Почетна / Документи / ЛОШИ ЂАЦИ СТРОГЕ УЧИТЕЉИЦЕ

ЛОШИ ЂАЦИ СТРОГЕ УЧИТЕЉИЦЕ

Пише Милован Данојлић

Да су Јевреји поштовали „реалност  Јерусалима“ и завичајног поднебља, одавно би им  се изгубио сваки траг на планети

а недавно преминулим жичким владиком Хризостомом упознали су ме, једног лета, на црквеној слави Љишког храма. Брзорек и жустар, утврђен у знању, у вери и искуству, говорио је као да сваку реч одсеца оштром бритвом. Орасположио се тек кад смо открили да имамо заједничког пријатеља, сликара Вељка Михаиловића. Владика је својевремено у Хиландару обављао дужност библиотекара, а сликар је често ходочастио на Свету Гору, и тако су се зближили. У хиландарском калуђеру су се пробудиле живе симпатије према уметнику, кафанском човеку и елитном београдском боему. Хемија међуљудских односа је мистериозна и поливалентна. Светогорски испосник је, при повременим посетама Београду, знао да свом пријатељу донесе балон манастирског вина. „Вино весели срце човјеку“, усклик је из Псалма 104; благородној души све је на срећу и добит.
*
Епископ жички се благовремено побринуо за место вечног пребивалишта. Изабрао је ледину недалеко од Ужица, у чијој се близини, некад, налазио Рујански манастир. Турци су светилиште опљачкали и разрушили, а оно што је остало преплавила је вода вештачког језера Врутци. Владика је ту подигао цркву, са изгледом да се једног дана обнови и манастир. Монах-библиотекар се сетио – морао се сетити – монаха Теодосија који је, у 16. веку, у забити поробљене земље, одштампао Рујанско четворојеванђеље. Пре него самом себи, владика је одлучио да подигне спомен-обележје сабрату-књигољупцу, па је пријатељу сликару показао своју идејну скицу. Уметник се о њој изразио лоше, и владика се љутнуо:
„Па кад ти ово не ваља, хајде, предложи нешто боље…“
Вајар Драган Димитријевић је, према нацрту Вељка Михаиловића, израдио фигуру високог монаха који, под ведрим небом, повијен над штампарском пресом, слаже прве странице светог списа. Око њега су, онда као и данас, крш и блато и пустолина наше невеселе историје, чије поуке споро и са закашњењем усвајамо… Између 1450. и 1700. у Француској је штампано 70.000 књига; код нас, ваљда, седамдесетак. Свака од тих, у манастирској полутами сложених свезака, вредеће, на Страшном суду, колико и хиљаду оних отиснутих у миру, спокоју и слободи. Владика је, преко гроба, пружио руку далеком трудбенику и борцу за одржавање нашег напорног културног преживљавања.

[restrictedarea] *
Свако, из наше и светске баштине, усваја оно што је кадар да разуме. Председник Министарског савета, а с њим и прваци бео-Грађанског савеза, тврде да нас важећи Устав ни на шта не обавезује, пошто је тренутно неприменљив на Косову. Та господа заборављају да је тако са свим законским актима на свету, укључујући и Устав њихове љубљене Америке: он, све са накнадним амандманима, прописује равноправност грађана без обзира на расу и веру, док у „реалности“, коју грађанци иначе ропски прихватају, расна дискриминација и даље загорчава живот једном делу обојених. Устав је свечана обавеза државе, оруђе у борби за остваривање задатих циљева, а не чаробна басма којом се решавају текући проблеми друштва. Живимо у сновима, завештање је старог Есхила, а умиремо у јаловом мирењу са јавом.
*
Марија Тодорова, стручњак за историју Балкана на Универзитету Илиноис, осврће се, у Times Literary Supplement од 4. јануара, на књигу Кристофера Кларка The Sleepwalkers (Месечари) где се, ваљда уочи стогодишњице, наводе околности под којима је сукоб избио. Аутор, по Тодоровој, не крије зловољу према Русији (самим тим и према Србији), као и симпатије према Хабзбуршком и Отоманском царству. Свет је запалила усијана глава једног безумног терористе. Нешто слично сам, пре четврт века, прочитао у једном коментару „Њујорк Тајмса“, са назнаком да бисмо, поново, могли изазвати пожар. То је и први словенски папа пришапнуо Клинтону, уочи бомбардовања 1999.
Професорка Тодорова Кларкову књигу оцењује као рад „високе вулгаризације“. Српско насилништво је почело са убиством Александра и Драге; тај догађај Кларк описује позивајући се на нашу тв-емисију „Крај династије Обреновића“ као на примаран извор. Српска јавност је крива што није прихватила status quo (анексију) Босне. Она је и данас на кривом путу, пошто се не мири са „косовском реалношћу“. (Да су Јевреји поштовали „реалност Јерусалима“ и завичајног поднебља, одавно би им се изгубио сваки траг на планети).
*
Ничега новог у леденој равнодушности Европе према нашој судбини. Она је била и против Карађорђевог устанка; Наполеон је саветовао султану да не „попушта Сервијанцима“. Европа је учествовала у растурању прве, друге и треће Југославије, а данас јој смета и целовитост Србије. На прославу педесетогодишњице искрцавања у Нормандији позвани су настављачи ратних традиција Ханџар-дивизије и Црне легије, које су се прославиле под Стаљинградом; за ветеране Дражине и Титове гериле на тој прослави није било места.
Шта још треба да ураде, па да схватимо?
*
Уз приказ проф. Тодорове, TLS је објавио једну фотографију, из архива akg.images/Interfoto. Снимак је начињен на неком београдском тргу, у позадини се назире фирма обућарске радње Ћосић, дан пошто је Аустрија објавила рат Србији. Документ је речит и подстицајан; према слици би се могла написати мала приповест. Војна лица су добро расположена: професија обавезује. Несвесни онога што почиње, дечаци се промећу кроз гужву. Ниједне жене, ни девојчице: рат је мушки посао. У десном делу неке фаце су потуљене: међу њима вероватно има доушника, страних или наших, ко ће их разликовати… Сељак који, с торбаком о рамену, чита новине, видно је забринут. Он зна да ће, у ономе што наилази, понети главни терет.
Сви имају покривене главе. Време гологлавости почеће по свршетку рата, за преживеле. Двадесети век ће одбацити шешире, качкете и шајкаче, да олакша посао џелатима.
*
Лоши ђаци сурове учитељице-историје, глуви за њене опомене и поуке, незлобиви према непријатељима, издашни како у богатству тако и у сиромаштву, једино Вишњем можемо захвалити што нас још има…
… Један немачки пастор описао је призор који га је, године 1945, задивио. Српски заробљеници, по изласку из лагера, милују на улици немачку децу по глави. Они у малим Немцима виде веснике слободе и мирнодопског живота, а помало и сопствену децу, од којих их је раставило четворогодишње ропство.
Протестантски свештеник је узбуђен. Зар је могућно да на свету постоји и овакав народ?
*
У време санкција и финансијске катастрофе, кад се у Београду за месечну плату могао купити килограм кафе, француски генерал Пјер-Мари Галоа, наш осведочени пријатељ, пролазећи Калемегданом спушта, у капу просјака, новчаницу од 20 немачких марака. Тренутак касније, просјак потрчи за генералом, вичући:
„Господине, погрешили сте! Ово су велике паре!“
Генерал је о овом сусрету оставио запис у својим Мемоарима.
*
Два дирљива примера незлобивости, наивности и хришћанске душевности. Разуме се, ми нисмо само такви, али смо и такви. Те врлине учвршћују самопоуздање, под условом да поштујемо меру. Небеска је благодат што нисмо ситничави, што и у сиромаштву гледамо преко датог и видљивог, што на мржњу не узвраћамо мржњом, али би ту, можда, ваљало повући границу између широкогрудости и… лудости.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *