Почетна / Друштво / НАШ ОБОЛЕЛИ НАЦИОНАЛНИ ОРГАНИЗАМ

НАШ ОБОЛЕЛИ НАЦИОНАЛНИ ОРГАНИЗАМ

„Сеоба Срба” Паје Јовановића

Пише Василије Крестић

На истинама морамо уобличавати менталитет нашег народа, јер се тај толико озбиљан и одговоран посао не може препустити болесно амбициозним, славохлепним и себичним политичарима, и њима сличним интелектуалцима

Духовно јединство данас је једно од најзначајнијих питања српског народа. Да не би било забуне, истичем да под духовним јединством подразумевам свест о истој националној, верској, културној и цивилизацијској припадности, свест о истим тежњама, циљевима и интересима, без обзира на географске просторе на којима Срби живе и идеолошку и партијско-политичку припадност.
Сваки иоле објективнији и образованији посматрач национално-политичких кретања и збивања међу Србима у неколико протеклих деценија мораће да дође до закључка који неће бити прожет оптимизмом. У многим областима живота, и на разне начине, међу Србима су испољене разлике које ваља уочити, о којима би требало добро размислити и пронаћи начине и средства којима би се разлике и размимоилажења зауставила, а свест о јединству ојачала.

ПРЕКИД ДУХОВНОГ КОНТИНУИТЕТА Да би се могао пронаћи лек којим ће болест нашег оболелог националног организма бити заустављена и излечена, морају се разоткрити чиниоци који су је изазвали. У најкраћим потезима покушаћу да укажем на неке од тих чинилаца, без претензија да будем свеобухватан, да кажем све што се о томе може и мора рећи. Уверен сам да је тренутак тако озбиљан да се о проблему духовног јединства мора говорити без увијања, емоција, страсти и лицемерства, отворено и објективно, са жељом да се сагледа истина како би се исправило и довело у ред оно што се да исправити. На истинама морамо уобличавати менталитет нашег народа, јер се тај толико озбиљан и одговоран посао не може препустити болесно амбициозним, славохлепним и себичним политичарима, и њима сличним интелектуалцима.
Истраживањем узрока који су утицали и који утичу на разбијање духовног јединства српског народа могу да се уоче чиниоци који су неодвојиви део нашег националног бића и менталитета. Ти чиниоци су током историје у нас усађени, па су постали део наше природе и нашег начина живљења. Уз то, постоје чиниоци који утичу на наше духовно јединство, али делују споља, мимо нас, наше воље и жеље, чак и против наше воље.
Дезинтеграциони чиниоци који су у нама чине део наше природе и утичу на наше понашање, на наш начин размишљања. Они су настали као резултат специфичног историјског развоја. Једна од тих специфичности је прекид нашег духовног континуитета. После пропасти српских средњовековних држава Срби су се расули на широком и међусобно удаљеном географском простору. Они су доспели под турску, аустријску и млетачку власт, где су живели одвојено у разноликим, али непријатељским, међусобно супротстављеним верским, цивилизацијским и културним срединама. Стотине година живљења под туђинском влашћу Турске, Аустрије и Млетачке није могло остати без последица на изграђивање менталитета, карактера и свести о духовном јединству нашег народа. Ако се и данас сусрећемо с разликама у понашању, поступцима, погледима, тежњама, обичајима и циљевима, морамо бити свесни чињенице да је реч о историјски условљеним појавама, које ће нестајати током времена, у другачијим државноправним оквирима, административно-политичким системима, подизањем нивоа националне свести, знања и образовања.

[restrictedarea]

 

БЕЗ ДРУШТВЕНОГ КОНТИНУИТЕТА Друга врло важна специфичност нашег историјског развоја, која је утицала и још увек утиче на наше духовно јединство јесте непостојање друштвеног континуитета. Срби спадају у ред оних малобројних нација Европе које нису имале услова да до краја иживе феудални систем западноевропског типа, да прођу све његове фазе развоја и очувају друштвени континуитет. Ми смо нација без друштвеног континуитета, а последице дисконтинуитета нису мале.
Продором Турака и пропашћу српских средњовековних држава Срби су брзо и у потпуности изгубили оновремену друштвену елиту – великаше, носиоце власти, моћи, богатства, знања и угледа. Обезглављен још у средњем веку, српски народ до данас није успео да се опорави, да успостави равнотежу у сопственом друштву и да стекне истинску елиту.
Уместо домаће – српске – феудалне аристократије, која би својим угледом, имањима и богатством, па и знањем, могла да улива поверење, да утиче на изграђивање у феудалном друштву карактеристичних односа надређених и подређених, да буде регулатор вредносних критерија, Срби су за властодршце имали Турке, који не само да им нису импоновали него су с њима били у вишеструком и непрестаном сукобу, и налазили су се не у кметовској већ у рајетинској потчињености.
Због свега реченог није случајно што је нас Србе снашла и што нас сналази једна од најгорих невоља која може снаћи један народ, а то је да нема вођства, нема одговорних, нема челних, нема једног човека или неколико људи који би Србе могли да представљају и воде.
Баш зато што дуго нисмо имали, што и данас немамо истинску друштвену елиту чија би се реч слушала, немамо јединствена национална мерила каква постоје код западноевропских народа. Баш зато смо једним делом Срби, другим Југословени, трећим Црногорци, четвртим муслимани или Бошњаци, петим Војвођани, потом смо интернационалисти и космополити, четници и партизани, комунисти и антикомунисти, републиканци и монархисти, аутономаши и антиаутономаши, глобалисти и антиглобалисти, евроатлантисти и евроскептици, теисти и атеисти, и тако редом унедоглед.
Имајући у виду овакво стање међу Србима, већ је уочено да код нас „свако има своју посебну филозофију, сопствена мерила, своје посебне рачуне“. Другим речима, наша мерила најмање су српска, јер код нас „нико никог не слуша, нико не одређује, нико не наређује, нико не извршава“.
Такви какви смо, нејединствени, разбијени и међусобно завађени, ми никоме не можемо бити и нисмо узор на који се ваља угледати. Због тога и немамо привлачне снаге, али ни отпорности, па ни поштовања. Зато смо лакше асимиловани но што смо били у стању да друге асимилујемо. На тај начин смо лакше, брже и у већем броју постајали Хрвати, Албанци, муслимани него што су они постајали Срби. Због тога и спадамо у групу народа као што су, на пример, Јевреји и Јермени, који су подложни масовном уништавању. Навикли да се боримо и гинемо за слободу, ми нисмо научили да ценимо живот онако како га цене други, културнији и цивилизованији народи. А кад сопствени живот не ценимо ми сами, зашто би наш живот ценили они који нам не желе добро, којима сметамо самом чињеницом што постојимо и што настањујемо оне географске просторе с којих желе да нас протерају због етничке и верске чистоте? Кад говоримо о тешким последицама друштвеног дисконтинуитета по духовно јединство нашег народа, потребно је указати и на прекид друштвеног развоја до којег је дошло нападом Хитлерове Немачке на Југославију и победом комунизма. Тим догађајима и српско грађанско друштво, попут феудалног, сасечено је у тренутку кад је требало да доживи пун узлет. Насилно пресецање грађанског капиталистичког развоја друштва и суров обрачун с тим друштвом, посебно његовим водећим слојем, нанели су српском народу тешке ударце од којих ће се, по свему судећи, морати опорављати током неколико генерација.

РЕВОЛУЦИОНАРНА БРУТАЛНОСТ Творци новог тзв. бескласног друштва нису се задовољили само физичким истребљивањем водећег грађанског слоја. Револуционарно-класном бруталношћу они су наметнули потпуно нова мерила понашања, морала и вредности трудећи се да у свему раскину везу с оним што је претходило и створе човека новог кова, који по схватањима неће личити на класно жигосаног грађанина или богатијег угледног сељака проглашеног за кулака. Потпун раскид са старим вредностима – грађеним на историји, култури, религији, традицији и столетном животном искуству покидао је све дотад постојеће интегративне споне српског народа и довео до његовог духовног расула. Тиме смо у великој мери изгубили национални идентитет. Изгубили смо и слабашну друштвену елиту која би, можда, била способна да преузме кормило народа и државе. Тиме смо изгубили патриотска осећања. Постали смо поводљиви, снисходљиви и поткупљиви. Изгубили смо достојанство и самопоштовање. Стекли смо интелигенцију која никад није била бројнија, а мање креативна, која се знатним делом отуђила од народа дајући му мало, а желећи да му узме све. Духовно разбијени, ми данас не знамо шта хоћемо и шта можемо. Као после сваког невремена, нама је на површину избио талог који загушује ток матице.
Пред нашим очима догађа се нова сеча српске друштвене елите. Због околности у којима се нашла наша земља, на стотине хиљада најшколованијих и најкреативнијих становника у најбољем животном добу напустило је домовину за сва времена или на дуже рокове. Како је сасецање, а можда је боље рећи обезглављивање, нашег друштва периодично, тешко је отети се уверењу да ти ритмови нису условљени и геополитичким положајем.
Да бисмо се ослободили талога, да бисмо знали који су наши путеви и циљеви, да не бисмо понављали грешке које су нас скупо стајале, као колектив морамо бити свесни најбитнијих историјских чињеница које су нас учиниле оваквима какви јесмо. Морамо себе добро упознати са свим врлинама, о којима овде намерно нећу ништа рећи, али и с бројним манама.

РАЗОРНА ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА Југословенска идеја, југословенска политика и Југославија као држава, како прва, тако и друга, разорно су деловале на духовно јединство српског народа. Срби су прихватили југословенску идеју и залагали се за политику засновану на тој идеји, уверени да је то најбољи и најбезбеднији пут не само за њих већ и за остале југословенске народе, на основу које могу изградити државу у којој ће живети заједно. Због таквих намера Срби су се лако одрицали своје националне посебности, уверени да ће слично њима чинити и остали партнери у југословенској државној заједници. Бројни су докази да су Срби, у свим крајевима бивше Југославије, највише, најбрже и у највећем броју постали Југословени, да остали југословенски партнери ни приближно Србима нису били спремни да се одрекну своје националне посебности за љубав југословенског имена, југословенске идеје и Југославије.
Југословенска идеја и политика, и Југославија као држава, тако су постале подесан инструмент за расрбљивање, лако отпадање од српског корена и стабла, али и брзо утапање у неко друго национално ткиво, посебно хрватско и муслиманско.
Поред тога што је југословенство биолошки истребљивало и слабило Српство, оно је на нашу нацију деловало као моћан дезинтеграциони чинилац. За многе Србе, присталице југословенског опредељења, идеја југословенства била је примарна. Српска мисао за њих не само да је била као неважна одбацивана, већ је и демонизована као опасна, непријатељска, она која прети и угрожава. Тако је југословенство само по себи за Србе постало разорно, јер су се они, такви какви су, искључиви и борбени, у опредељењима за и против њега, међусобно поцепали и сукобили.
Знатан допринос духовном разбијању српског народа дао је комунистички интернационализам. Попут југословенске идеје и идеја интернационализма привукла је знатан део Срба на свим просторима бивше Југославије. Стога што је српска нација од Коминтерне и Комунистичке партије Југославије била проглашена за „угњетачку“ и „хегемонистичку“, српски комунисти су, за разлику од осталих комуниста, који су припадали тзв. угњетеним нацијама, најлакше, најбрже и најбезболније прихватали идеју интернационализма. То нису чинили само због истинске националне ширине, већ у првом реду зато што су желели да искажу своју партијско-политичку правоверност, што су осећали потребу да се од ње, као припадници жигосане нације, дистанцирају и побегну. Бежањем од сопствених корена и ступањем под барјак интернационализма, српски комунисти су хтели да скину са себе „љагу“ коју нису стекли неким својим чињењем или нечињењем, неком својом кривицом, већ рођењем. У сваком случају, комунистички интернационализам у српској средини ширио се попут заразе. Он је постао део једне снажне и опсењујуће идеологије, а потом и владајућег система. Постало је не само помодно већ и пожељно одрећи се сопствене нације и прогласити се интеранционалистом. Зависно од става према идеји интернационализма у доброј мери била је и оцена о томе да ли је неко „напредан“ или „назадан“. „Напреднима“ је била обезбеђена каријера, па је тако и својеврсном корупцијом јачала идеја интернационализма у српској средини на рачун Српства које је слабило. Привидно нижа свест, национална, замењена је једном привидно вишом свешћу, интернационалном. Национални идеал поништен је интернационалним идеалом.
У наставку:
Осмишљена антисрпска политика – идеје и митови

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *