Како су  ГМ 17 + скакавци  појели и Банку биљних гена

Разговарала Биљана Ђоровић

„После петог октобра догодило се нешто веома чудно: послије политичких промјена Завод за биљне и животињске генетичке ресурсе преузела је Ивана Дулић Марковић, када се отпочело са снажним притисцима да се Банка биљних гена изузме из научнотехнолошког програма СРЈ, о чему је одлуку могла да донесе само Савезна скупштина на предлог Савезне владе“

Док се над нашим грађанима спроводи медијска лоботомија која сваким даном постаје све приземнија и болеснија, Србија пуца по свим шавовима претварајућо се у џиновску депонију. Под маском борбе против корупције, афера „афлатоксин“ и других, реализује се распродаја и предаја најважнијих ресурса земље, попут препуштања најплодније земље у Србији арапским НАТО савезницима (како би се спречила сарадња са Русијом у области пољопривреде), предаја водних ресурса… Небо је пак предато 2006. године у оквиру споразума „Партнерство за мир“.
Српска пољопривреда и институције система које су се одговорно односиле према стратегијама њеног развоја, после „демократског“ петооктобарског преображаја 2000. године, нашле су се у мрежи интересних стратегија моћи која је на глобалном плану подразумевала њихово урушавање и отварање Србије за продор монструозних ГМО компанија, а на унутрашњем плану у поседу оних који су руковођени сопственим интересним стратегијама започели су бесомучну пљачку народне и државне имовине. У том пљачкашком и корупционашком походу заустављен је и најважнији стратешко-развојни подухват на простору Србије: Банка биљних гена коју су наши најбољи научници осмислили и 2001. године недалеко од Београда реализовали, и то пет година пре Била Гејтса и његове Банке биљних гена, коју је Би-Би-Си назвао: Банком судњег дана, изграђене на удаљеном острву Сварбалд, у Баренцовом мору, близу Северног леденог океана, 1.100 км од Северног пола у коју су капитал, поред Гејтса, уложили Фондација „Рокфелер“ и највеће компаније за производњу ГМО: Монсанто и Синџента.
После петооктобарских „демократских“ промена није дозвољено да овај државни пројекат од огромног значаја за будућност Србије и њених грађана буде стављен у функцију.

Ко је и због чега зауставио реализацију пројекта Банке биљних гена? Ко је одговоран за пустошење пољопривреде, уништавање друштвеног и интелектуалног капитала Србије?
Наш саговорник о овој теми је проф. др Милан Божовић, један од водећих научника у области биотехнолошких наука: животне средине, агроекологије, микробиологије, хидробиологије и екологије. Професор Божовић се између 1996- 2002. налазио на месту начелника Сектора за научнотехнолошки развој СРЈ и развој научноистраживачке инфраструктуре. Био је и саветник министра у Савезном министарству за развој, науку и животну средину, као и један од оних чије је задужење била изградња наше Банке судњег дана, наше Банке биљних гена.

Када се дошло на идеју о стварању Банке биљних гена и шта се са објектом догађало после петооктобарских промена?
Да, Банка биљних гена је изграђена и налази се недалеко од Београда, али никада није доживјела да се стави у функцију и да заиста буде брига државе за будућност њених грађана и њеног народа. Банка биљних гена је требало да располаже завидним капацитетом, могла је да чува 100. 000 узорака базне колекције до -20оС у сјемену, и у криопрезервацији до -196оС, као и 40. 000 узорака у активној колекцији до + 4оС, и 40 одсто релативној влажности ваздуха. Могла је да прими и обради преко 20. 000 узорака годишње. Програм Банке представљен је Агенцији за пољопривреду и исхрану ФАО, и после добијања позитивног мишљења потписан је ТЦП пројекат јула 1990. године, којим се за његову реализацију за почетак обезбеђује 100. 000 долара од стране ФАО. Посебно је подржана идеја о изградњи хладне коморе за чување свјетске базне колекције за потребе ФАО и укључивање Банке у међународни програм ФАО за очување биљних генетичких ресурса.
Банка биљних гена је пројектована за потребе СФРЈ; 1987. се кренуло са реализацијом пројекта и градња је започела у Батајници, на десној обали Дунава, 1990. године. Но, убрзо су наступиле дезинтеграционе промјене на територији СФРЈ и Банка је била препуштена чистом случају. Сматрајући да је њена изградња од великог значаја за развој СРЈ, 1993. године у оквиру политике научнотехнолошког развоја СРЈ Савезна скупштина доноси одлуку да се настави са изградњом Банке биљних гена и градња је настављена. Вријеме санкција је отежавало њену изградњу и обезбјеђивање средстава је ишло веома тешко, али и поред свих финансијских проблема, па и неких опструкција, 2001. она је практично била готова, остало је само да се заврше неки унутрашњи радови естетске природе. Инфраструктура и сви остали услови за чување генетског материјала били су испуњени, а Банка је направљена по највишим стандардима. Практично је већ 2002. могла да се конституише као институција, да прими прве узорке и тако буде стављена у функцију ове државе и овог народа.
После петог октобра догодило се нешто веома чудно: послије политичких промјена Завод за биљне и животињске генетичке ресурсе преузела је Ивана Дулић Марковић, када се отпочело са снажним притисцима да се Банка биљних гена изузме из научнотехнолошког програма СРЈ, о чему је одлуку могла да донесе само Савезна скупштина на предлог Савезне владе.

[restrictedarea]

Да ли је познато ко је конкретно и персонално зауставио стављање у функцију овог без сумње најзаначајнијег стратешког пројекта за будућност Србије?
Промјеном власти на савезном и републичком нивоу 2000 године ресор пољопривреде на савезном нивоу преузимају „експерти“ Г 17, односно Г 17 +. Они су имали намјеру да тај објекат (Банку) од неколико хиљада квадрата продају и издају. После интервјуа који сам 2001. дао „Политици“ та намјера је осујећена, међутим стало се са даљом реализацијом програма очувања генетичких ресурса и институционалног организовања Банке биљних гена под изговором свих да је то промашена инвестиција. Чак су са њихове стране тврдили да су потрошена огромна и ненамјенска средства. Понашали су се као добро организована и инструирана банда, на силу су упадали у објекат и стално нас у секретаријату за нешто оптуживали, после чега сам захтијевао од буџетске инспекције да изврши контролу и да свој суд о томе. Наравно, све што је урађено било је у складу са тадашњим веома строго дефинисаним законима о финансирању научнотехнолошког развоја. Нажалост, ни на административном одбору, па ни на седницама владе нијесмо имали никакву подршку, тако да сви сносе одговорност за Банку биљних гена, укључујући и тадашњег предсједника државе кога сам у два наврата упознавао са тим проблемом. На републичком нивоу ресор пољопривреде водио је проф. др Драган Веселинов који напросто није знао гдје је дошао, а камоли шта су му дужности и обавезе, нажалост последица тог незнања и велике бахатости је један млади прекинути живот.
После његове смјене „експерти“ Г 17, односно Г 17 + у цјелости преузимају ресор пољопривреде и на републичком нивоу.

Ко је све по вашем мишљењу одговоран зато што је  у време када је Европа забранила увоз генетски модификоване соје и генетски модификоване хране дошло до увоза ове соје у Србију мимо Устава и закона?
„Експерти“ Г 17, односно Г 17 Плус прво су преузели Савезни завод за биљне и животињске генетичке реасурсе и Савезно министарство пољопривреде, затим и Министарство пољопривреде Републике Србије. Ивана Дулић Марковић је омогућила 2000/2001. увоз прво неких 20.000 тона генетски модификоване соје, а затим и преко 200.000 тона. У то вријеме почело се и са производњом ГМО соје у Војводини, да би после доношења закона (истина у њихово вријеме уз бројне интервенције на претходно припремљени текст Закона о ГМО који је припремљен док је директор Завода за биљне и генетичке ресурсе био др Јан Кишгеци) та поља била уништена. Остала је њена изјава да ће тих 200.000 тона бити утрошено кроз сточну исхрану, после чега је Европа обуставила увоз меса из Србије. Оправдање за своје потезе Дулићева је налазила у цијени ГМО соје на свјетском тржишту и наводима да се соја у Србију увозила од 1997. године. По мојим сазнањима таква тврдња није тачна, јер ни од једног технолога из ФСХ (фабрика сточних хранива) нијесам добио такву информацију, чак ни сумњу.

Ви сте били оснивач и директор Завода за екологију и нове технологије у ПКБ-у; Руководилац у производњи фабрике млека ПКБ „Стандард“ и технолог контроле квалитета технолошке лабораторије, фабрике млека ПКБ „Стандард“. Какав је био систем контроле и заштите безбедности хране у ПКБ-у?
ПКБ, какав је некада био до 1990. године, по својој технолошкој структури је представљао примјер савремене корпорације, корпорације 21. вијека. Газдовао је површином од близу 27.000 ха. Имао је добро организовану и усклађену и примарну и секундарну пољопривредну производњу, агротехнолошке међусобно технолошки повезане комплексе прераде добијених сировина, откупне и дистрибутивне центре широм Србије, развој, инжењеринг, институт, трговински ланац малопродајних објеката, велепродају, извоз производа, извоз знања, углед и поштовање у свјетским оквирима.
Постојало је неколико нивоа контроле, то је практично била контрола од њиве до трпезе, интерна контрола самог технолошког процеса у технолошким лабораторијама, затим интерна контрола од стране Завода за лабораторијска истраживања и нове технологије института ИНИ ПКБ „Агроекономик“, који је и вршио атестирање скоро читаве производње и на крају екстерна контрола од стране надлежних инспекцијских служби и контролних лабораторија државних институција, Завода за заштиту здравља, института „Винча“ и др. Било је и неких пропуста, али су они исправљани без било каквих последица.

Ко су били главни протагонисти уништавања ПКБ-а и каква је методологија примењена?
Крајем 1988/1989. или почетком 1990. за директора ПКБ-а дошао је Петар Костић. Убрзо је умро и на мјесту директора долази неки Вељовић када се већ почињу назирати одређене намјере да поједине организације из оквира ПКБ-а, ОУР-и теже осамостаљивању од матице ПКБ-а СОУР-а.
То је нарочито дошло до изражаја доласком Војислава Симановића на чело Пољопривредне корпорације Београд. Иначе он је машинбравар који је као напредан омладинац завршио партијску кумровачку школу (курс од шест мјесеци), која му је призната као двије године факултета политичких наука, после чега је и дипломирао и добио диплому проф. марксизма и социјалистичког самоуправљања. Током вршења функције предсједника Корпорације мислим и да је на неком факултету стекао и докторат за менаџмент у пољопривреди.
Управо у том периоду је и дошло до распада ПКБ-а. Прво се издвојио Институт ИНИ ПКБ „Агроекономик“ у којем сам ја радио. „Заслуге“ за његово издвајање припадају др Драгоју Душићу. Методе притисака и обмане запослених су невјероватне, а свако ко се супротстављао том процесу морао је бити елиминисан. Следиле су врло тешке ситуације: као једини доктор наука у Заводу за лабораторијска истраживања са уговореним пословима, пројектима, реалним и редовним финансирањем проглашен сам технолошким вишком.
С обзиром на то да ми нијесу законски могли дати отказ, после великих притисака, од стране њега и његових полтрона, напустио сам издвојени Институт и прешао у ПКБ. Настављено је са невјероватном пљачком Института, у чему су здушно помагали и неки у њему запослени. У том периоду Министарство науке Републике Србије финансирало је Институт да би се изградио Центар за производњу безвирусног садног материјала, али умјесто тога изграђена је робна кућа „Максима“. То је само један од драстичнијих примјера пљачке Србије. Одмах после издвајања Института ИНИ ПКБ „Агроекономик“, следи издвајање осталих: „Фрикома“, ПКБ „Комерца“ (касније „Пекабете“), фарме свиња „Визељ“, „Воћарских плантажа“, „Имеса“, „Имлека“, фабрике сточне хране „Инсхра“ и других мањих технолошких погона.
Институт ИНИ ПКБ „Агроекономик“ је прије издвајања из ПКБ-а имао мислим 10-12 доктора наука, затим неколико десетина изврсних селекционера са више признатих сорти пшенице и кукуруза и других врста, а данас мислим да нема ниједног. Институт је назад у ПКБ враћен тек 1994. године, наравно потпуно финансијски исцрпљен, кадровски уништен и без права на до тада остварена техничка и технолошка решења и робну марку „Моћ природе“, што је вјероватно резултат договора корупције и похлепе оних који су водили разговор у вези са повратком Института у ПКБ.
Од осталих предузећа издвојених из ПКБ-а до данас ниједно није враћено у ПКБ.
Разбијање ПКБ-а, као и других великих комбината заправо су уводи у разбијање и уништавање пољопривреде у Србији. Но, за то не бих тражио и оптуживао страни фактор. Судионици тог процеса су наши људи.

Зашто је по вашем мишљењу дошло до проблема са афлатоксином? Ко је одговоран? Да ли се ради о операцији даљег уништавања српске пољопривреде?
Микотоксикозе се интензивније прате од краја шездесетих година, како у свијету, тако и код нас. Но, негдје до половине деведесетих година били смо друштво са успостављеним системом државних институција контроле, надзора и са доста добро организованим пољопривредним службама. Са много мање технике и много мање агрометеоролошких информација производња се пратила много боље и врло континуирано, и на основу ситуације предузимале су се разне мјере са циљем безбједности хране, како за људе, тако и за животиње. Некада су се у критичним ситуацијама у циљу безбједности ангажовали сви запослени, школе и државне институције да би се извеле шире акције на пољима под усјевима (одстрањивање заражених клипова током вегетације или пред бербу). Од 2000. године, а нарочито 2002. године систем фитосанитарне контроле на пољима је потпуно изостао, многи од врсних познавалаца струке на терену су или напустили, или били проглашени технолошким вишком. На њихова мјеста запошљавани су млађи, углавном мање стручни или скоро у потпуности нестручни кадрови, најчешће младе демократе које заправо и не знају шта би требало да раде. Ако би се и нашао неки појединац који би им указао на евидентност проблема, није схватан за озбиљно, јер тамо је неки њихов гласач, неко ко им је важан по овој или оној основи са циљем увођења „демократије“.

Да ли можемо очекивати нове нападе, биотероризам… Шта ви у том смислу очекујете? Да ли постоји начин на који би под постојећим околностима могла да се организује заштита српске пољопривреде?
Простора за разне облике биотероризма на свјетском нивоу има заиста много. Храна је у том погледу највеће и најзначајније поље. Свакако и ресурси воде за пиће су ту јако значајни. Ко буде овладао њима и буде управљао процесима водоснабдијевања и производњом хране завладаће читавим свијетом. Чим се почело са регистрацијом генотипова пољопривредних култура и трговином генским материјалом услиједиће и нове методе биотероризма. Биопрофитеризам рађа биотероризам, а да ли ћемо ми бити зачињени једним или другим зачином зависиће само од нас, од наше свијести и наше развојне стратегије. Да ли ћемо на право мјесто ставити праве људе, да ли ћемо направити праву стратегију и заузети прави став у заштити националних и грађанских интереса, да ли ћемо бити одговорни према будућим генерацијама? Скупштина СРЈ је Банку биљних гена прогласила нациналним стратешким и приоритетним интересом схватајући њен значај, а она данас као да није ни изграђена тамо негдје у Батајници. На најбољем смо путу да своје сјеменске сорте у најскорије вријеме купујемо од мултинационалних компанија, које су у међувремену постале њихови власници захваљујући нашим декадентним „демократским“ и „напредним“ снагама које нам добродушно подарише културу „Великог брата“, „Фарме“, „Скривене камере“, на свеопшто и велико задовољство одушевљених широких народних маса које конзумирају млијеко са повишеним концентрацијама афлатоксина и јабука са укусом тешких метала, уз перманентно залагање свих институција система на подизању нивоа квалитета живота свих грађана Србије.

[/restrictedarea]

 

6 коментара

  1. Da li postoji oblast bilo kakve delatnosti u ovoj zemlji da nije devastiran.Kakva je to borba protiv kriminala kada su kriminalci u njihovim redovima.Voleo bih da vidim da je g-đa Dulić pozvana na odgovornost za poslove u vreme njenog ministrovanja???

  2. Petooktobarci odlucili da nas zbrishu sa zemlje….Nadam se,kad narod preuzme Vlast uskoro,da ce petooktobarci odgovarati za svoja djela…Svesno uvoziti otrovnu hranu da se truje stanovnistvo je nevidjeni genocid!…Za to ce morati odgovarati,kad tad…

  3. Kada lopuze napisu zakone a barabe vode drzavu onda imata sadasnju srbiju. Zna se kako se ovo resava. Moja baba je govorila ,,prema nepostenom nije neposteno biti neposten,,.

  4. Banka biljnih gena je od strateske vaznosti za svaku drzavu, ali nasa javnost i oni koji odlucuju o tome nisu svesni toga, a ni dovoljno obavesteni. Hajde svi zajedno da vidimo sta sad moze da se uradi, dok jos imamo sta da sacuvamo, hajde da vec jednom udjemo u medjunarodne tokove u ovoj oblasti. Bili smo prvi u svemu tome, a sad smo poslednji. Koliko ja znam, sve zemlje regiona vec imaju nacionalne Banke biljnih gena, a mi sa takvim kapacitetima i kompletnom opremom ne mozemo da smognemo malo snage, politicke volje i nesto finansija da to pokrenemo. Sve drugo nam je vaznije od toga, a kad izgubimo i to malo bogatstva sto jos imamo – ostace nam samo da placemo i jedemo GMO.

  5. Gde moze da se nadje ful verzija ovog teksta?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *