Анте Павелића убијају Божидаркину мајку Видосаву, а девојчицу заједно са хиљадама друге српске деце, одводе у хрватске градове и сабирне логоре. Циљ је био да се та деца предају хрватским породицама без потомства и онима који хоће да их подижу. Услов је био да им никада не откривају идентитет, да од њих стварају „истинске Хрвате“. Божидарка је своју страшну животну истину сазнала тек 1976. године, кад њена тета Даринка успева да је пронађе.

ЧИСТА ИЛУЗИЈА Дијана Будисављевић је у Независној Држави Хрватској користила своје немачко порекло до граница могућег, а све да би помогла Србима. Тако јој је пошло за руком да из Јасеновца, од Вјекослава Макса Лубурића, оснивача тог концентрационог логора, усташког монструма, масовног убице, узме један број српске деце и пребаци их у Загреб. Пресудиле су препоруке високих немачких официра и њено немачко порекло. Лубурић је урлао као звер кад му је Дијана узимала српску децу, већ одређену за ликвидацију, али је као и сваки злочинац погнуо главу пред ауторитетом, пред оним ко је јачи и силнији од њега.
Према доступним документима може се закључити да ОЗНА није у потпуности уништила картотеке и материјал одузет од Дијане Будисављевић, али да ту грађу после рата нико није смео да користи, у то нема сумње. Исто тако, постоји прича да је Дијана, као мудра жена, свесна шта у политици и државним пословима може да донесе нови дан и нова околност, водила дуплу евиденцију која је остала изван домашаја хрватских и српских комуниста. Према тој причи, суочена са готово несхватљивим игнорантским односом нових власти према спасеној српској деци са Козаре, Кордуна, Баније, Славоније, Лике – Дијана Будисављевић је одустала од борбе да та деца нађу своје породице. Можда и зато што је веровала да ће тај посао ипак обавити неко други. Није га обавио, и зато данас у Хрватској имамо бројне породице из којих су дошли и жестоки Хрвати, неки проусташки оријентисани, које не знају своје истинско порекло, не знају своја права презимена уклесана на каменим споменицима православних гробаља по Кордуну, Банији, Поткозарју, Славонији, Лици…
Пре две године у медијима Србије и Хрватске појавила се информација да чувени холивудски продуцент Бранко Лустиг, Јеврејин рођен у Осијеку, има намеру да сними филм о Јасеновцу. Лустиг је најбољи пријатељ Стивена Спилберга, заједно су радили филм „Шиндлерова листа“ и у први мах та информација деловала је готово шокантно. Никада пре (шта мислите због чега?) тема Јасеновац није екранизована, па кад чујете да се за то спрема најутицајнији холивудски продуцент, а припадате народу пострадалом у Јасеновцу, онда сигурно не можете остати равнодушни. Али… како онда тако и данас. Нема информација да се ради на том филму који би, ако нам је дозвољено да сугеришемо, могао да се базира и на колосалном делу Дијане Будисављевић. Што се Дијане тиче, филмску причу о њој најављивао је београдски глумац Тихомир Станић, пореклом из Поткозарја. Ако ме сећање не вара хвалио се да ће му на том пројекту у помоћ прискочити и Влада Републике Српске. Не верујем, Станић је Владу РС, кад је на њеном челу био Милорад Додик, већ једном нахватао на бућкало, узевши из ентитетског буџета пристојан новац за филм „Турнеја“, једно од најсрамнијих антисрпских филмских остварења. Не мислим да би Станић и на причи о великој Дијани Будисављевић тамбурао по антисрпским жицама, али… ко се једном опече на коприву тај је више не узима голом руком.
Жалосно је што се приче о најхуманијој жени на свету у двадесетом веку, не прихвата неко од београдских – да не кажем српских – режисера. Разумљиво, то је у суштини прича о српској муци и страдању, а у данашњој Србији очекивати да о томе неко сними филм… Чиста илузија.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Некад у прошлости такозвана Европа се звала Велика Венеја а онда су се појавили врани или црни народи који ће се касније преименовати у Вранце али пошто они воле да пишу једно а изговарају друго онда „V“ прелази у „F“ илити Франци. Тако се заборавио и изврто и мењао језик а појавом Елина или Грка фараона а затим румљана и латина онда настају велики покољи староседелачког народа Венда по целој Европи. Тако су се оформили и ови испод стрије па кад се дода знак чуђења испред долазимо до Ау стрије тако је је и Истра добила име. Иначе стрија означава заклон од невремена. Ту се формира место из кога ће настати даљи покољи народа Велике Венеје. сада то исто место се кочопери да поново влада царством кога је убила користећи претходно подељену браћу.




    0



    0
  2. Слава човекољубивој Дијани ! Немци би могли, бар да суфинанцирају снимање филма о њеном великом подвигу, зар то морају да оставе другима ? ( А финансирају, и то `дебело` којекакве глупе `евро-ентузијастичке` „корекштине“ ?! )




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *