Почетна / Друштво / Крах наде и нада у крах

Крах наде и нада у крах

Пише НИКОЛА ВРЗИЋ

Ако ће Србији 2. априла бити довољно „не много“, него „бар нешто од друге стране“ да би Србију на Косову и Метохији укинула у корист независног Косова, значи ли то да нам је једина нада да ће Брисел, Вашингтон и Приштина следећег уторка дати толико безобзирну понуду да Београд, и поред исказане намере да удовољи свим захтевима за комадање Србије, неће смети да је прихвати? Или је, пак, у Бриселу све већ договорено, а сада присуствујемо медијској припреми потписивања тог договора?

Живели смо као јунаци, сад живимо у времену Сузане Грубјешић. Пре само пет-шест година, свака спорадична претња неког евроатлантског политичара, претња да ће Србија морати да призна независно Косово, дочекивана је у Србији оштрим реакцијама и једнако недвосмисленим одговорима, закључно са јасно одбијеним Ахтисаријевим планом за успостављање независног Косова (Војислав Коштуница, америчка депеша 06BELGRADE1202: „Нећемо само на речима одбити косовску независност; ми ћемо и деловати“). Али тада су нам (још) архетипски узори били Милош Обилић, Карађорђе, мајор Драгутин Гавриловић, мајор Зоран Радосављевић чије се јуначке погибије од НАТО авиона, постиђени својом недостојношћу, сетисмо ових дана… А онда је – после државног преврата, када је 29. априла 2008. Божидар Ђелић неовлашћено потписао ССП са Европском унијом – наступило ово ново доба у којем нам архетип, уместо Милоша, Карађорђа и храбрих мајора, постаде споменута Сузана Грубјешић. Која на претњу Немца Елмара Брока, председника Парламентарног комитета Европског парламента за спољне послове, да је „међусобно признање Косова и Србије последњи услов за учлањење у ЕУ“, те да би осакаћена Србија и независно Косово требало истовремено да се учлане у ЕУ како Србија не би омела Косово на његовом европском путу, обећава да ћемо у дијалогу с Приштином и даље бити „и конструктивни и флексибилни“, објашњава да трајно замрзавање процеса (чак и онаквих, броковских) евроинтеграција „не би било добро за нас“, те капитулантски, понизно, поручује да је, замислите, „потребно ‚отопљавање‘ односа са најмоћнијим земљама ЕУ“.

АХТИСАРИ У НАСТАВЦИМА А то је отопљавање могуће на само један начин: да озаконимо незакониту НАТО агресију на Србију; да признамо копиле настало тим агресивним силовањем наше Србије, независно Косово. Томе је служио онај Ђелићев потпис на ССП-у са ЕУ – пошто је ЕУ већ, како смо писали, својом Одлуком 2008/213/ЕЦ одбацила Резолуцију 1244 и, наместо ње, прихватила Ахтисаријев план, само дан после самопроглашења независности Косова – а томе, најзад, служе и преговори Београда и Приштине који следећег уторка, 2. априла, требало би да се наставе осмом рундом, још једном кључном и одлучујућом, на којој ће Србија пристати или неће пристати, да је поцепају по Ахтисаријевој и Броковој мери. При чему, разуме се, ни Ахтисарију, ни Броку, баш као ни Сузани Грубјешић, не придајемо већи значај него што га заслужују; они су пуки симболи, извођачи радова започетих удруженим евроатлантским нападом на Србију.
О континуитету је, дакле, реч. Уз све што им је претходило, отмица Косова отпочела је, отворено, НАТО бомбама 1999. године. Наставило се у потаји, припремом плана (откривеног у „Викиликсовој“ депеши 05ROME1529) о преговорима које ће водити угледни европски дипломата, а који имају да се заврше надгледаном независношћу Косова уз ЕУ безбедносну мисију. Како је унапред зацртано, тако и би – преговоре је водио бивши председник Финске Марти Ахтисари, преговори су се окончали планом који је, имајући римску депешу у виду, незаслужено понео његово име; Ахтисаријевим дакле планом надгледане независности Косова, уз европску безбедносну мисију која ће добити име ЕУЛЕКС.

Србија 2007. године, док јој је премијер био Војислав Коштуница, одбацује тај Ахтисаријев план, али се већ следеће године укључује у његово прикривено спровођење; најпре оним Ђелићевим потписом на споразум са ЕУ пошто се ЕУ обавезала на спровођење Ахтисаријевог плана уместо Резолуције 1244, па прихватањем мисије ЕУЛЕКС, предвиђене тим планом (тачка 13.1: „ЕУ ће установити Мисију европске безбедносне и одбрамбене политике у области владавине права“). Следећа фаза тихе велеиздаје по Ахтисарију отпочела је 9. септембра 2010, оном заједничком српско-ЕУ резолуцијом у Генералној скупштини УН-а којом су преговори Београда и Приштине поверени Унији. Ови преговори, покренути тобож зарад „мира, безбедности и стабилности у региону“, с циљем да „унапреде сарадњу, остваре напредак на путу ка Европској унији и побољшају живот људи“, заправо су и сами представљали разговор о начину на који ће Србија – потајно, да овдашња јавност то не примети – наставити да, део по део, спроводи Ахтисаријев план и тиме помаже у изградњи независног Косова. Сведоче о томе, убедљиво, споразуми Борка Стефановића о предаји матичних и катастарских књига властима независног Косова (обавеза из Анекса 7, тачка 7.1 Ахтисаријевог плана: „Архива, укључујући катастарску документацију и осталу документацију која се односи на Косово и његове грађане, а која је измештена са Косова, биће враћена на Косово“), о Косову са звездицом којом је том независном Косову Србија дала да се учлањује у регионалне, међународне организације, али и да пође ка ЕУ (Ахтисари, 1.5: „Косово ће имати право да преговара у вези са међународним споразумима и закључује међународне споразуме и право да тражи чланство у међународним организацијама“), о успостављању интегрисане ИБМ границе између Србије и Косова (Анекс 8, тачка 3.1: „На Косову ће бити развијена стратегија која ће омогућити вишефазни пренос овлашћења за контролу граница и интегрисано управљање границама на Косовску полицијску службу“)… При том, овим је преговорима у име ЕУ управљао Роберт Купер, кога су „Викиликс“ и америчке дипломатске депеше раскринкали као једног од архитеката процеса проглашења независности Косова од Србије.

А да изгубимо и сваку преосталу илузију око праве теме бриселских састанака – тема је, дакле, начин на који ће Србија Косову доделити државност, а не да ли ће то учинити или да ли Косово уопште и има икакву државност – допринела је сама ЕУ, захтевом Србији да са Косовом нормализује односе; и та обавеза, наиме, уписана је у Ахтисаријев план, тачка 1.10: „Косово и Република Србије се охрабрују (…) да теже и развијају добросуседске односе.“

2. АПРИЛ Сагледамо ли бриселски дијалог у оваквом – заправо једином исправном – контексту, у свем сјају његовог континуитета са 1999. када су по нама падале бомбе да би нам украли Косово, и 2007. када је обелодањен Ахтисаријев план који је ту крађу покушао да легализује, можемо ли да од документа, који би требало да буде усаглашен следећег уторка, 2. априла, очекујемо ишта друго до остварење следеће фазе у спровођењу тог, Ахтисаријевог плана независног Косова? На путу ка коначном циљу, ка узајамном признању Србије и Косова (о којем је, после свих осталих, проговорио и цитирани посланик Брок), и учлањењу државе Косово у Уједињене нације, како је у „Политици“ потврдио Ханс Јоахим Фаленски, спољнополитички саветник посланичке групе ЦДУ-ЦСУ у немачком Бундестагу, креатор листе оних седам услова које је у Београд прошле јесени, па поново прошле недеље, донео посланик Андреас Шокенхоф.
Тако да никакво изненађење, имајући све ово у виду, није то што је папир, сручен на бриселски преговарачки сто прошле среде и објављен ових дана у српским медијима, директно заснован на Ахтисаријевом плану. Папир, будимо сасвим јасни, којим се предвиђа да Србија остатке своје државности на Косову и Метохији преда независном, отетом Косову. Сведочи о томе његова тачка 8, која наводи да ће се „општински избори организовати у северним општинама 2013. уз помоћ ОЕБС-а, у складу са косовским законима и међународним стандардима“, али и тачке од 1 до 7, које говоре о оснивању и надлежностима „Асоцијације/Заједнице српских општина“, „у складу са Европском повељом о локалној самоуправи и законима Косова“ (тачка 4), која ће (тачка 7) „представљати српску заједницу пред централним властима и у ту сврху имаће столицу у Консултативном савету заједница“. Анекс 2, тачка 4.3 Ахтисаријевог плана, наиме, предвиђа управо овакво решење: „Постојаће Консултативно веће за заједнице под окриљем председника Косова у којем ће заједнице бити заступљене. Ово Консултативно веће за заједнице чиниће између осталих представници удружења заједница.“ Па Анекс 3, 1.1: „Самоуправа на Косову биће заснована на принципима Европске повеље о локалној самоуправи.“ Исти анекс, 9.1: „На основу принципа Европске повеље о локалној самоуправи, општине ће имати право да сарађују и склапају партнерства са другим општинама на Косову у циљу обављања функција од заједничког интереса, у складу са законом.“ 9.2: „На основу принципа Европске повеље за локалну самоуправу, општине имају право да образују и учествују у удружењима општина Косова ради заштите и промовисања својих заједничких интереса, у складу са законом“…
Упркос грдним притисцима, српска делегација у Бриселу успела је да одбије овакав понуђени папир. Нови састанак заказан је, рекосмо, за 2. април. Хоће ли наредног уторка успети да учине оно што су учинили прошле среде? Да одбију папир којим се Србија комада право кроз срце. Премда су, онаквом (противуставном) Резолуцијом која је усвојена у Скупштини Србије, на то комадање већ пристали. Што ће рећи да се питање може поставити и битно другачије: да ли је, насупрот ономе што нам се учинило и што нам је речено, прошла среда представљала медијску припрему за наредни уторак?

ОПРЕЧНИ СИГНАЛИ С једне стране, после састанка државног врха, одржаног у понедељак, поручено је још једном да се на понуђено пристати неће. И Александар Вучић, први потпредседник владе и председник СНС-а, отворено је најавио могућност да ни у наредној, осмој рунди преговора, Србија не пристане на понуђено решење. Ако споразум тада не буде постигнут, рекао је, „ми ћемо јавно изаћи пред грађане и, као и овога пута, ништа нећемо крити, већ ћемо рећи ко је за шта одговоран и крив, шта је то што нам је било понуђено“. Додатну наду, наду да споразум о распарчавању Србије ипак неће бити постигнут, доноси и најава одласка Ивице Дачића, премијера Србије, у званичну посету Русији 10. и 11. априла, поготово с обзиром на јавну тајну да је руски министар одбране Сергеј Шојгу, незадовољан Србијом, отказао раније договорену посету нашој земљи…
А опет, насупрот свему томе, крајње је обеспокојавајућа Вучићева најава да бисмо на оно распарчавање ипак могли да пристанемо, само ако нам заузврат буде понуђено „ако не много, онда бар нешто од друге стране“.
При чему нас не обеспокојава само то. Нити нас обеспокојава још само Петрит Селими, заменик министра спољних послова Косова, који се преко „Твитера“ спрда са најавом Београда да ће инсистирати да ЗСО контролише правосуђе, полицију и просторно планирање на својој територији („Ви инсистирате? Заиста…?“), а са „можда“, уз осмех (смајли), коментарише могућност да је „дил између Србије и Косова већ начињен, а српска реторика је само део добар полицајац/лош полицајац игре за медије“. Успут тврди и да се „Србија сложила да Косово добије сопствени позивни број: +383“. Видећемо.
Обеспокојава понајвише, међутим, то што Србија сад жестоко инсистира на овлашћењима ЗСО у односу на полицију, правосуђе, просторно планирање, здравство и просвету. Зашто од тог инсистирања стрепимо ми, а не Шиптари? Већ се том инсистирању онако подсмехују. Зато што су сва та овлашћења Србима већ додељена Ахтисаријевим планом независног Косова. Што ће рећи да би, заиста, могло да нам се догоди да следећег уторка прихвате Ахтисаријев план, и да то прогласе за своју велику победу.
Уосталом, уверимо се у то сви заједно. О просторном планирању говори Анекс 3, тачке 3.1 б, ц и д Ахтисаријевог плана: „Општине на Косову имаће потпуна и искључива овлашћења из следећих области: планирање града и села; коришћење и развој земљишта; спровођење грађевинских прописа и контрола грађевинских стандарда.“ О полицији читамо у анексу 3, тачка 4.1.3 б („Све општине у којима је заједница косовских Срба у већини имаће већа права да учествују у именовању командира полицијских станица“), и у анексу 8, тачке 2.3 („Етничка структура полиције унутар општине ће, колико је то могуће, одражавати етничку структуру становништва унутар те општине“) и 2.6 („У општинама са већинским српским становништвом, командири локалних полицијских станица бирају се у складу са следећом процедуром: Скупштина општине предлаже најмање два кандидата… Министарство унутрашњих послова Косова има обавезу да именује једног од предложених кандидата у року…“ и тако даље, да не идемо сад у детаље). Правосуђе, Анекс 4, 1.3: „Уколико на територији нових општина не постоји основни суд, општина може, на основу одлуке скупштине општине, да поднесе захтев Косовском Правосудном већу за доношење одлуке о успостављању основног суда унутар њене територије…“ И 2.1: „Састав правосуђа и тужилаштва одражава етничку разноликост Косова и потребу за правичном заступљеношћу свих заједница.“ У здравству, анекс 3, тачка 3.1.и општинама поверава „обезбеђивање јавне примарне здравствене заштите“, док тачка 4.1.2 додаје да ће „општине Северна Митровица, Грачаница и Штрпце имати надлежности за обезбеђивање секундарне здравствене заштите…“ И најзад, просвета. Анекс 3, тачка 3.1.х општинама нуди „обезбеђивање јавног предшколског, основног и средњег образовања“, а 4.1.1 каже и да ће „Општина Северна Митровица имати надлежност за високо образовање“. Све ове школе и универзитет, стоји у члану 7 овог анекса, моћи ће да спроводе наставне планове и програме Министарства просвете Србије, докле год су ти планови и програми „усаглашени са Уставом и законима Косова“…
Тако да нам заиста, ишчекујући наредни уторак и крах свих наших нада, уз све слабију, али ипак и даље живу наду у крах тог ахтисариколиког договора о кидању Србије, остаје само могућност да ће коначна понуда, понуда оних који су нас бомбардовали да би нам отели Косово, бити толико немилосрдна и неприхватљива, да неће моћи да је прихвате чак ни они који су спремни да прихвате одредбе Ахтисаријевог плана.
Ако ли, пак, прихвате, знамо шта нам следи. Пројекат европске Србије, започет ампутирањем дела државне територије и срца целокупног националног бића, завршиће у оним људским буктињама које ових дана гледамо по улицама Бугарске. То је европска будућност Србије. Но, држава и народ којима узор више нису Обилићи, Југовићи и непокорни мајори, већ Сузане Грубјешић које су нас окупирале, ваљда боље и не заслужује…

Војводина је кључна

Док другосрбијанци упорно покушавају да нам фалсификују историју и Србе, које су Немци у Другом светском рату убијали у размери 100 за једног, упишу у фашисте и нацисте, Србија заиста почиње да бива премрежена фашистичким споменицима. То су споменици онима који су, под фашистичком заставом, у окупираној Србији убијали Србе.
На Спомен-плочу Аћиф ефендији у Новом Пазару српска јавност већ је скоро и заборавила, а ено је, стоји и даље. А недавно је, на другом крају Србије, у месту Телечка (Општина Сомбор) откривена плоча локалним хонведима, изгинулим припадницима мађарске фашистичке војске у Другом светском рату. Мермерна плоча, са именима 30 погинулих хонведа из Телечке, откривена је у локалној католичкој цркви, у којој је пре тога одржана и миса у знак сећања на погинуле фашисте. Плоча у спомен фашистима, иначе, постављена је уз подршку мађарског Министарства иностраних послова.
Истовремено са овим подизањем спомен-обележја мађарским фашистима у Војводини, у Европском парламенту, који ће у априлу донети Резолуцију о Србији, мађарски посланици подносе амандмане. Траже да се у резолуцију унесе члан којим се изражава „важност историјског помирења због масакра“ – обратите сад пажњу – „1944-1945“, што ће рећи, после ослобођења од фашистичке мађарске власти, „и подвлачи значај опредељености мађарског и српског председника да то јавно признају“. Уз то, траже мађарски посланици и да Србија повуче одлуку Уставног суда Србије о неуставним одредбама Статута Војводине и да се „врати статус кво анте и опозову централистичке мере“, те да се омогући реституција у натури која би требало да поштује пресумпцију невиности, то јест да буде омогућена и свим мађарским фашистима и њиховим потомцима.
А мађарска новинска агенција МТИ јавља да је Амнести интернешенел од власти у Србији затражио да обезбеди заштиту Мађара у Војводини, наводећи да је у саопштењу наведено да истраживања о дискриминацији у Србији показују да власти често не гарантују права мањина на одговарајући начин, „што је један од услова за пријем Србије у ЕУ“.
Пошто смо већ код ЕУ, бележимо и да је Војводина, заиста, на добром путу да нам постане нови кључни услов за ЕУ. „Војводина је од кључне важности за процес европских интеграција Србије“, саопштио је Јелко Кацин, известилац ЕП за Србију после састанка са Иштваном Пастором, председником Скупштине Војводине, и њеним потпредседником Душаном Јаковљевим (ЛСВ Ненада Чанка). Саговорници су, наводи се, „разменили мишљења о тренутној политичкој ситуацији у Србији и текућем дијалогу Београда и Приштине“, при чему је Пастор изразио наду „да на крају дијалога са Косовом и по добијању датума за почетак преговора питање уређења аутономије Војводине неће бити запостављено“. Кацин је, са своје стране, рекао да „Војводина због свог положаја, мултикултуралности и степена развоја предводи Србију на путу у ЕУ, што је свима у Бриселу кристално јасно, мада Београду понекад и није“. Пастор је, подсећамо, пре два месеца изјавио да „није Косово једино отворено питање, иако је можда најкрупније. Очигледно је да постоје и проблеми везани за статус Војводине.“ А подсећамо, најзад, и да се јесенас у Бриселу он договорио с Кацином и ЕУ комесаром за проширење Штефаном Филеом да се војвођанско питање укључи у наредне извештаје Европске комисије о Србији…

Хајка на Коштуницу

Ако се прошлонедељни напад црногорског премијера Мила Ђукановића на председника ДСС-а Војислава Коштуницу – а оптужио га је за убиства власника подгоричког „Дана“ Душка Јовановића и премијера Србије Зорана Ђинђића – и чинио необјашњивим и неизазваним, ове недеље постало је јасно да је реч о правој хајци на бившег премијера Србије. У клеветање Коштунице, наиме, такође преко Црне Горе (подгорички портал „Аналитика“), укључио се београдски адвокат Срђа Поповић. Речи човека који је позивао на бомбардовање Србије, Србију описивао као „шупак света“ и „крвави, бандитски брлог“ „безвредан не само иједног америчког живота, већ иједног америчког метка“, а Србе као „људождере у срцу Европе“, свакако да би требало одслушати пажљиво. Зато што оно што говори и заступа, не говори зато што је то у интересу Срба и Србије, већ управо супротно. Поповић је, сада, као „крајње учтиву“ доживео Ђукановићеву тврдњу да је „политички кишобран за убиство Ђинђића“ носио Коштуница, устврдивши и да је истрага о Ђинђићевом убиству, наводно, дошла до политичке улоге Коштунице, али да су, ето, западне дипломате извршиле притисак да Коштуница не буде ухапшен.
Право питање је зашто се Коштуница сада нашао на оваквом удару? Могући одговор: евентуални крах бриселских преговора с Приштином, као и ревизија досадашњег тока наших ЕУ интеграција која би затим морала да уследи, могли би да отворе врата сарадњи СНС-а са ДСС-ом, што Ђукановићеви ментори свакако не желе. И зато им је (опет) потребно да криминализују Коштуницу, да овакву могућност сасеку у корену. Ако смо у праву, у наредном периоду оваквих ће напада бити још.

 

8 коментара

  1. Siromah Dacic. Nije spreman na ponizenje ? Pa sta celo vreme radi ?
    Omalovazava i sebe i ceo Srpski narod.Zgazio je Ustav, Gazi po javnom misljenju,ispunjava hirove Taciju, Estonovoj, Vikeru…Pogledajmo fotografiju .Tipican izraz poniznosti !




    0



    0
  2. SRPSKI NAROD SVE VIDI, SVE ZNA!OD POSLIJE 2000. GOD. VELEIZDAJA JE PRESLA OD PRIKRIVENE DO POTUNO OTVORENE!STA SE CEKA?GDJE JE REAKCIJA DOPUSTITI DACICU I & DA PREDSTAVLJAJU SRBIJU RAVNO JE „SAUCESNISTVU U NAJVECEM ZLOCINU“!!!JOS NIJE KASNO ! NARODE – SPASI SRBIJU I SEBE
    SAMOGA……




    0



    0
  3. Pisac ovoga clanka uglavnom kritikuje nase politicare koji se bave KOSOVOM.
    Da li pisac ima neki predlog, neku ideju ?
    Sta bi on na njihovom mestu uradio ?




    0



    0
    • @Deda Djole, evo ja cu Vam odgovoriti, treba napustiti pregovore i okrenuti se na drugu stranu sveta gde je ogromna vecina covecanstva. Ako to ne uradimo, nema nam spasa. Nasu zemlju u Briselu predstavljaju „politicari“ a ne drzavnici, i kako pisac clanka rece: moguce je da je sve dogovoreno, samo sada spinuju narod putem stampe da lakse proguta a da se ne udavi.




      0



      0
  4. ПРАВА ИСТИНА ЈЕ СЛЕДЕЋА :

    ЈУЖНИ ТОК ЈЕ ЗАЈЕДНИЧКИ ИНТРЕС РУСИЈЕ И ЕВРОПЕ
    У КОМЕ СРБИЈА НАЛАЗИ СВОЈЕ ЕКОНОМСКЕ МОТИВЕ –
    ОПСТАНКА И РАЗВОЈА. ЗА РАЗЛИКУ ОД ЗАПАДА, КОЈИ ИЗ
    СВОЈИХ СТРАТЕШКИХ РАЗЛОГА ПЛАНИРА И КОРИСТИ
    ХАОС И НЕСРЕЋУ СРБИЈЕ. БАЛКАНА И ЦЕЛОГ СВЕТА НА
    ПЛАНЕТИ ЗЕМЉИ. ЊИХОВ МОТИВ ЈЕ ЗАВАДИ – ПРОДАЈ
    ОРУЖЈЕ – УНИШТИ И ВЛАДАЈ ЦЕЛИМ ПЛАНЕТОМ !

    КО НЕ СХВАТА ОВАЈ ПРОЦЕС РАДИ ПРОТИВ ИНТЕРЕСА
    СРБИЈЕ И НИЈЕ ДОРАСТАО ПОСЛУ КОЈИ ОБАВЉА, ИЛИ
    НАМЕРНО РАДИ ПРОТИВ СВОГ НАРОДА И ОТАЏБИНЕ.
    НАШЕ МИСЛИ ОДРЕЂУЈУ НАШУ СУДБИНУ – КОСМИЧКИ
    РАЗУМ ИЛИ БОГ НЕ ПРАШТА ! СВЕ ОСТАЈЕ ЗАПИСАНО !

    Из Русије стижу јефтинији гас и милијарде евра, а са Запада уцене и претње

    http://vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=2&idnovost=37709/Iz/Rusije/stizu/jeftiniji/gas/i/milijarde/evra,/a/sa/Zapada/ucene/i/pretnje#.UVfLQpYeCKU




    0



    0
  5. Tesko je u Srbiji praviti jaku drzavu kada pola srba nece da budu srbi. Pa mi smo bre za ministra imali nekakvu udovicki za koju se nezna odakle je dosla. Za ove zute tek se nezna ko je iz kakve rupe izasao. Narod je postao ambivalentan, nit se jase nit se vodi. Omladina nam tuce svoje roditelje i otima bedne penzije kako bi se provodila po kaficima. Ukinuli su redovnu vojsku i narodnu policiju a zarad zastite bas ovakvih interesa iz clanka, samo nisu nam rekli da ove nove institucije, buduci da su placene, tuku one na koje upru prstom oni koji ih placaju.




    0



    0
  6. Dačić i bratija izvode cirkus za ojađeni srpski naod da se pripremi na njihovu izdaju i prodaju Kosova i Metohije. Kako to da baš oni koji su govorili protiv Tadićeve izdaje,sada postaju najveći izdajnici ? Koji štite interesr NATO-a, Nemačke, Vatikana, EU ali ne i Srbije. Kako drugačije razjasniti njihov pristanak na pregovore sa eu đelatima čiji su vojnici zasipali Srbiju zabranjenim uranijumskim bombama bez prisustva Rusije i Putina? Kako to stalno bolesno ponavljanje eu nema alternativu, dok u isto vreme ameri i eu uvetuju Srbiji da kapitulira, kako to ne dojadi “ srpskim “ političarima a narodu je sve jasno i 99,99 % narod je protiv ucena koje političari zovu pregovorima. Samo jasno NE koje je uvek srpski narod jasno govorio okupatorima i ucenjivačima prihvatljivo je za narod. Kao i ulazak u zajednicu država u velikom ekonomskom rastu Rusiju i zemlje BRIK-a, a zahvaliti se ucenjivačima i prekinuti svake pregovore pod pritiskom. Neka otmu Kosovo i Metohiju ali bez našeg DA.




    0



    0
  7. Brisel je samo farsa i repriza Rambujea, srpska naivnost i sklonost zaboravu vodi nas u sve dublji glib.Svi oni koji su zaboravili farsu sa famoznim „pregovorima“ u Rambujeu, 1999, ovih dana mogu prisustvovati nimalo manje uspeloj reprizi. Naime, u Briselu će se 2. aprila dogoditi epizoda, koja mnogo podseća na onu iz 1999. Imaćemo Rambuje 2. Akteri su isti; Srbija sa jedne, a Evropa i Amerika sa druge strane. Sredstva su ista: pretnje i ultimatumi. I moto je isti: „uzmi ili ostavi“ Miloševića su silili na izdaju i na kraju mučki ubili. A ove današnje političare niko ne sili sami guraju narod u eu protiv volje naroda i po tome su neuporedivo gori od Slobodana on je ipak bio heroj za ove dana a istorija će to i dokazati.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *