Почетна / Други пишу / ЛЕОН КОЈЕН: КАПИТУЛАЦИЈА УЗ ШАМПАЊАЦ

ЛЕОН КОЈЕН: КАПИТУЛАЦИЈА УЗ ШАМПАЊАЦ

Напад НАТО на Србију 1999. године није се завршио потпуном победом западних сила ни на територијалном, ни на политичком, ни на дипломатском плану. Упрос бруталном протеривању Срба са највећег дела територије Косова и Метохије, у четири општине северно од Ибра Срби су фактички наставили да живе под сопственом локалном влашћу (са сопственим судством, здравством, образовањем итд.) и да тако бар у делу покрајине одржавају континуитет легитимних институција Републике Србије.

На политичком плану, напад НАТО на Србију изван Запада и земаља под његовим непосредним утицајем ни 1999. ни касније није примљен са одобравањем, па ни у самој западној јавности идеја војне интервенције „ради одбране људских права” никада није прихваћена онако како су се надали њени творци. Најзад, на међународном и дипломатском плану, самопроглашена албанска држава на Косову и Метохији ни из далека није успела онолико колико су то прижељкивали њени амерички и европски спонзори: притисци на Србију да овако или онако призна сецесионистичку власт у Пришини то најбоље показују.

НЕ БИ СЕ ДЕСИЛО НИШТА Зашто су онда ових дана председник и влада Србије политички и дипломатски потпуно капитулирали, пристајући да, против воље тамошњег српског становништва, Србија сама укине своје легитимне институције на северу покрајине и сарађује са приштинским властима у успостављању косовских институција тамо где оне никада нису постојале? Србија је 2006. и 2007. године одбила да прихвати Ахтисаријев план, штитећи своје елементарне интересе, и ништа јој се страшно није догодило: није због тога била изложена ни војним претњама, ни економским санкцијама, ни културном остракизму, јер чак ни Буш и Блер не би пред својом јавношћу могли да оправдају такве мере.

У том погледу ништа се није променило. Ни Обама, ни Ангела Меркел, ни бриселска бирократија не би урадили ништа више да је Србија одбила наставак дијалога у Бриселу (како је то једног тренутка предлагао Томислав Николић) него што су западне силе урадиле када је Србија одбацила Ахтисаријев план – изразили би своје незадовољство, и на томе би се све завршило. Одговор на питање зашто Србија од 2008. године прво стидљиво, а онда све отвореније иде ка капитулацији у питању Косова и Метохије, да би се она данас и догодила, мора се, дакле, потражити на другој страни.

После последњих избора на којима је СНС заменила ДС као стожер режима, у српској политичкој елити очигледно је довршен процес који је почео још средином деведесетих година прошлог века. Данас у Србији, са изузетком ДСС (чија су начелна опредељења јаснија када је у опозицији него када је на власти), нема ниједне веће странке која би под било којим условима била спремна да се у некој важнијој ствари супротстави Западу. У предизборним кампањама та се околност са више или мање успеха прикрива, и постојећа власт се оштро критикује, као што су прошле године СНС и СПС критиковали Бориса Тадића и Борка Стефановића, да би данас њихова сопствена власт свесно разграђивала уставно-правни поредак земље само зато што јој се то тражи из Вашингтона, Берлина и Брисела.

ЈАЗ ПРЕМА НАРОДУ Између народа, који је с много разлога све скептичнији према „европском путу” Србије, и политичке елите слепо послушне Западу тако се ствара опасан јаз. Тај јаз ће бити све видљивији како следећих недеља и месеци капитулација Београда буде све очигледнија, да на крају највероватније добије коначан печат испуњавањем немачког захтева да се потпише споразум о добросуседским односима између Србије и Косова. Тим споразумом би се, како се ових дана може прочитати у веродостојним изворима, Србија обавезала да у свему третира Косово као равноправног партнера и пријатељску државу, осим у томе што је не би формално признала.

Кажу да је Драгиша Цветковић у возу плакао путујући у Берлин да потпише приступање Југославије Тројном пакту. Гледајући насмешена лица српских преговарача у Бриселу, јасно је да нема те опасности: политичка предаја Косова Албанцима обавиће се уз шампањац.

Можда најбољи српски дипломата после Јована Ристића, Милован Миловановић, написао је као млад човек у својој докторској дисертацији: „Само народи који хоће да се бране наћи ће у коначном часу сукоба браниоце своје ствари”. Све што је Србија чинила или, боље рећи, није чинила од 2008. године до данас потврђује ову само наоко парадоксалну истину. Уместо да тражи пријатеље и савезнике тамо где их је лако могла наћи, Србија данас сама довршава на Косову оно што НАТО није доспео да уради 1999. године.

Тај безразложни пораз данашњи режим ће на све начине покушати да прикрије, али тешко је веровати да ће у томе успети: пред Србијом стоје године неизвесности, у којима ће народ – данас потпуно искључен из сваког важнијег политичког одлучивања – настојати да новим путевима избори за себе право да одлучује о својој судбини.

Излагање на скупу „Србија и косовско питање”, одржаном 14. марта 2013. у Београду

http://www.standard.rs

3 коментара

  1. Da li je baš sve tako? Činjenica je da se danas sa Srbijom dešava ono što se desilo Jugoslaviji – devedesetih! A to je, još davnih sedamdesetih promovisao Z. Bžežinski uz sadejstvo i saglasnost germanskog lobija, da se SRPSKI FAKTOR mora amortizovati do beznačajnosti! Jedan od razloga je i – revanšizam! Biti na vlasti, daleko više obavezuje nego biti u opoziciji. I ne samo retorički! Da se potsetimo, Rambuje je tražio nemoguće – okupaciju CELE države /SR Jugoslavije/. Tadašnji predsednik Milošević je to odbio. Bombardovanje je i bez toga bilo ZACRTANO! Posle ZLOČINA koji je trajao dva i po meseca, dogovoreno je da se u rezoluciji SB pod br. 1244, Kosmet stavlja pod kontrolu medjunarodnih snaga s tim da se posle godinu dana u pokrajinu vrate policijske snage iz Srbije na granične prelaze sa pešadijskim naoružanjem. ZAŠTO dolaskom DOS e na vlast, koji je trajao DO PROŠLE GODINE bila anatemisana TA rezolucija. Zašto se nije INSISTIRALO na tome? Svakom, iole obaveštenom, je jasno da je medjunarodno pravo uzurpirano i da praktično i ne postoji. Pusta sila i ništa više. I šta je ostalo NOVOJ vlasti? Da poništi sve „sporazume“? Sporazume ne potpisuju IMENA, nego FUNKCIJE! Pored hrabrog, još ne proteranog naroda, koji odoleva pritiscima, jedinu obavezu i hrabrost moraju imati i ljudi iz VLASTI da NIKAD NE POTPIŠU saglasnost o nezavisnosti Kosmeta! To je jedini GARANT da će se pokrajina vratiti pod jurisdikciju Srbije! Verujem da su oni toga svesni! I ne verujem u šampanjac jer su manje kooperativni od prethodne vlasti!




    0



    0
  2. Srbijom vladaju beskicmenjaci i neznalice. Toliko puta su mogli cuti ko im iz usa i eu postavlja uslove – petokolonasi, koji nemaju nikakove vaznije uloge u njihovim vladama. Ali ne, sto bismo mi nesto izgradili sami, drugi ce nam reci i napraviti kakova nam drzava treba i sve nam postaviti na noge.
    Sram vas bilo, srpske protuve.




    0



    0
  3. Da bi neko napisao ovakav clanak mora da ima i raspolozive informacije. U Srbiji radi vec duze vreme izuzetno organizovana informativna masinerija, kao u vreme Gebelsa. Narod je u totalnom mraku po kome baulja i snalazi se ko kako ume. Deci su nam napunili usi sa nekakvom EU i prelepom zivotu pa su za to spremni mnogo toga da zrtvuju. U skolama se uce sve same gluposti a ponajmanje ono sto cini srpstvo, pa pobogu ova drzava se i zove Srbija i zasto bi se u njoj Srbi stideli. Nije mi jasno iz kojih razloga je sadasnja vlast u obavezi da prihvati sve ono sto je za njen narod stetno a potpisali su predhodnici, za koje znamo kakvi su i zbog toga su izgubili iybore. Osim ako nisu isti. Znate ono ,,prema nepostenom nije neposteno da budes neposten,,. Ume ovaj narod Srbije i da se probudi.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *