Никад не реци никад

Пише АЛЕКСАНДАР ЂАЈА

Историја лагања Србије од стране Запада дуга је колико и историја саме Србије

Косовски министар спољних послова Енвер Хоџај изјавио је крајем прошле године да без договора са Косовом Србија никада неће бити примљена у Европску унију. На констатацију новинара немачког листа да „упркос свим разговорима српско вођство и даље наглашава да никада неће признати Косово“, Хоџај је рекао да ће у том случају „пут Србије ка Европској унији бити затворен“. На опаску новинара „Зидојче цајтунга“ да се српски политичари залажу за поделу Косова, према којој би север у којем живе Срби припао Србији, Хоџај је одговорио: „То је искључено. Границе на Балкану се више никада неће мењати“, навео је Хоџај.

САВЕТ ХОЏАЈУ На другој страни Океана, славни холивудски глумац Том Хенкс изјавио је у једном телевизијском интервјуу да је Косово одувек српско и да ће се Срби једнога дана вратити у своју земљу. „На Косову су некада живели Срби, подизали су манастире и имали су своје краљеве, а онда су дошли Албанци и протерали Србе. Крајем 20. века на Србе су падале и НАТО бомбе, али они и даље не желе да признају да је Косово самостална држава и говоре ‚Косово је Србија‘, попут Јевреја који су на крају ипак вратили своју земљу, па то може да буде случај и са Србима“, казао је филмски оскаровац.
Што значи, Енверу Хоџају – „Никад не реци, никад!“

[restrictedarea] Јер, Запад се у својим спољним интересима према свету, а поготово према мањим и економски слабијим државама као што је Србија (о тзв. Косову нећу ни да говорим), држи само једног принципа, који гласи: принципа – нема! Историја лагања Србије од стране Запада дуга је колико и историја саме Србије. Западне земље, а у новије време и Америка, према нашим страначким и државним лидерима, већ деценијама после Тита, држе се устаљене бахате, арогантне и лицемерне политике (која већ увелико наговештава да ће да „опали“ и тзв. косовске лидере, мада они тога још увек нису свесни). Од председника Слободана Милошевића, преко Војислава Коштунице, до Бориса Тадића, готово ниједна влада није направљена без утицаја Вашингтона и Брисела. Што значи да, иако је овог пута Русија имала велику иницијативу, ипак, вероватно је и да коалиције СНС-а и СПС-а не би било без дискретног пристанка САД-а и ЕУ, који су (Богу, хвала) коначно пустили „низ воду“ Бориса и ДС!
Наравно, до дана данашњег, бивши „жути лидери“ и њихови тајкуни или обрнуто, и даље роне горке сузе над својом „злехудом судбином“, која их је пред немилосрдним порастом рејтинга нове власти, а поготово Александра Вучића и СНС-а, довела до одавно заслужених затворских решетака, а многе већ и спаковала с оне стране поменутих. Неки њихови бивши „политички аналитичари“ (а сада они који очајнички траже нове газде) истичу да је цела прича око прављења владе доказ да „свако ко покуша да води политику мимо Запада на крају заврши у опозицији“. Јер, Американци су, наводно, били против Тадићеве кандидатуре за председника Србије, што је бивши амбасадор САД-а Камерон Мантер то отворено и саопштио председнику ДС-а. И закључују, како је Тадић остао без подршке искључиво због некооперативности око решавања питања Косова и Метохије. Што би, наравно, према замисли ових бивших „жутих аналитичара“, требало лаковерном српском народу да инпутира лажну тезу о томе како је, наводно, Борис Тадић био „велики патриота“ који није хтео да се одрекне Косова и Метохије – а да ће нова власт то да учини очас посла!

Није него Политичка реалност у Србији у време мајских избора 2012. године, гледано очима САД-а и ЕУ, била је много једноставнија и рационалнија. ЕУ је, заправо, дефинитивно схватила да је владавина ДС-а прошлост, да је њихов лидер (који је својим „необичним изјавама“ и понашањем своје западне спонзоре довео у врло озбиљне сумње у стање свог менталног здравља) такође прошлост, као и да ће се (што се показало стопроцентно тачним) после губитка избора Демократска странка распасти – на парампарчад! Српска напредна странка, са Томиславом Николићем и Александром Вучићем, незадрживо је добијала све веће поверење грађана Србије и њихова се победа на предстојећим изборима у Србији могла очекивати са све већом дозом вероватноће. То је било довољно да Брисел и Вашингтон схвате да СНС једина може да преузме одговорност за вођење Србије. Ангела Меркел је, наводно, већ тада, користећи свој ауторитет, убедила европске савезнике да „пробају“ са Николићем и Вучићем. Дачић је ушао у комбинацију за премијера само због просте алгебре, односно парламентарне већине. САД и ЕУ су били убеђени да ће уз помоћ Николића и Дачића до краја 2012. године заокружити причу о независности Косова, која се више „никада“ неће отворити.
И, који је данас датум?… Да ли је Косово независно?… Има ли столицу у УН?
Саветник председника Србије Оливер Антић каже: „Ова власт зна да не постоји само једно решење и само један пут. Јер, када не би било алтернативе, политика не би ни постојала. У промењеним околностима могу се променити и пут и стаза. Увек има више солуција и увек би требало одабрати најповољнију по народ и државу (…) Србија јесте за преговоре, јер то питање не може без нас да се реши. Да може, не би нас ништа ни питали. Јер, на велику жалост промотора независности, међународно право је на нашој страни.“
Право да, али, да ли и правда? Како год да буде, и за Запад, и за Шиптаре, али и за Србе, ових се дана опет потврђује старо правило да у животу, а у политици поготово – „Никад не реци, никад!“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *