Почетна / Колумне / Не разумем шта фали Србима

Не разумем шта фали Србима

Пише Драгомир Антонић

Напада се све што је српско. За одстрел су сви који бране Србију. Бранити Србе и Србију поново се квалификује као злочиначки подухват

Морам га бранити. Као што сам бранио – писањем – Џулијана Асанжа, Бобија Фишера, Радована Караџића, Ратка Младића, Владимира Лазаревића, Војислава Шешеља…Сад морам бранити Емира Кустурицу, јер ако њега не браним, не браним државу, народ, своју породицу, децу и унуке.

ОЛАЈАВАЈУ, ПРОГАЊАЈУ… Неважно је шта је стварни разлог за напад. Кад се керовима звизне да лају и насрћу, они газди не постављају питање да ли реже због „тендера“, телефонског рачуна, никла или раскопавања Србије. Или је можда у питању рушење Милорада Додика и затирање Републике Српске. Важно је да се олајава, прогања, проказује, понижава, унижава… човек који је учинио за Србију, Србе, грађане Србије, њен углед у свету, културу, уметност, привреду више него било који од његових прогонитеља. Зато га молим да остане и да не одлази из Србије, јер нико у Србији не верује да је он било какву штету Србима и Србији нанео. Можда је себи и својој породици живот отежао што у Србији живи, али Србији ништа нажао није учинио.
Напада се све што је српско. За одстрел су сви који бране Србију. Бранити Србе и Србију поново се квалификује као злочиначки подухват. За сада одбрана није дефинисана као удружени подухват, али ће се евроунијатски чиниоци врло брзо потрудити да се браниоци Србије, њене традиције, националних и културних интереса прогласе непријатељима и казне што Србију заустављају на њеном путу ка Датуму. Све, све, али без Датума се више не може.
Зове ме телефоном г. Миливоје Петровић из села Кусатка. Тако се представио. Забринут је хоћемо ли добити Датум и шта ја мислим о Миланском едикту. Рече да деценијама живи у заблуди и додаде „таман нешто научим да је истинито, а оно се покаже све супротно“. Хтео би да сазна шта мислим о Датуму и Едикту, јер ће га, моје мишљење, наводно спречити од даљих заблуда. Нисам му био од велике помоћи, сем што сам га упутио на „Печат“(број 151, од 4.02.2011).

[restrictedarea]

 

НЕКОЛИКО РЕЧИ О БАНКОВИЋИМА Кад сам чуо одакле је, обрадовао сам се и упитао ко живи у селу од старе и познате фамилије Банковић. Он нешто туц-муц, поче да увија, не зна о коме се ради. Закључих да је г. Миливоје млађи човек, а већина младих више је заинтересована за светске догађаје и шта ће бити са Планетом него ко је живео у њиховом родном селу. Није Кусадак Шангај, па да људи не знају једни за друге. Да се мало распитао о поменутој фамилији пронашао би одговоре на сва питања због којих је у заблуди.
Родоначелник породице Банковић, Марко имућан сељак, трговао је са ондашњом Европом, тј. Аустро-Угарском. Гајио је свиње и продавао широм царевине. Део зараде је улагао у куповину земље у родном селу ширећи имање. Саградио је кафану да би партнери и гости имали где одседати. Да би се лакше споразумевао са купцима научио је немачки и мађарски језик. Крсна слава – Аранђеловдан. Оженио се Милевом и са њом изродио три сина: Герасима, иза кога није остало порода, Милорада, од кога је добио многобројну унучад и најмлађег Милосава кога је послао на школе, а затим и медицинске науке у Беч. Све се то дешава у парламентарној и демократској Краљевини Србији (за оне који мисле да парламентарна демократија почиње од 5. октобра 2000. требало би написати: Српска напредна странка, Либерална странка, Народна радикална странка су основане или усвојиле програм далеке 1881. године).
Први светски рат затекао је већи део породице у Србији, а студента Милосава у Бечу. Бечка команда је донела одлуку да се свим српским студентима забрани повратак у Србију и интернирала их у логор у варош Рабс, на граници са данашњом Чешком. У Рабсу су могли да се по дану крећу и тако мало-помало наочити Милосав се упозна са лепушкастом Фелицитас, ћерком месног пекара и посластичара.

НИЈЕ СРПСТВО СМЕТЊА Рат се заврши победом савезника и Србије, некад моћна царевина се распаде, а Фелицитас се удаде за Милосава, претходно се крстивши у храму Српске православне цркве у Бечу где узе име Милева и као православна Српкиња дође у Кусадак. Са свекром Марком је говорила на немачком језику, а са осталом породицом на српском. Господ, Милеви и Милосаву дарова децу и берићетан живот. Потомци Марка Банковића данас живе у Смедеревској Паланци, Лајковцу, Убу, Зрењанину, Београду, Катару, Аустралији… Већина их је велике школе изучила. Мушки потомци Крсно име сачували, а женски прослављају Крсну славу својих мужева. Нико се српског порекла није одрекао, нити православну веру променио. Могуће је, ја то не знам, да су током живота можда неки од њих добијали предлоге да се промене и постану нешто друго: Немци или Аустријанци. Неки од њих су радо виђени професори на еминентним светским универзитетима. Српство и православна вера им није била никаква сметња. Уз образовање које су сами стекли, свесни сопственог националног и културног идентитета свуда су добро прихваћени. Кад знамо ко смо, кад то што смо желимо и да останемо, никакав Датум неће нашу судбину одређивати. Уз Божју помоћ, сопствено умеће и поносни на своје порекло лако ћемо све невоље пребродити. Зато ми је тешко разумети речи које нам упути потпредседник Владе Србије да би требало да се променимо и да будемо као: Немци, Швајцарци, Аустријанци. Где пише да промена мора бити позитивна? Може ли промена бити негативна? Можда би Немци били бољи да су као Срби? О Аустријанцима и да не говорим. Не разумем шта фали Србима. Није стидно бити Србин. Радујем се што је српски генерал Момчило Перишић на слободи.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Svi oni imaju ime i prezime. Ko su, šta su? Svi smo mi ravnopravni ali nismo jednaki.Nije nam svima jednako Srbija na srcu.Zato bez pardona: Gospodo , hoćete li umuknuti?




    0



    0
  2. Није ни чудо што нам је овако, како је. Нико на кугли земаљској, не пљује по свом народу, по себи самима, као ми. Један је КУСТУРИЦА, честит, паметан, патриота, жели за земљу коју воли да учини нешто. И шта добије, клеветање. Мјесто да га у звијезде дижемо, ми пљујемо по једном од највећих патриота данас. То смо ми.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *