Почетна / Култура / Књига радости Aндреја Базилевског

Књига радости Aндреја Базилевског

Пише Владимир Димитријевић

„Ово је књига о томе да ништа није значајније од невероватног“, каже у предговору за своју нову антологију аутор кога именују као „инкарнацију љубави између Руса и Срба“

Руски песник и преводилац Андреј Базилевски, права је инкарнација љубави између два народа, блиска вером, културом и историјом – Руса и Срба. Сарадник Института за светску књижевност Руске академије наука и уметности, године 1999, за време бомбардовања Србије, док је разговарао са својом мајком, такође научним радником, схватио је да, како каже, мора учинити нешто за српски народ. И решио је да на руски преводи српску поезију. Седам година је припремао „Антологију српске поезије“ од Лазе Костића до нашег времена. Сам је превео 1.500 песама, а његове колеге – песници, њих преко две стотине, потпуно бесплатно, препевали су остатак (укупно је објављено, у три тома, 4.500 песама!)
Књига је изашла 2008. године, да би њену српску верзију касније објавио „Источник“, издавачка кућа Епархије канадске у Торонту.

ПОЕЗИЈА ПОТВРЂУЈЕ БРАТСТВО У предговору за „Антологију“, Базилевски је истакао: „Објављивање руске антологије српске поезије потврђује наше братство и узајамне тежње. Књига која је диктирана снагом и вером многих песника подсећа нас на сличност и једнакост мученичких судбина Срба и Руса, говори о чврстини верних синова отаџбине у временима издајства и срамоте“. По Базилевском, српски песници нису били само трагаоци за естетичким, него и за етичким:„Смелост да се сведочи о истини је својство песника. Српски песници су веома богато надарени њоме. Њих убијају, а они виде ликове доброте“ (наравно, овакав увод у антологију био је надахнут искуством НАТО разарања Србије 1999. године, када се показало да се српски песници боре Речју против Звери).
Базилевски је био врло јасан:„Нисам приступио опусу српске поезије као опусу малог језика, мале земље. Србија је велика земља, ми смо равноправни по много чему, а највише по нашем страдању, по мукама“.
Овај научник, преводилац и песник доказао је своју искрену, подвижничку веру у Србију не само антологичарским радом, него и пишући поему „Једном и заувек“, о страдању Срба у Крагујевцу октобра 1941, као и објављивањем двојезичних избора песама савремених српских песника, од Стевана Раичковића, преко Рајка Петрова Нога до Ђорђа Сладоја (ту је и „прокажени“ Радован Караџић). Неуморном, ни то му није било довољно. Сада је објавио „Књигу радости“, панораму српске поезије за децу од настанка до данас.

[restrictedarea]

КЊИГА РАДОСТИ У предговору за своју нову антологију, Базилевски, између осталог, каже:„Ово је књига о детињству и детињству у част (…) О томе да ништа није значајније од невероватног (…) Земља деце исписана је словима блискости, знацима пријатељства. Из њих и израста књига – кућа рима и песама. Кутијица с дивном музиком и драгоценим сликама (…) Дрво – кућа – пут: три су распламсана круга поезије. Три стадијума живота детета (…) Васцели свет припада ономе ко у бескрају живота сачува мостић који га спаја с детињством (…) Детињство није оаза сигурности, већ извесна количина искуства. Највеће благо, подарено човеку“… И заиста: кад узмеш књигу у руке, од првих стихова песма Моша Одаловића „Радуј се“ („Имаш Сунце, небо плаво,/цветно поље којим ходиш;/мућни својом здравом главом -/ ШТО ЈЕ ДИВНО КАД СЕ РОДИШ!“), до потоњих стихова у антологији „Српско-руске песме“ Мирјане Булатовић, вредне сатруднице Базилевскових преводилачких подухвата („Руси нас воле кад нико не сме./ И још преводе наше песме“) тече река чисте радости постојања („Дато ми је тело. Шта да чиним с њим, /тако мојим,тако јединим?//За радост што живети, дисати знам,/захвалност, реците, коме да дам?“ певао је велики и трагични дечак руске поезије Осип Мандељштам)… Антологија, на 1.200 страна (како приличи РУСКОЈ антологији) подељена је на велике области, праве „песничке губерније“ и на оне мање, са дивним насловима-усклицима, какви су, између осталих, „Да ли ми верујете?“, „Деца имају крила“, „Сунчани коњи“, „Одраслима треба помоћи“, „Ја се не играм рата“, „Силазак у свет“, „Ово је моја земља“ итд. Све је ту: од народних песама и разбрајалица, преко чика Јове Змаја, Душка Радовића и Драгана Лукића до савременика – Ршумовића, Данојлића, Одаловића, и многих, многих других. Преко хиљаду песма, преко двеста песника, преко шездесет преводилаца – рад достојан сваке похвале, књига – кочија за одлазак у земљу преко седам мора и седам гора, где су сва чуда могућа. Или, како би рекао дечји песник Бранко Стевановић, сатрудник Базилевског на великом послу: „На овом свима намењен, а у суштини само изабранима доступном месту, у врту вечите детиње искрености, бујају зачуђеност, радозналост и одлучност да се победи у игри коју свако од нас одвајкада игра са самим собом, а чији је крајњи исход – радост човечности“… Зато Андреју Базилевском, богатиру руско-српске духовне узајамности, који нам је подарио „Књигу радости“ – МНОГАЈА ЉЕТА!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *