Почетна / Култура / Капоров ближњи

Капоров ближњи

Пише Јован Делић

Момо Капор је три године послије своје смрти један од најприсутнијих стваралаца у српској култури, какав је био и за живота

Када је 5. марта ове године Рајко Ного отварао изложбу цртежа Момчила Мома Капора, једва да се могло ући у Велику салу Дома војске. Људи који су се договорили да се ту нађу и виде нијесу се у тој маси могли пронаћи. Није то личило на отварање изложбе човјека који је већ три године упокојен. Читалац „Политике“ је на насловној страни могао видјети Капорову фотографију и најаву приче која се обавезно појављује у недељном броју. Награда задужбине „Момчило Момо Капор“ за књижевност и сликарство, Капорови дани и ноћи на Ади и у Београду, научни скупови о његовом дјелу – све то убједљиво говори да има смисла бавити се оним чиме се Капор бавио и враћа вјеру у књижевност, сликарство, културу и њихово значење у крајње сумњивом времену. Момо Капор је три године послије своје смрти један од најприсутнијих стваралаца у српској култури, какав је био и за живота.
Дивећи се те вечери феномену Капор, био сам задовољан одлуком коју смо донијели у својству чланова жирија награде „Момчило Момо Капор“ за књижевност: добиле су је до сада двије личности највишег међународног рејтинга – Емир Кустурица и Петер Хандке. Капорова награда је већ данас престижна награда.

Освојиле су ме већ прве три реченице Хандкеове књиге „Моравска ноћ“ у плавим корицама СКЗ-а:
„Свака земља има свој Самарканд и своју Нумансију. У оној ноћи оба та места била су овде код нас, ту на Морави. Нумансија на иберијској висији беше некада последње прибежиште и упориште пред Римским царством; Самарканд, ма шта то место представљало у историји, било је и остало као из бајке; и биће оно, мимо повести, као из бајке.“
То посљедње прибјежиште и упориште пред Империјом јесте један брод на Морави – „Моравска ноћ“ – који јунаку ове књиге служи као кућа. Овде, код нас, ту на Морави, значи доиста код нас, у Србији: ту су и Хандкеов Самарканд и његова Нумансија.
Није ли све то блиско Капору: борба за самосталност – личну, умјетничку, националну, државну – и трагање за неким својим простором на води, на броду, било да је то Морава или Ада, „Моравска ноћ“ или неки пријатељски чамац, неки свој мали Самарканд. Истовремено корачање по опасним предјелима, по рупицама и кратерима од бомби из трију бомбардовања у двадесетом стољећу, да би се било уз народ, да би се посвједочила истина о њему, да би се потврдио свој идентитет.
Свођење рачуна у једној ноћи скупљој вијека, прича о себи и поетичком идентитету – није ли то оно што је заједничко Капоровој болној и сјајној књизи „Хроника изгубљеног града“ и Хандкеовој „Моравској ноћи“? Та аутофикционалност и поетичко трагање све до приче о родитељима и поријеклу – то је оно што је за мене било пресудно да се залажем да Капор ове године припадне Хандкеу. Утолико прије што ми немамо данас у свијету писца који нас је задужио колико Петер Хандке. Уз то, брод као самопрокламована екстериторијалност, није ли то и Капор?! Болна сцена над празним, већ непостојећим очевим гробом у Харцу као да је из самог срца српске књижевности.
А када сам на 38. и 39. страници Хандекеове књиге нашао опис нагона за цртањем који је ишао до повлачења кажипрстом по ваздуху, преда ме је изронио лик Мома Капора, са чашом црног вина пред собом, како исцртава неке линије прстом по ваздуху. Ово је књига за Капорову награду, био сам већ сигуран.
Тај мотив цртања по ваздуху поновиће се жестоко и болно при крају Хандкеове књиге. Један старац с оне стране Дрине тражи већ скоро двије деценије сина изгубљеног у рату; тражи бар једну његову кост:
„Бар једну кост од свог сина хтео је да понесе кући. Та кост, коју је, испруживши обе руке, одмерио у ваздуху, била је, наравно, кост неког џина, тако дугачка и тако велика, као цео човек.“
Хандкеов јунак и приповједач је путник који се креће по свом кружном путовању цик-цак линијом лептира, ходач и ходољуб, што је све блиско Мому Капору. А када сам од тог ходача чуо таутолошко одређење књиге, опет сам се присјетио Капора – била је то таутологија са удјелом божанског, тако рећи:
„Не, књига је књига, за њега увек нешто јединствено, у сваком случају сасвим ретко, жестоко, чудновато, тако рећи с неба пало – не без тога тако рећи.“
Опис рањеног дрвећа, с камењем ураслим у стабла, једнако је потресан као и опис онога старца који тражи синовљеву кост. Мајсторски употребљени деминутиви: „Јамица. Јамица од бомбица!“ само су припрема, иронична и из дјечје перспективе за суров опис који слиједи:
„Грудве глине су својевремено од експлозије биле из унутрашњости земље избачене на удаљена стабла дрвећа и још увек су на њима лежале као бетон, а са њима избачене каменице пробиле кроз кору дрвета све до меког слоја као клинови, у међувремену обрасле гранама, и дрвећем, камен за каменом у ракљама грана, све до високо горе у крошњама.“
Хандке је имао око и срце и за „светлуцање једног јединог цвета божура који је растао између коприва свих боја света у унутрашњости цвета као жеравица“.
Приповиједач, а са њим и писац, препознају у једном дјечаку, способном за уживљавање и осјећивање, идентификацију и говор из самих ствари, писца свога наследника. Ево како Хандке описује ту чудесну способност младог будућег писца, а тај опис подсјећа на једног моравског пјесника – на Брану Петровића и његово идентификовање са свим о чему пјева:
„Врабац се купа у песку и он се, такође, купао са њим. Шљунак се закотрљао низ водену струју ускомешаног потока, а и он се закотрљао. Да ли се то он стварно био у нешто загледао, па се изгубио? Пре је то било сваки пут гледање из којег се постепено прелазило на гледано – а у томе се он није губио, напротив: прелазећи у гледано, прелазило је ово на њега.“
Књигу је препоручио за штампу Милован Данојлић, а превео ју је на српски језик Жарко Радаковић. Истински се радујем што је Петер Хандке у плавим корицама СКЗ-а и са наградом „Момо Капор“.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *