Почетна / Друштво / Лобиста, али чији?

Лобиста, али чији?

Пише Миодраг Зарковић Фотографије Милан Тимотић

Застрашујућа необузданост којом је Горан Јешић загосподарио Инђијом у прошлој деценији, неизоставно повлачи питање ко или шта му је све то омогућило, као и још природније чуђење над тим што Србија њега и сличне оволико дуго трпи

Ко данас слуша Горана Јешића како преслишава страначке колеге и држи им моралне лекције, могао би да помисли да се „Шериф од Инђије“ најпре учланио у Демократску странку, па тек онда родио, те да му „првоборачки“ статус даје за право да се понаша толико осионо. Јешићева обест, међутим, прикрива чињеницу да је не тако давно управо он био главни политички противник инђијског огранка ДС-а, те да је борба против корупције у Инђији, везиване управо за Јешићев недодирљиви политички апарат, била међу главним предизборним адутима тамошњих „жутих“.
„Ревизија свих инвестиција и уговора за време власти Горана Јешића и у коалицији са СПС и ЈУЛ-ом.“ Овако је, дословце и са свим (ситнијим) правописним грешкама, гласило обећање Демократске странке Инђије, упућено бирачима уочи локалних избора 2004. године. Обећање је било наведено на силним рекламним материјалима, између осталог и на лецима који су били масовно дељени, што ће рећи да је све упућивало на то да ће речено бити и учињено. Не лези враже, Демократска странка није се после избора обрачунала са Јешићем, како је најављивала, већ га је, насупрот томе, спремно примила у своје редове, тј. укључила се у противзаконито коло којем је наводно била решена да се супротстави. Јешић је после дотичних извора остао на власти управо захваљујући напречац успостављеној коалицији са ДС-ом и СПС-ом (којим у Инђији заповеда Сретен Јовановић, звани Срећко Лопов, иначе најближи Јешићев сарадник у многим уносним непочинствима описаним у прошлом броју „Печата“), а када је јула 2006. године, на крилима „славе“ прикупљене концертом калифорнијских „Пеперса“, напустио Грађански савез Србије у којем је до тада био и члан и функционер, обрео се баш међу „жутима“, којима је приступио с јесени исте године и међу којима се муњевито успео до Главног одбора.
Успевала је Демократска странка, у својих преко двадесет година деловања, свако мало да лаже и обмањује гласаче, а свака од тих превара као да је била маснија и погубнија од претходне. Што се, пак, Инђије тиче, превртљивост у односу на Јешића свакако је без премца по штетности. Неопевани политички насилник – и не само политички, како ће подсетити даљи текст – Јешић је учлањење у Демократску странку, у којој је тада сву моћ сакупљао највећи титоиста 21. века Борис Тадић, по свој прилици доживео као одобрење да надаље буде само још бахатији и неотесанији у својим злоупотребама.

НЕМА МАЛЕ ЗЛОУПОТРЕБЕ Набрајање дотичних непочинстава било би непотпуно без оних наизглед најситнијих, која, управо због тога што не спадају у „велике залогаје“, доста тога говоре о природи починиоца. На пример, у једној од неколико инђијских некретнина чији је власник Горан Јешић, смештени су првотимци фудбалског клуба „Инђија“. Кирију им, како је то и обичај у професионалним спортским уговорима, уредно плаћа клуб. Што ће рећи да фудбалски колектив којим је донедавно председавао Горан Јешић, својим фудбалерима плаћа закуп стана у власништву Горана Јешића!
Дрскост овог потеза ваљано је сагледива тек у поређењу: шта ли би се догодило, рецимо, једном Драгану Џајићу, када би се испоставило да „Црвена звезда“, клуб којим он председава, али који није његово власништво, својим фудбалерима плаћа стан који одиста припада Џајићу?! Наравно да је тако нешто незамисливо у „Црвеној звезди“ или неком другом клубу, али не и у „Инђији“, и не у случају Горана Јешића, за кога, како и наведени пример показује, ниједна пара није превише мала или превише нечасна. Поготово је суморан утисак ако се има у виду да је Јешић, користећи политички положај градоначелника и коловође коалиционе већине у скупштини општине, буквално приморавао привредне субјекте из Инђије да новчано помажу клуб – исти тај клуб који њему самом није пало на памет да помаже бесплатним давањем стамбеног простора играчима, већ је, за неверовати, чак и наплаћивао од клуба кирију.
Списак незамисливих Јешићевих дрскости се, наравно, не завршава на овоме. Попут разбојника је – када је већ реч о фудбалу – насртао на судије утакмице коју је његова „Инђија“ играла против „Баска“, септембра 2006. године. На полувремену се, незадовољан резултатом, стуштио у њихову свлачионицу и упутио им читав низ кочијашких псовки и озбиљних претњи, „обећавајући“ им батине на крају сусрета, чак и да „неће живи отићи са стадиона“. За разлику од изворног инђијског ДС-а, Горан Јешић оваква своја „обећања“ испуњава, па је по завршетку меча заиста физички напао главног судију Јекнића, кога је у наступу беса гађао флашом, додуше празном. С обзиром на то да, острашћен и необуздан какав јесте, Јешић није порицао да је нагрнуо на службено лице – у интервјуу дневном листу „Прес“ похвалио се следећим речима: „Да нисам на овој функцији, сигурно бих тукао тог судију“ – дисциплински органи нису имали друге него да га казне шестомесечном забраном обављања било какве дужности у фудбалу.
Највеће изругивање разуму је то што се, у истом интервјуу „Пресу“ и непосредно уз признање да је главног судију гађао флашом јер му функција није дозвољавала да га претуче, Јешић хвалисао како „ми у Инђији покушавамо да од нашег клуба направимо здраву причу“. Али, као и осталим његовим колегама „европејцима“, Јешићу се у овдашњим гласилима непрестано гледа кроз прсте, па је стога и могуће да доказани силеџија држи банку о „здравим спортским причама“.

СЕКС И МАЈКЕ Овакав образац понашања Горан Јешић није ограничио само на спорт. Како су сведочили бројни инђијски функционери, неки међу њима и сами чланови ДС-а, попут Жељка Трбовића, Горан Јешић ни на политичкој и пословној позорници није презао од отворених претњи и најгрубљих уцена. Већ је поменуто да је Јешић уцењивао привредне колективе да спонзоришу фудбалски клуб којим је он господарио, а још је оштрији био у приморавању да улажу у строго пословне подухвате од којих је, како се претпоставља, имао непосредну личну корист. Тако је Трбовић, док још није био смењен са места директора „Ингаса“, неколиким гласилима пре две године изјављивао да власт Горана Јешића и лично Јешић угрожавају опстанак „Ингаса“, те да њему, Трбовићу, главом и брадом Јешић шаље претеће и увредљиве поруке преко мобилног телефона. (Садржина тих порука тиче се углавном туђих мајки и сексуалних односа, што је, стиче се утисак на основу увида у његов начин обраћања, омиљена Јешићева псовка, коју потеже и на фудбалском терену и ван њега).
Посебна посластица за истражне службе требало би да буде Трбовићева документована тврдња да је Јешић уценама настојао да га натера да „Ингас“ купи пословни простор у згради коју је подигао „Трејдјуник“ (TRADEUNIQUE), иако је понуђена цена била значајно виша од тржишне. То може само да ојача сумње у незакониту повезаност Јешића и „Трејдјуника“, нарочито ако се има у виду да је у тој истој згради луксузни стан у поткровљу, зван „пентхаус“, припао Јешићу, а исти такав, одмах поред, директору Дирекције за изградњу Урошу Ћурувији, о чему је писано у претходним бројевима „Печата“.
Пословање по нетржишним, па и неразумним ценама, такође је једна од Јешићевих омиљених делатности. Протеклих седмица помињани „Соколски дом“, својеврсни Културни центар Инђије, пре девет година је обнављан, што је био посао који је поверен темеринском предузећу „Визор“ – а оно је, како је описано пре две седмице, заузврат склопило спонзорски уговор са новосадским удружењем грађана „Медијум груп“, чији су оснивачи били Горанов рођени брат Владимир Јешић и незаобилазни Динко Грухоњић. Општину је оспособљавање и опремање културног центра требало да кошта 15 милиона динара, колико је било првобитно прописано, али је на крају укупан цех износио три пута више, односно око 45 милиона динара. Како су и на шта спискани толико увећани новци, може само да се нагађа, или да се ослушкују незваничне гласине да је, примера ради, свака од столица за главну салу коштала као Светог Петра кајгана, тј. као омања собна гарнитура.

ПОСЛАСТИЦА ЗА ИСТРАГУ Недела и злоупотребе које Инђијци приписују Горану Јешићу далеко су бројнија него што је могло да стане у овај преглед, издељен у три узастопна „Печата“. У практично сваку започету, а незавршену јавну грађевину у овом граду, а има их колико вам душа иште и видљиве су малтене на сваком кораку, уплетени су Јешићеви прсти. Његову деценијску страховладу, коју је спроводио, а и даље спроводи заједно са Сретеном Јовановићем и Урошем Ћурувијом, непосредно су осетили многи грађани, тако што су им прегрубо прекршена људска и својинска права: најизразитији је пример Мирослава Вукадиновића, коме је буквално отет део поседа, о чему је писано пре две недеље, али сличних, мање драстичних примера, има још.
Сваку од „инвестиција“ (српски: улагање) у Инђију, а нарочито оне у такозваној индустријској зони, Јешић је наглас хвалио и рекламирао као несумњиво његов лични допринос општини, која би на томе требало ваљда да му буде неизмерно захвална; у то име се може закључити да је у већини тих договора и уговора учествовао далеко више и далеко незаконитије него што се на први поглед да приметити; што би све морало да привуче вршиоце истражних радњи.
Решења свих тих недоумица вероватно ће бити веома неповољна по Горана Јешића. На суштинско питање везано за њега, међутим, одговор ће неминовно бити крајње неповољан по српско друштво. То питање гласи: како је један студентски бунџија из деведесетих, релативно скромног имовинског стања, преко ноћи прерастао у свемоћног локалног властодршца, чија се цела ужа и шира породица дебело новчано окористила о његов вртоглави политички успон? Како је могуће да некадашњи „отпораш“, принуђен да позајмљује новац од познаника не би ли саставио крај с крајем, данас поседује неколико луксузних некретнина на најскупљим локацијама у Инђији, да његова супруга буде већински власник ланца ресторана, а да његов ујак – који је, иначе, без сталног запослења – има кућу са покривеним базеном?
Како се постоктобарској Србији „поткрао“ Горан Јешић, никако усамљен, али свакако један од најдрастичнијих примера разарајуће, канцерогене политичке корупције што изједа ову државу? Да ли само због тога што је у Србији постао обичај да се политичко насилништво осведочених превараната појашњава измаштаним покровитељством најмоћније државе света, уместо да се дотичном насилништву стане на пут?

ЈА ГОРАН, ТИ МЕРИ Многи Инђијци, као и њихови сапатници у другим градовима који имају неког свог „Јешића“, верују да је америчка помоћ довољно објашњење. Кажу да је Јешић недодирљив управо због подршке коју му пружају САД, што је подршка којом се он иначе уредно хвали – нарочито је био поносан на наклоност доскорашњег амбасадора Мери Ворлик.
Американци, да не буде забуне, никако нису гадљиви на локалне кадрове спремне да служе њиховим империјалним интересима, али је, истини за вољу, тешко очекивати да ико у вашингтонској администрацији уопште зна за Јешића и, генерално, за тај ниво локалних моћника. Можда би тачније било рећи да се подршка коју Јешић и „Јешићи“ уживају из Америке своди на ону коју може да им пружи амбасадор. Наравно да та помоћ није занемарљива, али су њени домети неминовно ограничени, што се види и по данашњој судбини бивших америчких и западних љубимаца. Јешићу је за нагли, астрономски успон, ипак била неопходна конкретнија, па и ближа залеђина, а таквима је увек најзгодније да исту пронађу тик преко Саве.
С обзиром на Јешићево громогласно учешће у противсрпској кампањи везаној за Сребреницу (чији је постао почасни грађанин, управо на основу тога што никада није оклевао да галами о тамо почињеном „геноциду“), могло би се помислити да је Сарајево тај регионални центар о који се „Шериф од Инђије“ пресудно ослања. Али Сарајево, све немоћније и пред Бањом Луком, тешко да има снаге да по Војводини успиње једног противсрпског пропагандисту. Пре ће бити да је реч о другом, мало западнијем регионалном центру, чији су лобисти прошле деценије, а нарочито у време власти вечитог заљубљеника у хрватско приморје Бориса Тадића, успели да загосподаре пословном, медијском и политичком сценом у Србији.
Медији пословично наклоњени хрватском гледишту и хрватским интересима, увек су били јасно наклоњени и Јешићу. Још од 2007, када је фијаско са „Пеперсима“ накарадним извртањем у ствари послужио Јешићу као одскочна даска, гласила по Србији брује о „младом менаџеру“ који је „препородио“ Инђију. Занемарујући све теже економске околности у овом граду, тренутно једном од сиромашнијих у Срему, гласила су се просто уткривала у величању Јешића.

НЕУКУСАН ХВАЛОСПЕВ Даље од осталих отишло је београдско „Време“, које је управо у време фантомског „концерта“ објавило опширан хвалоспев тадашњем градоначелнику Инђије. У том крајње неукусном тексту, Јешић је оволико беспризорно и неутемељено хваљен:
„Ако је све што Јешић ради само прављење бренда, мора му се одати признање да је у тој делатности много бољи од већине оних којима су брендови професија. Чак и да нису отворена нова радна места (а јесу), чак и да нису укинути шалтери (а јесу), чак и да нису реконструисани вртићи и школе (а јесу), чак и да у Инђији није урађено ништа (а јесте, и то много), чињеница да је тај некад запуштени и заборављени град постао један од познатијих у Србији била би довољна да Горан Јешић буде запамћен по добру“.
Ауторка хвалоспева није се устезала да напише ни ово:
„Имиџом атипичним за представнике локалних власти, невероватном кооперативношћу кад су у питању медији, сталним критикама на рачун централизоване власти и начина расподеле државног буџета, критикама чак и на рачун странке у којој се високо котира, Јешић је свакако постао један од политичара који би могли да представљају неку нову, европску Србију. При свему томе, да ли намерно или случајно не зна се, Јешић је успео да у свом јавном наступу очува имиџ ‚нормалног човека’, што у српским приликама значи да неће баш увек бити насмејани дипломата који се грли и љуби с бирачима.“
Са овим би некако морало да буде повезано и нешто што је општепознато у Инђији: да је Јешићева мајка деведесетих свуда иступала са тезом да су Хрвати угрожени у Србији и да су највеће жртве великосрпског национализма. Колико је то помогло вртоглавом новчаном узлету њених синова, а нарочито Горана, у овом веку, вероватно би, када би хтео, могао да разоткрије фамозни Динко Грухоњић, који је са браћом Јешић уплетен у најмање једну злоупотребу, као и хистерични кадрови са „Радио-Телевизије Војводине“, чији је Јешић један од нескривених миљеника.
У сваком случају је поразно то што Србија трпи иживљавање осведочених противдржавних делатника, попут Горана Јешића, чак и да га заиста штити Америка. А нарочито уколико иза њега стоји далеко слабија, уско регионална, мада ништа мање крволочна, политичка подршка.
КРАЈ

 

10 коментара

  1. nije to sve parcelu 2636 na kojoj je stadion je maznuo i ako povrsina pripada zeleznici jos od osnivanja kluba 1923 godine,fudbalere zelje isterao i uselio agrouniju




    0



    0
  2. da zaboravih da napomenem,na fotografiji gore nije sportska hala,to je najveci akvarijum na balkanu




    0



    0
  3. Чувајте новинарско срце од туђе повређене сујете.О изворима на којима се напајате могло би се разговарати али нису вредни пажње.Живот брзо пролази, а не успемо да ухватимо искре среће око нас.Пишите о лепшим темама да вам ове досадашње не опогане душу.




    0



    0
  4. Nije mi jasno DEMOKRATE to je partija ili nova klasa?




    0



    0
  5. Hvala bogu da postoje novine koje Serif jos nije „kupio“. Ajmo sad da vidimo borbu protiv korupcije nove vlasti.




    0



    0
  6. Miroslav Indjija

    „Како се постоктобарској Србији „поткрао“ Горан Јешић, никако усамљен, али свакако један од најдрастичнијих примера разарајуће, канцерогене политичке корупције што изједа ову државу? Да ли само због тога што је у Србији постао обичај да се политичко насилништво осведочених превараната појашњава измаштаним покровитељством најмоћније државе света, уместо да се дотичном насилништву стане на пут?“

    Bravo, samo cu to reci.




    0



    0
  7. A stan u Becu,stan u Portorozu……………………………. i sta sa tim koji kredit to moze da pokrije………..????????




    0



    0
  8. Сарадња са СВИМ партијама и на СВИМ нивоима! Коалиција са ДСС-ом која даје легитимитет вандалству и кабадахијском понашању.СПС и ДСС је у колаборацији већ 10 година! Срећко Лопов (несвршени занатлија – председник ОО СПС) и Српко Меденица (председник ОО ДСС) вире из малог џепа Горана Јешића и УВЕК своје мишљење добијају од Горана и Уроша Ћурувије, моћника, дрзника и бескрупулозника. Много тога није набројано у Печату а о 2 милиона евра уложених у „чувену“ фабрику воде која никад неће прорадити, смени свих неподобних директора и бестијалношћу према женском полу не вреди ни питати. Нека нам је Бог у помоћи!




    0



    0
  9. Сад је и Српко на реду,невероватно,човек који је у сваком погледу за углед.Где су коментари добитника стипендија,награђени ђаци,запослени у новоотвореним фирмама….већ деценију сведоци напретка Инђије?!Мислим да читају друге ствари и баве се сопственим развојем.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *