Почетна / Култура / Култура – ФЕСТ 2013. је иза нас – Трчање у месту

Култура – ФЕСТ 2013. је иза нас – Трчање у месту

Пише Владислав Панов

Четири домаће премијере, скоро осамдесет приказаних филмова, преко деведесет хиљада продатих улазница и уобичајено скромна организација, неатрактивни гости и принудни изостанак одговарајућег фестивалског штимунга у најкраћем представљају учинак и утисак минулог ФЕСТ-а. Дакле, и даље ништа ново. Или – колико пара…

ФЕСТ је и овај четрдесет први пут остао исти, исте прескромне и неамбициозне ћуди и длаке. Оно тркање и штимунг са узбудљивог атлетског старта пред трку најављени на постерима и у рекламама су само маркетинг који је неком добро зазвучао. Опет смо видели тек уобичајено тапкање у месту. На поједним позицијима с новим-старим људима и дакако устајалом концепцијом ФЕСТ је дочекао љубитеље филмова и своје скромне госте у атмосфери велеградско-паланачкој, нудећи давно установљену и израбљену матрицу „забаве за народ“ по систему „за свакога по нешто“.
„Припрема, позор – ФЕСТ!“ викао је на нас са свих страна на прелому фебруара у март слоган са постера овогодишњег Филмског фестивала у Београду. Четрдесет први ФЕСТ је ваљда тиме хтео да нам поручи да је на старту нове деонице свог животарења, иако у петој деценији, коначно спреман на све, па чак и на трке. С ким или зашто, видећемо. Иако полетно поручује да је на тркачкој стази, што ваљда подразумева и неке велике помаке напред, у нешто ново, ФЕСТ је и овај четрдесет први пут остао исти, исте прескромне и неамбициозне ћуди и длаке. Оно тркање и штимунг са узбудљивог атлетског старта пред трку најављени на постерима и у рекламама су само маркетинг који је неком добро зазвучао. Опет смо видели тек уобичајено тапкање у месту. На појединим позицијима с новим-старим људима и дакако устајалом концепцијом ФЕСТ је дочекао љубитеље филмова и своје скромне госте у атмосфери велеградско-паланачкој, нудећи давно установљену и израбљену матрицу „забаве за народ“ по систему „за свакога по нешто“. И беше управо тако. Ко је желео да јурца с краја на крај града (чак је и новобеоградски, реновирани, давно заборављени биоскоп „Фонтана“ доспео на фестовску мапу и добио неке пројекције из три од осам сегмената програма) могао је да ужива у тој илузији „филмског центра света“ који смо некада давно, у првим годинама фестивала, заиста и били. Понуда шаролика, еклектичка. Уз њу и популистичке цене. Комбинација која је ишла наруку доброј продаји старог шарма нашег фестивала. Купљено је, рекоше, преко деведесет хиљада улазница. Далеко је то од потенцијала и жеља, али је с обзиром на све друге, најпре друштвено-политичке и њима последичне економске актуелне околности, и ова цифра сасвим прихватљива.

[restrictedarea] Велика имена, мали филмови Када погледате имена аутора чији су филмови селектовани за програме ФЕСТ-а (између осталих, ту су била најновија дела, чак су и нека од њих била светске премијере, Михаела Ханекеа, Вудија Алена, Стивена Спилберга, Роберта Земекиса, Кена Лоуча, Роберта Редфорда, Стивена Содерберга, Франсоа Озона, Брајана де Палме, Гаса ван Санта, Алекса де ла Иглесије, Абаса Кијаростамија, Марка Белокија, Бернарда Бертолучија, Ђузепеа Торнатореа…) с разлогом би помислили да је ово најбољи програм нашег фестивала у последњих неколико деценија. Али, није било тако. То што су скоро сви од поменутих, као и неколицина других чија имена такође уживају огроман углед у свету, у овој или оној мери подбацили са својим новим филмовима, чак и били потпуно ненадахнути, није кривица селектора ако се прихвати да су му од квалитета филмова (посебно америчких) била значајнија имена њихових аутора. Тако се, нажалост, углавном понашају и скоро сви други програмски калкуланти широм света када одлучују о програму фестивала. Из тог обиља (приказано је скоро осамдесет филмова) претежно једва просечних наслова на крају фестивала су се огласили стручни „фактори“, не би ли обзнанили шта је најбоље од онога што су гледаоци видели на минулом ФЕСТ-у. Српски огранак Међународног удружења филмских критичара („Фипресци“) или такозвани жири критике се одлучио за хрватски филм „Људождер вегетеријанац“ с којим је, барем када је реч о бескомпромисној осуди ужасног стања у корумпираном хрватском здравству, што је тема филма, дао лекцију нашим филмаџијама чија су интересовања о храброј и поштеној осуди савременог друштва, а без блаћења целе нације, још увек потпуно неприхватљива идеја филмског ангажовања. Исти је жири специјалном наградом овенчао наш документарни филм „Албертов пут“, првенац Предрага Бамбића, о каријери Алберта Мајера, четвороструког оскаровца, човека с наших простора, који је, поред неколико других ствари, изумео и чувену панавижн панафлекс камеру, деценијама незаменљиву у раду синеаста, како у Холивуду, тако и широм света, претечу савремених дигиталних камера. Овај генијални банатски иноватор је био гост ФЕСТ-а.
Иначе ништа мање није интересантна одлука трочланог интернационално-домаћег жирија (Срђан Драгојевић, француски критичар Жан Руа и његов македонски колега Благоја Куновски) који је једногласно за најбољи филм у једином сегменту фестовског програма који има такмичарски карактер („Европа ван Европе“) да изабере као најбољег и тиме му обезбеди силину од две хиљаде евра награде, прогласио израелско остварење „Орлови“ чија је тема о сукобу генерација у савременом Израелу чак и мало социјално-политички ангажована баш одушевила жири. Како се гореспоменути културно-етнички спој филмске струке укомпонован у овај жири једногласно нашао баш на „Орловима“ делује као могуће занимљивија ствар чак и од самог филма који су великодушно и, како између осталог изјавише, за храброст његову, наградили.
Бројне домаће премијере Овај ће се ФЕСТ сигурно многи памтити по несвакидашње великом броју домаћих премијера. Осим поменутог документарца, фестовска публика је могла да види и српско-немачко-хрватски уплив у косовско-српску трагедију „Најлепша је земља моја“, нови рад, уједно и први пут било где приказан, Горана Марковића, „Фалсификатор“ (још један повратак овог аутора у Титову Југославију) и награђивану драму Срдана Голубовића „Кругови“, која експлоатише српску трагедију у последњем рату у Босни кроз разраду истините приче из Требиња. Иако су ови филмови по обичају, само зато што су домаћег педигреа, а онда, можда, и због своје вредности и тема, највише и најлакше привлачили публику, далеко од тога да су имали снагу да оправдају интенције селектора, па и самих аутора, да буду најзапаженији. Осим недостижно упечатљивог филма овогодишње фестовске ревије филмова, Ханекеовог прошлогодишњег канског победника „Љубав“, којим је отворен ФЕСТ, међу онима који се неће лако заборавити је сигурно тешка данска драма „Лов“ Томаса Винтерберга. Ђузепе Торнаторе је уз помоћ изузетног Џефрија Раша ако ништа друго оригиналан у својој храбрости да искочи из уобичајеног миљеа и покуша да буде хичкоковски привлачан у свом драмском трилеру „Најбоља понуда“. Легендарни Бернардо Бертолучи је толико разочарао с бесмисленом позоришном драмом „Ја и ти“, да је боље да није ни прекидао своју десетогодишњу паузу у делању иза камере. Један од најзначајнији савремених британских синеаста Кен Лоуч, човек чувен по упорном раду на социјално-политичким темама, окренуо се лаганој комедији, па иако занатски прихватљива, ова његова од уобичајених интересовања и манира одступајућа комедијица „Анђеоски део“ је неочекивано разочаравајућа. Од њега су ипак много гори језиво досадни Спилбергов „Линколн“ и сапунасти Земекисов „Лет“. Иако је намеравано да у програмском фокусу овогодишењг ФЕСТ-а буде јужно-америчка кинематографија, далеко су бољи утисак оставили наслови из скандинавске продукције.
Да ли је ФЕСТ коначно могао да буде другачији, спектакуларнији, раскошнији? Могао је. Али, наравно да ипак није био. Организатори су уочи почетка програма изјавили како је ово максимум с обзиром на средстава која су им била на располагању. И тачно. Колико (ни)је било новца толико (ни)је било славних гостију, подизања значаја фестовског програма, доласка утицајних људи из бранше, отварања нових перспектива и стратегија с којима би београдски ФЕСТ коначно напредовао на мапи важних светских фестивала. Иако је то друштвени проблем и обавеза, и четрдесет први пут је ФЕСТ остављен појединцима и њиховом напору, везама, сујетама, сналажењима…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *