Не липши, просвето, до зелене траве!

Пише ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Колико је папрено висока цена ЕУ илузија у нашем школству и како је потрошен новац за „необичне“ пројекте кредитиране (под непознатим условима)  од Светске банке из Вашингтона

У јесен 2004. министарка просвете у Влади Србије, проф. др Љиљана Чолић, била је приморана да поднесе оставку. Разлог је, тобож, био то што је она избацила изучавање теорије еволуције у осмом разреду основне школе (што, наравно, није била истина). У ствари, она је јавно указала на махинације „ДОС-овог Доситеја“ Гаше Кнежевића и његове (то јест, сорошевске) екипе у Министарству просвете. У интервјуу датом „Вечерњим новостима“ 22. маја 2004. године, Љиљана Чолић је, на пример, саопштила да је „за уговор о делу за осмишљавање једног од семинара за обуку наставника“, названог „Тот обука“, плаћен хонорар од 50 хиљада евра, што је иначе цена једног мањег стана у Београду. Таквих баснословних хонорара било је још неколико, али, нажалост, још нисмо успели да свима уђемо у траг (…) Доста њих је из невладиних организација, али има и оних институција које не спадају у област образовања или педагошке обуке (…) За време прошлог сазива запослено је 230 нових људи у Министарству. Када смо извесну госпођу питали шта је њен посао, она није знала тачно да нам објасни. Занимљиво је да конкретне податке о томе није имала ни правна, ни финансијска служба, а њено радно место гласи – координатор донација“, навела је Љиљана Чолић. Она је тада, такође, саопштила и ово: „Наследили смо огромне дугове и аљкаву финансијску документацију. Врло је могуће да то није случајно (…) Овај ресор је изгледа био јако битан страним партнерима и било их је много. Не би било тако драматично да нису потписивани уговори на неколико година, чак и на десетак. И сада су страни донатори и кредитори врло заинтересовани да ли ће новац завршити на прави начин. У добре намере не сумњамо, али начин на који је тај новац трошен тешко да те намере може да оправда“.

ТРОЈАНСКИ КОЊ У ТВРЂАВИ ОБРАЗОВАЊА Професор др Милан Брдар, који је био помоћник Љиљане Чолић, у својој књизи „Хроника разорене Троје“ објаснио је ко је и како био заинтересован за наше школство: „Министарство просвете је до 5. октобра 2000. године имало 230 чланова. Када смо дошли, почетком марта 2004, затекли смо 650 запослених (…) У 90 одсто случајева реч је била о врло компетентним особама: дипломираним геодетама и инжењерима, биолозима итд. са заједничком особином да им је то прво запослење у позним тридесетим годинама живота (…) Планирали смо да тај силан свет отпустимо, али нисмо успели, не због наше некомпетентности, него због одређене наткомпетентности (…) Реч је о ‚Светској банци‘(…) као главном реформатору нашег образовања (…)“
Брдар је даље посведочио да је преко видео бима службеник „Светске банке“ из Вашингтона сваког четвртка издавао „меко окупаторска“ наређења људима из Министарства просвете Србије. Овај чиновник Империје је читао и списак људи који се, као „осведочени стручњаци“, морају задржати у Министарству, тако да од смањивања огромног и непотребног броја новозапослених углавном није било ништа. Наравно, већина штићеника „Светске банке“ били су Гашини једномишљеници, при чему је главни координатор ширења Сорошевих „генијалних“ образовних идеја у нас била Тинде Ковач-Церовић, Гашина десна рука.

[restrictedarea]

 

ПРОМЕНЕ И „ПРОМЕНЕ“ Тинде Ковач-Церовић, која је, за време владавине „националисте“ Коштунице, морала да одступи, вратила се у Министарство просвете са победом Тадића&компаније 2008. Прошле, 2012, опет је отишла из Министарства, али је у њему и разним заводима за унапређење и праћење образовања оставила мноштво својих људи, који и сад уредују под формалном јурисдикцијом Жарка Обрадовића. Госпођа Тинде је отишла, али њена сенка (уз много моћнију сенку, ону – „Светске банке“) остала је да пада на српско школство. Главне теме домаћег образовања су, и даље, људска права & толеранција & ЕУропа, ненасиље и сви видови жутокраких жвака. Деци се, сваке године, дели „Европски дневник“ који хвали ЕУтопијски рај на земљи, а није ништа друго до нова верзија брошура типа „Тито-Револуција-Мир“, које су дељене ђацима у доба брозоморе. Толико о идеологији реформи. А шта је с новцем? Ди су наши новци, што би рекао Чанак?

ПОТРОШИШЕ СВЕ? Министар просвете Жарко Обрадовић већ годинама кука како 97 одсто новца намењеног просвети из буџета Србије иде на плате просветара, па нема новца за суштинско осавремењавање дотрајалог школског система. Али, ако се погледа документ његовог ресора, звани ЕДУ-ВИЗИЈА, види се да ствари и нису једноставне. Наиме, од 2009. до 2012, у образовању је потрошено 102,8 милиона евра – али не на плате. На шта онда? На побољшање система образовања, кажу надлежни. Ипак,ипак… Да ли је баш тако?
Потпредседник Уније синдиката просветних радника Србије Милан Јевтић, у свом тексту „Пројекти у образовању – колико коштају илузије?“ више је него јасан кад је пропагандна књижица Министарства просвете звана „ЕДУ-ВИЗИЈА“ у питању: „У луксузно опремљеној брошури може да се види како се новац троши на веома неоперативне и неприменљиве програме. Како свакакве установе и појединци обављају некаква ‘истраживања’ користећи средства за бројне пројекте који се најчешће остварују кредитирањем или кофинансирањем. Свакодневно настају брда неупотребљивог материјала (…) Од силних дописа које секретари школа добију за годину дана са мејлова Министарства просвете или неког од Завода, могла би се објавити вишетомна ‘Ода бесмислу и глупости’. Сви ови ‘пројекти’, на које је потрошено брдо новца (који је могао бити корисније употребљен), захтевали су да се посече читава шума за неопходну количину папира. Како то изгледа? Одштампа се читаво брдо материјала и после се копира из пројекта у пројекат, па се проследи у „базу“! Тамо му се губи сваки траг!… Нико жив не уме да каже куд је ишчезло „помпезно“ истраживање (…) Иначе, сви ови пројекти се, упркос потрошеном новцу, спроводе уз помоћ канапа и штапа, односно притиска на наставнике да бесплатно обаве послове за које је неко узео велики новац“. Да погледамо конкретне доказе за ову тврдњу!

ЕВО ДИ СУ НОВЦИ! Пројекат „Модернизација система средњег стручног образовања“ је, од 2009. до 2013, коштао 4,6 милиона евра (у ту цифру се укључује и опрема вредна 1,8 милиона евра). Пројекат се финансира из претприступне помоћи ЕУ фондова и наше државне благајне, по принципу пола-пола. Јевтић каже: „Фокус и циљеви овог пројекта су постављени веома магловито и своде се на развој огледних наставних планова и програма, и на припреми наставника за њихову реализацију (…) Сви наставници који су предавали у огледним одељењима били су принуђени, без икакве накнаде, да попуњавају скоро сваког месеца некакве ‘упитнике’ и различите формуларе“. Горепоменути новац је потрошен на увођење нових образовних профила, попут пекара, месара, млекара, пољопривредног техничара, прехрамбеног техничара, аутоелектричара, али и на „осигурање квалитета у средњем стручном образовању“. Зар је толико требало?
Пројекат „Образовање за све“ имао је за циљ да децу из маргинализованих група укључи у редован школски систем. Вредност ове хумане активности од 2010. до 2012. била је три милиона евра: пола ЕУ, пола држава Србија. Шта је урађено за три милиона евра? Министарство каже да су створени услови за подршку и реализацију законске регулативе која се тиче педагошких асистената који помажу, на пример, Ромима и деци са посебним потребама. Средства су потрошена при обуци асистената, доношењу правилника о њиховом раду, организовању ликовно-уметничког конкурса „Створимо свет без разлика“ и завршног концерта, који би, сматра Јевтић, ако је толики новац већ стигао и употребљен је, морао да на бину иза које је стало Министарство просвете доведе бар Бијонсе.
За пројекат „Подршка осигурању квалитета система завршних испита на националном нивоу у основном и средњем образовању“ ЕУ фондови су издвојили четири милиона евра. Трошаџије тих средстава нашле су се у Министарству просвете, науке и технолошког развоја, Заводу за унапређивање образовања и васпитања и Заводу за вредновање квалитета образовања и васпитања, који су, „транспарентно“, како надлежни веле, новац употребили на обуку директора, стручних сарадника и супервизора на завршном испиту. Јевтић вели: „Игром случаја, аутор овог текста био је супервизор на завршном испиту 2012. године; његова обука за тај посао сводила се на то, што је добио две странице куцаног текста и одслушао предавање намењено супервизорима у трајању од пола сата које су саветници из школске управе одржали у једној школи. Значи, четири милиона евра кошта припрема 16 збирки задатака из математике и српског језика, као и језика националних мањина, затим 540 хиљада штампаних тестова (које су платили родитељи ученика), као и обука за директоре, стручне сараднике, саветнике (којима је ово, ваљда, у опису посла). Не зна се коме и у које сврхе иду средства од продатих тестова за завршне испите чији је издавач Министарство просвете“. И тако редом: „Друга шанса“, развој функционалног образовања одраслих у Србији, коштала је осам милиона евра, пола ЕУ, пола Србија… „Унапређење предшколског образовања и васпитања у Србији“, опет пола плаћа ЕУ, пола Србија (требало би да се направи седам монтажних објеката, да се набави девет комби возила и један аутобус – путујући вртић, а остали новац је трошен на радионице, панел-дискусије, семинаре, трибине (какве и колико трибина за тај новац, не зна се).

„ДИЛОВИ“ И ПРИЧЕ ЗА „ДИЛЕЈЕ“ Држава Србија је, под непознатим условима, од Европске инвестиционе банке узела зајам од 50 милиона евра за „Програм модернизације школа“. Новац би требало да послужи за изградњу дванаест школа (50 милиона евра!), али и за такве значајне активности какве су „подршка за завршавање концепта и спровођења Образовног информационог и менаџмент система“ и „развој методологије за стратешко планирање улагања у образовну инфраструктуру“. Шта то значи, пробајте да одгонетнете!
Вероватно читаоци „Печата“ нису чули за ДИЛС, пројекат који се на српском језику зове „Пружање унапређених услуга на локалном нивоу“ за који је од „Светске банке“, опет под непознатим условима, узето 32 милиона евра (од тога 12 милиона отишло Министарству просвете). Новац је, од 2009. до 2012, требало трошити на инклузивно образовање (деца са посебним потребама у „класичним школама“), нови модел финансирања образовања, финансирање „грантова“ за „имплементацију пројеката предшколских установа, школа и локалних самоуправа“, учешће Србије у међународним тестовима знања типа ПИСА. Програм обуке је спроведен у 360 школа (што је само 20 одсто укупног броја школа у Србији), а одржано је и 334 „тренинга“. Увођење деце с посебним потребама у редован школски систем (што већ доноси велике проблеме у раду, јер за такав озбиљан подухват нема услова у сиромашној Србији) подржао је, наравно, Фонд за отворено друштво Србије, с којим тако добро стајаше Сорошева повереница у нас, Тинде Ковач-Церовић. Дакле, ДИЛС, то је друго име 32 милиона евра зајма од „Светске банке“ (јесте, то су они што командују преко видео бима!) Да би се похвалио успесима у спровођењу сорошоидних идеја типа ДИЛС (овај израз, етимолошки гледано, може имати везу са енглеским „deal“, пошто су се од њега неки, очито, окористили или са домаћим изразом „дилеја“, у шта се претварамо кад слушамо „Светску банку“ и ММФ), министар Обрадовић је чак и у далеки, али пун лепота, Бразил путовао. Затим су домаћи челници просвете своје ДИЛС успехе излагали и у Њујорку. И тако даље, и томе слично: потпредседник Уније синдиката просветних радника Србије Милан Јевтић, на крају свог текста каже: „Са овим новцем било је могуће изградити 50 нових школа или изградити стотинак фискултурних сала, или опремити савременим наставним средствима преко 500 школа… Очекујемо да министар просвете објави структуру трошења средстава, јер су, сасвим извесно, огромна средства утрошена на исплату хонорара ауторима пројекта.“
Хоће, како неће! Не липши, просвето, до зелене траве!

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Сазрело је време, за промене у “просвети” ?! Да дође неко, ко ће да искључи неке лоше “прекидаче” ??!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *