Почетна / Друштво / Колико пара, толико издаје

Колико пара, толико издаје

Једва преживео интервју за „Данас”: Обрад Кесић

Пише Миодраг Зарковић

Летошње политичке промене нису довеле до пратећих преврата у друштву, између осталог и зато што садашње власти ништа нису предузеле како би странцима најзад ограничили утицај на српску јавну сцену, оствариван преко поткупљивих и похлепних јуришника „Друге Србије“

Неколико седмица пре него што ће, попут многих других српских амбасадора у том драматичном тренутку, због аустријског признавања „независне Косове“ бити опозван са дужности у Бечу, писац Драган Великић је јануара 2008. освојио НИН-ову награду за роман године. Било је то не само први пут да Великић добија ово признање, најпрестижније за писце на српском језику, већ, што је за ову причу можда и важније, први пут да је новчани износ награде захваљујући издашнијим спонзорствима увећан на 10.000 евра у динарској противвредности (ранијим добитницима припадала је унеколико мања сума).
Великићу је награда додељена 24. јануара те године, на свечаности после које су чланови петочланог жирија, добитник, руководиоци НИН-а и остали који су на овај или онај начин учествовали у церемонији, продужили на заједнички ручак у један од најпознатијих београдских ресторана. Недуго пошто су званице поседале, Великић је устао са свог места, пришао високом представнику компаније која је била главни спонзор награде и обратио му се полугласно – а ипак довољно разговетно да је безмало цео астал могао да чује питање:
„Извините, када бих могао да очекујем да ми награда буде уплаћена на рачун?“
Сви који су чули Великићево питање, били су видно затечени, јер се од тек награђеног писца, па још и амбасадора, није очекивало да покаже толику нестрпљивост у погледу новчаног дела награде. Затечен је био и човек којем је постављено питање, али је ипак љубазно одговорио писцу да тренутно не зна када ће му износ бити исплаћен, мада ће то несумњиво бити убрзо, а да ће у понедељак, чим се врати у канцеларију, моћи и да му тачно предочи када ће се уплата догодити. Великић се вратио на место – задовољан, помислили су они који су чули његово распитивање; погрешили су.
„Неких двадесетак минута касније, Великић је опет устао са свог места и поново пришао овом човеку“, прича за „Печат“ један од оних који су седели поред злосрећног спонзора, те је био у прилици да сасвим јасно чује разговор. „Сада га је питао за курс. Питао га је по ком курсу ће му бити исплаћена динарска противвредност од 10.000 евра! Човек је, једнако шокиран као и ми око њега, успео да сузбије оно што је неминовно морао да осећа према овако нападном добитнику награде, па му је смирено објаснио да ће се вероватно рачунати по средњем курсу. Великића је то као умирило и опет се вратио на своје место, само да би петнаестак минута касније опет устао и пришао спонзору. Овог пута му је питање било још дрскије, са једва прикривеном дозом чак и осуде: `Чекајте, пошто ћете рачунати средњи курс, то значи да ја нећу моћи за те паре да купим десет хиљада евра, зар не?` Спонзор је већ био на измаку живаца, као и ми око њега, али је свеједно поново предложио Великићу да тај разговор ипак наставе у прикладнијим околностима, односно, у понедељак. Великић се тада вратио на своје место и, колико се сећам, није више прилазио нашем делу стола, па је спонзор могао да на миру заврши ручак.“

ПОВЛАШЋЕНА КУКЊАВА Свакако да ова непријатна епизода, у међувремену нарасла у својеврсни шлагер београдских књижевних кругова, много говори о Драгану Великићу. Оно што је, међутим, још значајније, јесте да сам Драган Великић много говори о ововековној српској култури. Реч је о, напросто, једном од најповлашћенијих уметника данашње Србије, према којем је живот у протеклих дванаестак година био више него благонаклон – толико да је стигао да буде чак и амбасадор, али и да му министарство културе редовно обезбеђује превођење књига на стране језике, што њега не спречава да уредно кука на Србију и српско друштво у свакој од пречестих прилика које добија у овдашњим гласилима.
Те прилике се множе делом и због његовог политичког ангажмана, везаног за подршку ЛДП-СПО измишљотини званој „Преокрет“, о којој је Великић причао и у петак 22. фебруара, када је, карактеристично, гостовао у „Хоћу да знам“ на Б92. Људима попут Великића су, од петог октобра наовамо, безмало сва врата широм отворена, што је очигледно умањило њихов опрез и уздржаност (колико су „другосрбијанци“ престали да воде рачуна о својим потезима у јавности, показује и описани Великићев испад, упечатљив и по томе што је изведен без икакве дискреције: да је писац био, ако не одмеренији, а оно барем пажљивији, његова новчана нестрпљивост нити би се прочула, нити би била прикладна за објављивање у „Печату“). Нити у једном од својих небројених медијских наступа, Драган Великић није био суочен са суштинским, по њега неугодним питањима, о томе како је успео да помири амбасадоровање, или сву помоћ коју годинама добија од државе Србије, са својим јасно противнационалним ставовима.

[restrictedarea] Неке друге јавне личности, гледишта супротних од Великићевих, не могу да рачунају на сличну наклоност медија. Рецимо, Обрад Кесић, политички аналитичар из Вашингтона. Кесић је прошлог викенда дао интервју београдском листу „Данас“, у којем су средишња тема били бриселски преговори, тј. њихове последице по српску државност и статус Косова и Метохије. Оно што је у том разговору између Кесића и новинарке „Данаса“ заиста несвакидашње, јесте ничим прикривена нетрпељивост новинарке према саговорнику, која је избијала из сваког и једног њеног питања. Преносимо овде у целости питања која је „Данас“ поставио Кесићу, како бисте стекли утисак са чиме се суочио овај аналитичар:
– У ранијим изјавама позивате на одбрану територијалног интегритета и суверенитета на Косову. Србија тамо нема суверенитет годинама, нити има начина да га поврати. Због чега то радите?
– У чему је проблем ако се пронађе заједничко решење за север и на тај начин се реше питања која успоравају европски пут и Србије и Косова?
– Шта то значи без заштите? Мислите да би ЕУ, Америка и сви који подржавају преговоре Београда и Приштине на крају истерали Србе, или их физички нападали, убијали?
– Стварно мислите да је то циљ западних земаља, или је ту реч, пре свега, о страху који се шири?
– Мислите да би Србија требало да се одрекне чланства у ЕУ због тог страха Срба на северу Косова?
– То значи прекид европских интеграција. Ваши ставови се подударају са ставовима ДСС и СРС, Европа има алтернативу?
– Али, шта Срби са севера могу да изгубе нормализацијом односа Београда и Приштине?
– Да ли сте ви српски националиста?
– Рекли сте да сукоб са ЕУ не би значио и престанак европских интеграција. Како је то могуће?
– Зар не мислите да је ЕУ важно да најпре има јасну ситуацију у вези са границама и дефинисана основна државна питања да би се кренуло у економску интеграцију?
– Али, када склоните питање Косова, све што сте рекли да се тиче унутрашњег уређења, управо су услови ЕУ који се испостављају у циљу даљег тока интеграција.
– Критиковали сте Тадића када је рекао да Србија никада више не би применила силу на Косову. Како је могуће да сте му упутили такву критику?
– Јасно је да је Србија примењивала прекомерну силу на Косову дуго година и да је то довело до много жртава и садашње ситуације.
– Да ли то значи да када би сада Дачић рекао да ће применити силу на Косову, то би било одговорно?
– Какав углед има премијер Србије у Америци?
– Ви сте у Америци члан Демократске странке Барака Обаме. Како је могуће да имате овакве ставове?

СКРНАВЉЕЊЕ ИСТИНЕ Буквално је немогуће пронаћи обрнут пример, у којем је ико од „другосрбијанаца“ био изложен ма каквој канонади оштрих питања, а камоли овако немилосрдној каква је у „Данасу“ испаљена на Обрада Кесића, чије смо одговоре, махом врло умешне и спретне, изоставили како би било лакше стећи слику о бујици провокација са којом је био суочен.
У поређењу са Великићем, који у сваком медијском појављивању наилази на терцирање истомишљеника који га интервјуишу, Кесић јесте прошао као бос по трњу. Требало би напоменути, међутим, да Кесић у српској јавности – захваљујући томе што живи и ради у Вашингтону – барем није игнорисан, као што су скрајнути многи овдашњи јавни делатници чија су становишта сасвим супротна Великићевим. Колико год била дрска и непријатна, питања постављена Обраду Кесићу барем су постављена, док је већина родољубиво усмерених јавних делатника Србије напросто протерана из дневних листова и са телевизијских канала.
Зато Јелена Милић није протерана, већ се, напротив, медијско присуство ове даме, иначе директорке опскурне „невладине“ организације зване Центар за евроатлантске студије, увећава у сваком погледу. Тако је посећени сајт београдског дневног листа „Блиц“ пре неколико дана пренео интегрални текст Јелене Милић „Не дају нам да будемо нормални“, оригинално објављен на балканском порталу „Ал џазире“.
Чланак очекивано врви од злослутних произвољности. Тврди се, између осталог, да млади Срби из региона, уз подршку руских дипломата у Србији, одлазе на некакву обуку у камповима екстремно десничарских организација у Русији, после чега се појављују „на барикадама на северу Косова и у уличним фалангама које туку учеснике геј параде“; када би, опет поређења ради, било ко објавио сличну лаж, само о немачким десничарским организацијама и некаквим њиховим камповима за обуку, све би било подигнуто на ниво међународног скандала, али, пошто су оклеветани Руси, нико се није нимало узбудио због писанија Јелене Милић. Има у том писанију и још очекиванијег, сасвим титоистичког, вештачког једначења хрватског национализма са српским. Оно што, међутим, у чланку Јелене Милић можда и највише штрчи, јесте не презање ни од огољене лажи:
„Из Србије и са Косова стижу вести о скрнављењу гробаља, српских и албанских, а са севера Косова и о другим етнички мотивисаним тензијама.“
Ову је реченицу Јелена Милић уткала у први део свог текста, где је покушала да дочара запаљиву међунационалну климу у целом региону. Занела се, међутим, више него што пристојност налаже, па је, поново ради измишљене равнотеже, навела да у етничким сукобима на Косову – покрајини коју ауторка, иначе, редовно набраја поред Србије, али никако као саставни део Србије – страдају и српска и албанска гробља. Која су то албанска гробља оштећена, Јелена Милић није назначила, јер и не може: нити један случај скрнављења шиптарских гробница није забележен још од почетака југословенске кризе, а камоли после доласка страних трупа на Космет. Ни у северном делу покрајине, који се већ скоро 14 година опире потпадању под терористичку чизму Приштине, нико не дира мртве Шиптаре, и Јелена Милић је дужна да то зна када већ пише о окупираној покрајини, као што је дужна да у текстове ставља то што зна, а не оно што више одговара њеним личним убеђењима.

ИСПРЕПАДАНИ МИНИСТАР Забетонирана спрега „културних“ посленика и послушничких гласила, дакле, нимало није уздрмана летошњом променом власти, па стога несметано наставља да српску јавну сцену изобличује онако како то првенствено одговара најутицајнијим страним чиниоцима. Штавише, министар културе и информисања Братислав Петковић препаднут је чим је био ступио на дужност, тако што је његов близак сарадник Драган Коларевић био изложен свирепој хајци због једног нимало спорног текста; од тада, министар Петковић упадљиво избегава било какво сучељавање са онима који су му нападали Којадиновића и држи се подаље чак и од покушаја да медијску сцену уљуди зауздавањем острашћених „другосрбијанаца“.
Последица тога је да просечан грађанин Србије остаје свакодневно затрпаван садржајима какви би у свакој другој земљи, која држи до заштите свог културног простора, били склоњени на маргину, ако не и отворено уклоњени. Овде је битно нагласити да се у развијенијим срединама то склањање и зауздавање не обавља насилно, већ, напротив, лепезом сасвим легалних и легитимних полуга дисциплиновања. За почетак, у уређеним друштвима сви су принуђени да се држе закона, а нарочито устава, иначе бивају прикладно кажњени; када би у Србији власт истрајала на поштовању правних оквира – уместо што их сама крши бриселским договорима! – јавна сцена била би већ сасвим другачија, пристојнија и у суштини и на површини.
Још делотворније би било ограничавање утицаја страних чинилаца, првенствено издавачких кућа. И за то опет имамо одличне примере на Западу, рецимо у Америци, где је највећа европска издавачка кућа (из Немачке) средином прошле деценије покушала да продре, руковођена потребом за проширеним тржиштем: убрзо се суочила са колосалним неуспехом и морала је да из САД повуче сва своја улагања, усмеравајући их управо ка некадашњим југословенским просторима; када су почели да долазе у нашу земљу, чиновници ове компаније поверавали су се да су у Америци наишли на опструкције на свим нивоима, што они чак и нису узимали за зло, јер им је било јасно зашто Американци тако грчевито штите свој медијски, па самим тим и културни, тј. јавни простор.
Потреба за таквим уређењем српског јавног простора одавно је присутна, али се, међутим, често чује мишљење да је то уређење неизводљиво, пошто је Србија препуна кадрова који једва чекају да се ставе на располагање странцима, а нарочито оним странцима који већ двадесет и више година нескривено роваре по српском националном корпусу. Да таквих има подоста опште је познато, нажалост, али њихова бројност никако није нерешив проблем. Напротив, пример наведен на почетку текста, анегдота о Драгану Великићу, указује на то како делују другосрбијански нагони. У корену оволико присутног противдржавног деловања налази се стари, добри материјализам, у свом најогољенијем облику. Крај титоистичке економске уравниловке успаничио је, пре четврт века, многе овдашње јавне делатнике, који су потом показали изузетну способност да нањуше нове и нове изворе прихода, те да се устреме ка њима без икаквих обзира и ограда. Некада те изворе препознају у НИН-овој награди; далеко чешће их, ипак, проналазе у гласилима немилице дотираним из иностранства. У сваком случају, ужурбана потрага за парама јесте им у темељу деловања. И то је цела мудрост. Беспотребно је јурити за неким дубљим и поткованијим разлозима – материјално благостање је заиста погонско гориво „Друге Србије“, и ту нема места никаквој даљој мистификацији.
А данас, док целу западну хемисферу тресе економска криза па славине оданде неминовно точе слабије него раније, преузети српски јавни простор од оних који су одавно приљубили уста на те славине требало би да буде лакше него икада.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. … David Strbac je izvukao jazavca iz njegove jazbine, pa ‘pocerao’ – na sud ?! Ali ova gospoda i dame, koji vise vole ‘etarske’ visine ( kao – mitarsko podnebesje ?!), umisljaju, da su ‘neuhvativi’ ??! A – nisu ?! Zalosno je, kako ljudi 21. veka, olako ‘iznajmljuju’ svoj intelektualno-govorni ‘aparat’ – besovima ?! A pokazace se , ko je ‘veliki’… ?! Ime ume da prevari ?!




    0



    0
  2. Naslov ovog teksta u potpunosti odgovara stanju na politickoj sceni Srbije i to dugi niz godina , a sada vec i par decenija…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *