Почетна / Други пишу / МИЛАН ДАМЈАНАЦ: СРБИЈА ПОД НАЛЕТОМ ИМПЕРИЈА ИЛИ ДВА ПРИМЕРА, ОНДА И САД

МИЛАН ДАМЈАНАЦ: СРБИЈА ПОД НАЛЕТОМ ИМПЕРИЈА ИЛИ ДВА ПРИМЕРА, ОНДА И САД

Јавност је често мишљења да нема ничег чудноватијег од садашњости и да се оно што се данас догађа никад раније није догодило. Често се мисли да је садашњост неупоредива са прошлошћу, што је и одлика модерног доба – сви некако мислимо да свет почиње од нас. Цела ујдурма око Космета, преговарање вазалне Србије са Империјом око безболног напуштања Срба у јужној покрајини буди подстицај за тему којом бих покушао да утврдим везу између онога што се догодило нашим прецима и онога што се нама догађа данас. Катастрофалне политичке одлуке и тада и сада умногоме су кумовале каснијем развоју ситуације. У оба случаја ударна песница, „корисна маса“ Империје, тада Османске, данас Америчке, јесу Арбанаси, етнички елемент који служи као испостава Империје на терену.

Разлика између тадашњег и садашњег времена је у много чему. Османлије су биле гладне нових територија, док су Американци гладни нових ресурса и ширења политичког утицаја у глобалној игри моћи. Технолошка револуција довела је до нових начина вођења политике, ширења културе и ратовања, начин живота је умногоме измењен, а самим тим и степен и могућност смањења утицаја Империје на живот и колективно сећање драстично смањен. Оно што је основна одлика Империје са којом се данас суочавамо јесте њен глобални карактер. Како каже Збигњев Бжежински, „Америка је супериорна у четири одлучујућа домена глобалне моћи: војном; она има недостижну могућност достизања удаљених крајева света; економски, она је остала основни покретач глобалног раста иако јој у неким аспектима конкуришу Јапан и Немачка (где ниједна од њих нема друге атрибуте глобалне моћи); технолошки, задржала је вођство у кључним областима иновација; и културно, упркос неким тупавостима, поседује привлачност без конкуренције, посебно међу младима у свету – што све заједно даје Сједињеним Државама политичку снагу какву ни близу нема ниједна друга држава. Управо комбинација сва четири ова елемента чини Америку једином свеобухватном глобалном силом“.

КУЛТУРНА ДОМИНАЦИЈА Видите и сами да, поред традиционалних војних, економских и технолошких аспеката моћи, аутор изванредно сагледава утицај културног аспекта који путем медија ствара „младе Американце“. Заправо, путем масмедија утичу на масу младих људи широм света, који тиме прихватају њихов културни модел и животне кодексе, одбацују и отуђују се од свог традиционалног културног модела, чиме постају истурени играчи Империје, потпуно несвесни тога. Наравно, овај процес је неминован и, уколико се култура мале поробљене земље не прилагоди новим формама и начинима живота (модерној економији, начину комуникације, и самим тим модерном начину живота у мегалополисима) и не преживи, прети јој потпун нестанак под налетом веће и снажније културе, која користи масмедије и основне људске нагоне којима повлађује што доноси резултат. Бжежински даље каже да је„културна доминација била потцењени аспект америчке глобалне моћи. Без обзира на то шта се може помислити о њеним естетским вредностима, америчка масовна култура има магнетну привлачност, посебно за светску омладину. Њена привлачност се можда може извести из хедонистичког начина квалитета стила живота који она нуди, али се не може порећи њена планетаризација. Амерички телевизијски програми и филмови заузимају три четвртине светског тржишта. Подједнако је доминантна и америчка популарна музика, док се америчке лудорије, храна па и начин одевања увелико имитирају широм света. Језик интернета је енглески, а претежни део глобалног комуницирања на компјутерима такође проистиче из Америке, утичући тако на садржај светске конверзације. Коначно, Америка је постала Мека за оне који теже бољем образовању, са приближно пола милиона страних студената који су похрлили у Сједињене државе, од којих се они најспособнији никада неће вратити својој кући (…) демократски идеали у спрези са америчком културном традицијом још су више ојачали оно што неки називају америчким културним империјализмом. У доба најмасовнијег ширења демократског облика власти, америчко политичко искуство послужило је као стандард који се имитира (…) како се постепено шири светом имитирање америчког начина живота, тако се ствара погодно тло за упостављање посредне и очигледно прихватљиве америчке хегемоније“.

Као што се види, модерна Империја функционише по принципу спојених судова, испреплетаних система моћи и утицаја који оперишу у једном циљу. Поробљавање малих народа, у нашем случају српског, врши се кроз мрежу притисака, наднационалних организација, домаћих структура моћи, које представљају продужену руку Империје и кроз употребу других етничких елемената на Балкану а све у циљу трајног ампутирања српских територија и свођења утицаја Србије на минимум. Српска политика, чак и у време Отоманског продирања на ове просторе, била је слична као данашња иако се тако на први поглед не чини и иако је тешко упоређивати та два временска и цивилизацијска раздобља. Могло би се са задршком рећи да је српска политичка елита тог времена прво покушала ратом да одбрани своје националне интересе и интегритет на Космету, да би у продужетку рата другим средствима (политиком), ступила у вазални однос према Отоманском царству. Тако је смањена територија која је још увек носила српско име, са Лазаревим наследником на челу, а затим са Ђурађом Бранковићем преживела још пар деценија, за то време редовно учествујући у отоманским војним походима и доживљавајући велика национална понижења (за тренутак ставимо на страну поимање нације тада и сада). Јасно је да ћемо и ми учествовати у америчким војним походима као чланови НАТО пакта. Кључни моменат се вероватно одиграо после битке између Отомана и Монгола, када је Бајазит ухваћен а касније и усмрћен. Након те битке и консултација са српским владаром, који је у њој учествовао на страни Отомана, Монголи Србе пуштају на слободу.

ЂУРАЂ БЕЗ ШАНСИ Никада нећемо сазнати да ли је и до каквог разговора и предлога дошло нити да ли је постојала шанса за савез између балканских народа и Монгола. Са ове временске дистанце тешко је одговорити било шта са сигурношћу, посебно што званична историја износи врло опречне тврдње о геополитичким циљевима Монгола у том тренутку. Међутим, могуће је да је тада пропуштена последња политичка шанса за савезништво и евентуално ослобађање већ окупираних територија. Одлука и нада да се уступцима према Османлијама може сачувати бар део државе била је, као што ће се убрзо испоставити, судбински погрешна и умногоме је одлучила будућност Србије. Вероватно је најтрагичнији српски владар управо последњи владар средњовековне Србије, Ђурађ Бранковић, који је покушао да учини безброј политичких маневара како би Србију спасио неупитне пропасти за коју је био сигуран да јој се спрема. Ипак, напуштена, остављена на цедилу и без савезника, Србија је убрзо нестала под налетима Османлија.

Могло би се рећи да је Ђурађ дошао на власт у Србији пар деценија након што су Срби прокоцкали и последњу шансу за спас државе. Историја о овом изузетном владару бележи да је „читав век провео борећи се и залажући на све стране да очува Србију, па је дочекао да је види толико пута прегажену и опустошену и на крају живота већ у агонији“. Цена губитка државе је најчешће толика да је историја не опрашта. Нама је опростила јер смо цену платили издашно у крви, у покушају да ослободимо и створимо своју државу поново.

Последица овог државног дисконтинуитета је огромна. Србија је у етапама ослобађала своје поробљене територије и сународнике, на којима је затицала припаднике других народа који су у међувремену досељавани и припаднике свог народа који живе по другачијим културним обичајима и животним кодексима, док је економска неразвијеност и културна заосталост била огромна. Новија државност Србије трајала је прекратко како би се створио јединствен културни и национални образац, пошто је Србија убрзо унела своју државност у пројекат звани Југославија. Још у време Краљевине Југославије, у појединим британским документима и радовима наводи се велика регионална подела код Срба, регионалне економске и инфраструктурне неразвијености које могу послужити за стварање нових нација на тлу Србије уколико се за тим укаже потреба. Заправо, никада и није било довољно времена да се од српског народа створи озбиљна нација и у томе лежи део наших данашњих идентитетских проблема, посебно у конексту повампиреног југословенског идентитета.

Ову паралелу између тадашњих и данашњих прилика вреди направити из неколико разлога. Пре свега, она нам осветљава неке историјске нужности које ће се сигурно поновити уколико из претходних догађаја ништа није научено. У овом контексту треба рећи да су мотиви Османлија и Американаца према Србији различити, те ће нам различита бити и судбина. Американцима ћемо још требати, те ће нас сигурно у неким границама оставити да постојимо. Никада се не зна када ће им бити потребни управо Срби за дисциплиновање неког другог балканског народа. Уосталом, ко каже да је њима у интересу мир на Балкану? Њима је у интересу одржавање сукоба ниског интензитета који увек могу да, по потреби, распламсају, што ће се и видети након „косовских“ преговора у Бриселу.

Такође, јасно је да је национални идентитет далеко теже сачувати данас услед утицаја масмедија и беле куге и да је наше преживљавање умногоме доведено под знак питања. Опет, ове паралеле могу нам расветлити не само историјске грешке и заблуде које се и данас понављају и који, са једне стране, говоре о српском менталитету, а са друге о трусном подручју на коме се ломе многи геостратешки интереси већ и виталност Срба који, упркос недаћама, проналазе нове разлоге да недаће превазиђу и наставе да се живе и боре. Тај слободарски дух је оно што је данас доведено у питање, и оно што нас може коштати будућности.

Непостојање нашег колективног сећања (медијска лоботомија је учинила довољно да чак и бомбардовање заборавимо) и нерађање деце могу одлучујуће да утичу на опстанак Срба. Наравно да је Книн био само прва жртва, Приштина друга, и да су на реду Нови Сад и Нови Пазар. Нико не треба да има дилеме у вези тога. Када већ говоримо о Космету и о „правима српске мањине“, како наши преговарачи говоре, заборављајући изјаву њиховог идола Ђинђића, који је тврдио да, чак и уколико би Срби као мањина добили сва права на Космету, тиме право Србије као државе још није ни споменуто.

АРБАНАШЕЊЕ СРБА Често се питамо како ће преостали Срби опстати на простору Космета. Тешко. Уосталом, у одговору на то питање најцелисходније је да консултујемо историјске изворе. У свеобухватној и одлично документованој књизи Татомира Вукановића о Дреници и приликама кроз историју наводе се и процеси асимилације српског становништва кроз историју. „Наиме, нису истовремено исламизоване целе српске породице и фамилије, већ су само мужи (мушкарци од 26-40 година старости, прим. М.Д.) примали ислам, а жене и деца обитељи и даље су остајали у хришћанству. У тим случајевима, жене су целога живота остајале у хришћанству, док су мужи били припадници муслиманске вере. Тако се прелазило на ислам и у призренској Гори и Сретачкој жупи (село Драјчићи), где су муслимани српског матерњег језика све до ратова 1876-1878. године славили своју крсну славу Св. Јована, присуствујући и православном богослужењу, али се нису притом крстили као православни. А на ислам се прелазило како ради спаса живота, тако и ради спаса рза образа и имовине. Тиме су онемогућавана силовања, отмице девојака, одвођење у ропство и пљачка имовине Срба који су примили исламску веру. Понајчешће, сви преласци Срба на ислам и потом њихово постепено поарбанашавање, били су од XВИ-XИX века у доба непрестаних ратова, побуна и устанака хришћанских држава, против Турског царства, који су се углавном завршавали неуспехом по хришћане. Тада је настајало масовно прелажење Срба на ислам…“

Аутор надаље уз коришћење мноштва извора наводи дугачак списак познатих српских породица које су поарбанашене а навешћу само пар најинтересантнијих примера због ограничености простора. „Кабиле Белагош, фиса Шаљ, старином су српски род из овога села. На ислам су прешли 1835. године, када их је било свега једно домаћинство. Примили су фис оних Арбанаса који су се први населили у њихово село, и то по самовољном избору, не присилно. То се чинило из потребе стављања под заштиту фиса у који су ушли, а онда би имали сва права и дужности као и остали сељани Арбанаси. Са овим родом, заједничког братства у Бањици су и ови родови: Ајдаривић, Исени и Чалопек, сви старинци Срби који су примили ислам и затим се временом поарбанасили… Кабиле Ћитак, фиса Тхаq, пореклом су старином Срби, ислам су прихватили у другој половини 19. века. Родови Бећировић и Салихар, фиса Бериш, воде порекло од српског братства Мартиновића из Броћне… у засеоку Вуковце, род Гогићи су по народној и родовској традицији старинци Срби. Прихватили су ислам, а оставили православље да би били равноправни са својим комшијама муслиманима Албанцима, те да би се тако одржали на својим дедовским имањима… Према изнетом, са селом Крајмировцем… да се читаво село одрекне прадедовске православне вере, а потом и поарбанаси, што је и учињено ради спречавања геноцида над сељанима читавог села Избице и Крајмировца од стране арбанашких пљачкаша и насилника“.

Као што видимо, историја се често понавља, а ови процеси се подударају са процесима који се данас поново одвијају. Наша је мана што немамо виталност наших предака, и самим тим су нам шансе за преживљавање сведене на минимум, посебно са громадама од политичких и медијских елита које владају Србијом годинама у име туђих интереса и за туђ рачун. Како се српске недаће могу окончати тешко је рећи – једино је сигурно да је крајње време да почнемо да учимо на својим грешкама и да престанемо да их понављамо.

Снисходљивост и послушност нас неће нигде одвести. Уствари хоће. У провалију. Главна је разлика у томе што су наши преци под Османлијама знали да су поробљени. Много се тога од тада променило, посебно начини утицаја на масе, те ми сада не само што желимо да личимо на Американце, да копирамо њихов стил живота, већ се и стидимо себе. Заправо, ми верујемо да нас ослобађају. У томе је разлика, у томе је сва суштина: данас се неправда представља као правда, лаж као истина, а неслобода као слобода. Лаж је добила битку, а видећемо да ли ће добити и рат.

http://www.standard.rs

2 коментара

  1. … и, ништа нема ново под Сунцем ?!




    0



    0
    • Uništenje,raspad bilo čoveka,države ili imperije prvo počinje iznutra.Nema te sile koja će uništiti jedan narod ako nema „mangupa između nas“




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *