Комета Тапи

Поводом десет година од смрти Драгана Малешевића Тапија
Драган Малешевић Тапи, Усамљеност

Пише Дејан Ђорић

Први је примао ударце и задавао их. Сада када га више нема, схватамо да је држао целу сцену српског модерног реализма, после њега се она урушила, нико не може да испуни ту празнину, покрене људе и сви успеси су спорадични и незнатни

Био сам пријатељ и саборац Драгана Малешевића Тапија. Када нас такав човек напусти боље је сећати га се, мислити на све оно лепо што је учинио, него хладно, аналитички сецирати његов живот и дело. Тапи је појавом и стваралаштвом сваког поларизовао, насупрот оних других неки су га у првом сусрету препознавали као старог и верног пријатеља. Причало се о његовом шарму, о томе да је многе несебично помогао, али је мало њих схватило да је он по линији афилијације, свиђања или антипатије, поделио не само уметнике, новинаре, критичаре и историчаре уметности већ и јавност. Могло би се рећи да је његова борба била неупоредиво шира и дубља, можда космичка. Када је настрадао, не знам зашто сам замишљао да је сада Јужна звезда чистог и оштрог сјаја далеко у дубинама ноћног неба. Повода за овај текст има много, неки су и јубиларни, навршило се десет година од његове смрти, двадесет од прве београдске изложбе, а у Чумићевом сокачету у Београду заживела је и галерија посвећена његовом сликарству.

ВЕЗА СА КАЛАЈИЋЕМ Малешевића ми је препоручио Драгош Калајић, њему сличан авантуристички дух. Колико је био неодољив, подсећају ме речи које је изрекао о Калајићу: „Први пут када сам га срео имао сам утисак да га познајем цео живот и да смо увек били пријатељи.“ Тим необичније што су Тапи и Калајић били људи са различитих страна барикада. Калајић, пријатељ Јулиуса Еволе, највећег десног мислиоца, писца књиге „Десно од десног“, познаник Езре Паунда, Калајић отац српске деснице, апостол црне интернационале, страсни непријатељ масонерије и свега америчког, као уредник „Дуге“, најбољег недељника с краја осамдесетих у екс-Југославији, објављивао је текстове Мира Главуртића о „слободном свињарству“. И Тапи, истурени, екстремни слободни зидар, идеолог и фронтмен који је први милион долара стекао у Мајамију. Слично се поновило у сусрету Тапија и Драгослава Бокана који сам организовао. Два највећа могућа идеолошка и духовна непријатеља су се са пажњом, тактом и поштовањем опходила. Велики људи се препознају. Бокан ми никада није опростио што му на време нисам пренео један Тапијев савет. Поручио му је још док је био славни ратни командант „Белих орлова“ да потпуно промени имиџ не би ли се о њему размишљало као филозофу, режисеру и истакнутом интелектуалцу. Тапи је често био испред најинтелигентнијих.
Калајић је пре две деценије позвао Мому Капора да у „Дуги“ објави дужи, сензационални, сјајно написан текст о Тапију. Ту је била и та чаробна фотографија сликара који пажљиво ствара, с танком четкицом, наднесен над прецизно урађеном сликом, фотографија која исказује више љубави за уметност од километара садашњих дела у галеријама. Сазнао сам за Тапија захваљујући том чланку. Премда је Тапија прославио Капоров текст, увео га у арену јавности у којој ће постати један од главних гладијатора (веровао је да је у једној од прошлих реинкарнација био велики ратник), Калајић је желео стручно мишљење, потврду да је то сликарство о којем је причао са толико неодређеног одушевљења одиста вредно. Требало би знати да су то били ретки тренуци његове искрене понесености, јер је Калајић у интелектуалном смислу био надмоћан сваком нашем уметнику, а и сам је био успешан сликар. Најчешће није подносио друге ствараоце или је био потпуно равнодушан, што је био знак његове добре воље. Публиковао сам више чланака о Тапију, али изузев неколико предговора у каталозима који су достизали тираже од дванаест хиљада примерака, могу се сматрати фуснотама или наставцима одличног Капоровог увода.
Нешто је друго било битно. Између Малешевића и мене догодио се неки електрицитет, узајамно никад довршено подстицање и сарађивање. Када сам први пут ушао у његов дом, у улици Маршала Толбухина, на последњем спрату, иза дебелих челично-азбестних врата отпорних на ватру и метке, угледао сам необичан призор. У простору минијатурне нуспросторије у којој је било места само за малу столицу и сточић, уз четкице, палету и боје стајала је једна полудовршена слика, а две готове су се сушиле. Сликар ми је крајње озбиљно и подуже објаснио свој начин рада заснован на прецизном и дуготрајном подсликавању и исликавању, праћењу линија форме и структуре материје, метод исцрпног наношења безбројних тачкица, спуштања до основног, елементарног нивоа ликовности. Све је треперило и било живо на тим камерним уљима крајње згуснуте фактуре, малим форматима које је условио простор „атељеа“ и неопходност вишесатног рада током многих месеци. Свака од раних слика настала је после шест до осам сати рада током једног месеца. Шта све нисам чуо о тим сликама у годинама велике Тапијеве славе. Причало се да има два Румуна у атељеу који му за малу надницу све сликају, да епидијаскопом преноси мотиве, да су испод слика налепљене фотографије у боји или репродукције из часописа, да су нанесене фотографским путем на платно, да уопште не зна да црта и сл. Створила се читава негативна митологија о Тапијевом сликарству, људи који га никада нису видели острашћено су га нападали, заклињали се, пуштали машти на вољу. Нисам се уопште трудио да свим тим завидљивцима било шта објасним. То да сам много пута сатима седео и посматрао га док слика, видевши бројне слике у разним фазама рада и упознао његове ликовне ефекте пре него што их је снимио за серију намењену сликарима почетницима, чувао сам као своју привилегију.

[restrictedarea]

Драган Малешевић Тапи, Избеглички логор

ГУРУ КОЈИ ЈЕ РАЗДЕЛИО СВЕТ Мало њих је схватало Тапијеве идеје и значај, његова интуиција се упознавала у назнакама, никад није могла да се до краја следи јер је увек било нечег иза и иза. Тапи је као гуру свој свет разделио на више нивоа, прилагодио га онима који о уметности ништа не знају, онима које би требало иницирати све до идеја које је размењивао са Драганом Мартиновићем и са школованим сликарима. Живећи у Америци донео је у нашу средину амерички начин рада. Уљане слике се продају за велике суме, а за скромнију клијентелу је жикле или оил принт. То су овде схватили као превару, међутим, он је успео у нечему другом. Мобилисао је публику и заинтересовао широке масе за сликарство. Од времена олеографија Паје Јовановића није у српске домове, радње, школе и галерије, ушло толико ликовног материјала. Како је неко приметио, Тапију би сликари требало да подигну споменик, јер се захваљујући њему чуло да постоје, као и да су ликовна дела вредна колико и награде у спорту.
Малешевић је све заснивао на езотерији, деловању за посвећене и на егзотерији, плану рада за неупућене. У разговорима с њим, када је откривао мало од свог огромног окултног знања, схватио сам да је он на вишем нивоу један од највећих езотерика којег смо имали, а на егзотерном сликар и личност популарна у народу. Многе његове слике, наизглед баналне, могу се читати на сасвим други начин од уобичајеног. Подучавајући друге свом сликарском методу, открио је само спољни део целе мајсторије, своје ученике није упутио у финесе које су пресудне. Довољно је погледати његове и њихове слике. Тапи је био наш истакнути јовановац, ауторитет за историју и теорију масонерије и тајних друштава, о чему је држао јавна предавања, изненађујући необавештене ротаријанце. То је један од кључева његовог сликарства. Позивање на Јана ван Ајка као претходну инкарнацију има дубљи смисао уколико се размотре масонске инскрипције на сликама великог Фламанца. Народ се забављао тим причама, маркетинг се унапређивао, историчари уметности су беснели по ко зна који пут не схватајући ништа, а упућени су ћутали.

НАШ НАЈБОЉИ КОНЦЕПТУАЛНИ РАД Многи и премноги животи Драгана Малешевића Тапија водили су га на попришта духовне борбе. Повео је беспоштедни рат против свих оних који мрзе сликарство, а можда су га понајвише нападали сликари. Против острашћених постмодерних критичара објавио је оглас преко целе стране једне тиражне новине, можда наш најбољи концептуални рад, достојан Марсела Дишана. Позвао је публику да као прилог једној авангардној изложби у Народном музеју донесе у њега смеће и отпад са бувљака. У „НИН“-у је десетак наших најважнијих критичара и историчара уметности потписало проглас у којем се тврди да Малешевић не зна да слика. Калајић је том приликом приметио да је то први пут у историји да су се интелектуалци у том броју и од тог значаја ангажовали против некога ко је наводно безвредан уметник. Тапи је имао идеју да му предговоре у свим каталозима пише само један критичар, и ја сам му је испуњавао. Осмислио је потпуно нов тип рада са јавношћу, никад виђен ни пре, ни после њега, штампајући за своје самосталне изложбе и до четири хиљаде позивница и дванаест хиљада каталога. Имао је част да га на славама и у приватним контактима и по цену раскида пријатељства са присутнима од напада брани Владан Радовановић, највећи авангардни уметник и теоретичар у историји српске уметности, мада га никад није упознао. Поклонио ми је своју прву слику са представом коња и желео је да урадимо монографију са корицама од дрвета, имао је за њу разрађену технологију, штампарију је пронашао у Војводини. Тражио је само да о њему пишем шта хоћу и колико хоћу. Вероватно сам га задужио тиме што сам му открио да није хиперреалиста већ сликар магичног реализма. Тапи је био идол и идеал младих, покретач, финансијер и инспиратор самосталних и групних изложби, разних окупљања и полемика. Први је примао ударце и задавао их. Сада када га више нема, схватамо да је држао целу сцену српског модерног реализма, после њега се она урушила, нико не може да испуни ту празнину, покрене људе и сви успеси су спорадични и незнатни. Упитајмо се да ли су толико успели да остваре они који су га нападали.
Као да Тапи није био само човек који је другима помагао, већ и неко ко их је чувао од самог себе, јер је свакодневно знао да мобилише велике моћи. У шали је говорио да никад у Србији није било способнијег фалсификатора од њега и поносио се да је прву слику урадио учећи од Владимира Пајевића (сачувао ју је). У апсолутној стварности био је неко које стигао у наше време и средину из неког другог света, блеснуо као најсјајнија комета и вратио се у непрегледну дубину.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Нажалост уморише га смрадови. Остаје сећање. А гмизавци и даље гамижу. Велико надахнуће мишљења и стварања Калајић, Капор, Малешевић. Причао ми његов рођак да су као студенти путовали до Трста и назад са картама које је правио Тапи. Боже дали ћемо се икад ослободити и постати чове. Бог да им душу проси и рајско насеље додели да улепшавају рај.

  2. Slava Tapiju,
    Hvala mu sto je postojao I hvala mu za to sto je ostavio.

  3. jedan je tapi ubise ga dusmani

  4. Samo jedno pitanje neukim i zlim: da li bilo tih slika pre njega? Naša “kristalna noć” 2003 g. pod imenom “Sablja” razlikuje se po tome što nisu bili u pitanju Jevreji već Srbi! TAPI, neka ti je laka zemlja!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *