Мали рат за Мали, велики за Африку…

Пише Дарко Танасковић

У Малију ништа није завршено, чак ни овај „мали“ интервенционистички рат. Пре би се могло рећи да је  почео велики рат за Африку, у којем главна мета Француске и њених покровитеља свакако нису неке помахнитале „исламистичке терористичке групе“

Фарса незаустављиво прераста у гротеску! А гротеска у циничну рутину међународних односа, business as usual, што би данас вероватно рекли и Французи, пошто стари добри француски, онај галски и деголовски, нема одговарајућег израза, а у политичком Паризу се и онако све више говори амерички. Заборављена је или бар дубоко потиснута идеја евромедитеранства и стратегијског партнерства са Шпанијом и Италијом, као противтежа доминацији студеног европског и атлантског Севера. Искежени грифони с катедрале „политичке коректности“ која се уздиже на тријумфу „циничног ума“, према немачком филозофу Слотердијку јединог у наше време глобално истински делатног и делотворног, имају разлога за своје мефистофелесовско церекање. Луцифер задовољно ћути и ужива у посматрању планете која се копрца у његовој мрежи. После Обамине аконтацијске „Нобелове награде за мир“ и оне „заслужене“ Мартија Ахтисарија, уследило је овенчавање истим ловоровим венцем Европске уније, док је потресају финансијска криза, сукоби интереса и протести незадовољника, а неке њене важне чланице, испумпавајући нафту, још увек спирају с руку либијску крв. И најзад, француски председник Оланд, после војне интервенције у Малију, које вероватно не би ни било без оне у Либији, поносно прима награду УНЕСКО-а за допринос „миру и стабилности у Африци“! Знак питања који би се донедавно после знака узвика спонтано наметао постао је излишан. Упловили смо у једну сасвим нову „нормалност“. Толико „нормалну“ да се морамо сетити једне мисли Божидара Кнежевића, исказане још давне 1902. године: „Несрећа је волети истину, а немати снаге сузбијати лаж или бити толико притиснут животом да је морамо трпети или одобравати.“

УЗАЛУДАН ПОСАО О томе како званични Париз и они који су га наградили виде „допринос миру и стабилности у Африци“ званично сведочи и ауторски текст француског амбасадора у Србији Ф. Г. Дениоа (вид. „Печат“, бр. 256, 22.02.2013) „Француска у Малију – мисија остварена“, недавно објављен у „Политици“ (14.02.2013). Искусни дипломата, с манирима оне старије, господствене школе Ке Д’Орсеја, осетио је потребу да јавности земље акредитације објасни мотиве који су навели Француску да се упусти у војну операцију ради спасавања нејаког режима у Бамаку пред офанзивом „исламских фанатика“, као и да извести о успешно извршеном задатку. Овај несвакидашњи искорак у јавној дипломатији сâм по себи вредан је аналитичке пажње, а и уважавања озбиљности и одговорности с којима господин Денио прилази својој мисији у Београду. Његов задатак, бар кад је већина грађана Србије у питању, залудан је посао, јер њих је из лако схватљивих разлога, без обзира на сву декларисану правичност и племенитост циљева, немогуће убедити у оправданост било које стране војне интервенције на територији неке суверене државе. Поготово ако је настоје оправдати они који су суделовали у убијању мале Милице на ноши. Оним другим, у овој ствари мањинским Србима ништа није ни потребно објашњавати, јер се унапред слажу са свим потезима самозваних светских полицајаца. Непрепоручљиво би, међутим, било да се, услед начелне непријемчивости за аргументе француског дипломате, само одмахне руком и његовом пледоајеу не посвети пажња коју из више разлога заслужује. Јер, критичким читањем овог неуверљивог ауторског текста може се поуздано утврдити вапијући раскорак између стварности једног „малог афричког рата“ и представе која се о њему жели учврстити у светској јавности, како би се пропагандно припремио терен великом рату за Африку, рату који заправо већ извесно време пузајући захвата најбогатије области најсиромашнијег и најнесрећнијег континента.

[restrictedarea]

 

ЗЛОСЛУТНИ ЕУФЕМИЗАМ Према рапорту господина Дениоа, Француска је, на позив малијског председника Траореа, „ради спречавања стварања једне терористичке државе у срцу Сахела“, поштујући међународно право и у складу са резолуцијама Савета безбедности, а имајући у виду хитност ситуације, одлучила да крене у акцију која је „одмах добила готово јединствену политичку, али и војну подршку бројних партнера“. Снажну подршку је, наводно, пружило и становништво Малија, „које је одахнуло ослободивши се од све неподношљивијег јарма“. Кад је реч о „екстремистичким групама“ чија је офанзива ка југу земље заустављена, сâм Денио наводи да су ти исламски фундаменталисти „у већини случајева повезани са шверцом наркотика“, дакле разбојничке банде, а не неки борци за чистоту Алахове истине. Један од њихових вођа, Мохтар Белмохтар одавно је познат и као „Мистер Малборо“, свакако не само зато што му је као пушачу то омиљена марка цигарета. Како су то они успели да запрете рушењем владе у скоро двомилионском Бамаку? Одговор се крије у начину на који се у амбасадоровом чланку помиње „неколико резолуција у Савету безбедности УН које су током последњих шест месеци 2012. једна за другом једногласно усвајане“, а које је по правилу предлагала баш Француска. Те резолуције су, како подсећа Денио, „омогућиле формирање афричких снага за успостављање територијалног интегритета Малија и борбу против терористичке пошасти“. Не би се рекло да је неком од тих резолуција била изричито предвиђена и војна интервенција Француске. Свестан је тога господин Денио, па наглашава да „француска интервенција, коју оправдава потреба да се одговори на ванредне ситуације (како ли нам то нешто познато звучи!), није предвиђена да траје“. На њу би требало да се надовежу афричке снаге (МИСМА), одобрене Резолуцијом 2085, док ће Француска у међувремену остати уз Мали и испуњавати своје обавезе „онолико времена колико буде потребно за успостављање логистичке и финансијске подршке тим снагама“. Питамо се, из искуства, има ли перспективно злослутнијег еуфемизма од „онолико времена колико буде потребно“? Најављује се и мисија обуке малијске војске коју ће, (опет) под француском командом, преузети ЕУ, уз наговештавање могућности да се у ту мисију, „као поуздан, одговоран и солидаран партнер“, укључи и Србија!?

„ПОБУЊЕНИЧКИ“ ТУАРЕГИ Говорећи о резолуцијама Савета безбедности, амбасадор напомиње и то да су оне, паралелно с одлучивањем о формирању афричких снага, „позивале побуњеничке групе Туарега на северу да се ограде од екстремистичких покрета, обавезујући власти Малија да покрену политички дијалог“. У реторици оправдавања француске интервенције, тим „побуњеничким групама Туарега“ посвећује се упадљиво мало места. Свакако не случајно. Какве су то „побуњеничке групе“ и да ли је њихова улога у малијском кошмару само маргинална, а она исламистичких фанатика и терориста кључна? Никако! Север Малија већински настањују Туареги, народ берберског етничког стабла, староседеоци Северне Африке које су рани исламски освајачи верски исламизовали, а језички и културно до високог степена арабизовали. Ипак, Бербери, који себе називају Имазиген („слободни људи“), очували су свест о етничкој посебности и чврсту племенску организацију заједнице, посебно у Сахелу и Сахари, где су се, као номади, слободно кретали и представљали нерешив проблем за сваку централну власт. Ови „афрички Курди“, народ без државе, одавно покушавају да на подручју које се неодређено граничи с Мауританијом, Алжиром, Нигером и Буркином Фасо, а које према њиховим проценама захвата до 60 одсто укупне територије Малија, успоставе своју независну државу. Новембра 2011. године Туареги су кренули у успешно наступање према југу, освајајући више градова на северу, чиме је отпочела најновија криза у Малију, при чему никако не би требало потценити импулсе које је укупном поремећају крхке равнотеже на овом неуралгичном простору дао рат у Либији. Војни успеси побуњеника довели су до преврата у Бамаку, где је капетан Амаду Хаја Саного извршио пуч и сменио цивилну власт, што је уродило још већим хаосом, тако да је туарешки национални покрет (МНЛА) 6. априла 2012, прогласио Независну Државу Азавад и њено отцепљење од Малија. Током свих ових бурних догађаја однос између појединих групација унутар туарешког покрета стално се мењао, крећући се од савезништва до супарништва, при чему се радикално исламистичко крило Ансар ал-Дин залагало за успостављање и примену шеријатског законодавства у областима под својом контролом. После привременог повлачења на основу споразума између малијске војне хунте и Економске заједнице земаља Западне Африке, и предавања власти цивилима, капетан Саного поново ступа на сцену и принуђује премијера Модибу Дијару на оставку, док положај председника Диокунде Траореа постаје све слабији. У таквој ситуацији, под претњом распада земље и угрожености саме престонице Бамака, Траоре одлучује да позове у помоћ Французе, увек спремне да „помогну“ у завођењу реда по својим бившим колонијама, а и шире. Ствар је, дакле, била и остала неупоредиво сложенија од тумачења по којем је Малију запретила опасност од стварања „једне терористичке државе у срцу Сахела“. Сада, кад је војни део посла (привремено) завршен, Француска ће, истиче господин Денио, „будно пратити да ли се демократски процес одвија хармонично како би Мали повратио свој интегритет и институције које функционишу“. Који демократски процес, какав интегритет и институције, кад је све поремећено, разорено и у хаосу, при чему, као и увек у таквим приликама, највише страда, и то од стране свих који носе оружје, цивилно становништво, оно које је, по Дениоу, „одахнуло“. Извештаји с терена говоре да су у Малију данас потенцијално на мети одмазде сви људи светлије пути, односно Бербери и Арапи, сем, наравно,оних у униформама француске Легије странаца. Председник Оланд, „Франсоа Први“, како иронично коментаришу неки аналитичари, тријумфално је почетком фебруара дочекан у древном граду Тимбуктуу који су његови војници „ослободили“ од мрских терориста. У општој еуфорији је мало ко приметио да су се на тргу окупили само црни Малијци, кад су се Туареги, иначе већинско становништво области, негде волшебно изгубили. Откуд одједном та њихова одбојност према Французима? Јер, није увек било тако. У време колонијалне владавине Магребом и Сахелом, француске власти су се изразито трудиле да продубе арапско-берберски антагонизам, како би лакше управљале посвађаним поданицима. Убеђивали су Бербере да су, за разлику од Арапа, сродни Европљанима, па је тако уважени члан Академије колонијалних наука, генерал Е.Бремон (1950) усхићено писао да „исти народ живи од Лоаре до Нигера, до Сенегала и до Нила“, док је капетан колонијалне пешадије Ж.П.Андре још 1922. објашњавао да међу слободољубивим и поносним Берберима има много плавокосих, што упућује на њихово европско порекло. Да су Туареги којим случајем тада прогласили независност Азавада, нема сумње да би их ондашња метропола одмах с великим задовољством признала. Али, Азавад данас није те среће да буде Косово, а Туареги Албанци, па не могу бити ништа друго до „побуњеничке групе“ на северу сувереног Малија. А где су они, заправо, сада? Нису могли тек тако преко ноћи нестати и престати да сањају независност Азавада.

СО, ЗЛАТО И МУДРОСТ Чим је француска интервенција почела, већина војних и безбедносних стручњака слагала се у процени да ће она бити кратка и војнички успешна. Тако је, рецимо, Ален Шуе, бивши шеф француске Генералне управе за спољну безбедност и одличан познавалац афричких прилика, без много колебања оценио да Мали није ни Афганистан, ни Ирак, а још мање Вијетнам. Сразмерно малобројни (говорило се о језгру од око 2.000 екстремиста), неупоредиво слабије наоружани и без могућности да се крију по планинама, шумама или да воде градску герилу, „џихадисти“ су били принуђени да брзо одступе, како изгледа без већих губитака. Изгубили су се, заједно с Туарегима, у сахарским пространствима, пребегли у Мауританију, Алжир, Нигер… упијени песком попут воде, чекајући да Французи оду, јер једном морају отићи, па да опет крену ка свом светом граду и несуђеној престоници Тимбуктуу. Једна малијска изрека из XV века казује: „Со долази са севера, злато с југа, али ћеш реч Божју и ризнице мудрости наћи једино у Тимбуктуу.“ Француским интервенционистима је очигледно најважнији југ. Ко још мари за ризнице мудрости?
Номинално филозоф, што ће рећи мудрослов, неизбежни панегиричар свих срамних насртаја на непослушнике (сваког) новог светског поретка, Бернар Анри Леви, није пропустио ни ову прилику да својом патетичном похвалом Оланду и Француској отвори очи и онима који би можда били склони да поверују у веродостојност официјелне париске верзије о рату у Малију. „Француска диктира геополитички тон, што је улога нормално резервисана за ‚званичне‘ велике силе: САД, Русију и Кину. Другим речима, она предводи другачији вид глобализације, једну племениту и великодушну варијанту – глобализацију демократије и мира. Она би лако могла постати водећи светски извозник права или, ако хоћете, водећа светска антитоталитарна сила.“ Ако је заиста тако, како објаснити оцену америчког потпредседника Бајдена да Вашингтон и Париз на сва светска питања гледају истим очима, укључујући и оправданост операције у Малију. Ко је то променио оптику од не тако давних дана кад је Џорџ Буш овако одредио амерички став према Паризу, Москви и Берлину, пошто су одбили да подрже напад на Ирак: „Париз казнити, Немачку игнорисати, Русији опростити“?
У Малију ништа није завршено, чак ни овај „мали“ интервенционистички рат. Пре би се могло рећи да је почео велики рат за Африку, у којем главна мета Француске и њених покровитеља свакако нису неке помахнитале „исламистичке терористичке групе“. Бар би то после читања ауторског написа ревносног амбасадора Дениоа требало да нам буде јасно. А и њему да нам је јасно. Тако ћемо се лакше (спо)разумевати, у најбољем обостраном интересу.

[/restrictedarea]