Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Пише Василије Крестић
Као дрога разорно на духовно јединство Срба деловали су комунистички интернационализам и од државе и владајуће партије форсирани југославизам. Тих опијума нисмо се још ослободили, а већ нам је стигла нова дрога оличена у глобализму и мондијализму
Током 19. и почетком 20. века сви одговорни чиниоци државе и друштва улагали су вишеструке напоре да се превазиђу, смање и нестану историјом стечене разлике међу Србима расејаним по широком подручју Балкана, да се они што више међусобно приближе и духовно постану јединствени. У ратном периоду 1941-1945, а нарочито у послератном, до данас процеси су ишли, и још увек иду у обрнутом смеру. Чињено је све да се српски народ духовно разбије и разједини, да се биолошка везе обезвреди, а њој насупрот ојача веза по класној, идеолошкој и партијској припадности. Већ сам рекао да су као дрога деловали разорно на духовно јединство Срба комунистички интернационализам и од државе и владајуће партије форсирани југославизам. Тих опијума нисмо се још ослободили, а већ нам је стигла нова дрога оличена у глобализму и мондијализму. Као што је комунистички интернационализам проглашен за прогресивну и елитну мисао – тако се данас мондијалистичке идеје представљају као идеје будућности најнапреднијег и најцивилизованијег дела човечанства. Те идеје, погубне за духовно јединство Срба, имају моћну моралну и материјалну подршку иностранства, а слабу отпорну моћ унутар наше државе, тим слабију што се присталице идеја комунистичког интернационализма и југославизма у много чему подударају са мондијалистима у игноранцији, небризи, па чак и у одиозности према српској нацији.
ПОРУКЕ ИЗ ЕВРОПЕ Недавни председник француске владе Едуар Баладир, у својој књизи „Моде и убеђења“, критички се осврнуо на мондијализам у срцу Европе. О томе је, између осталог, написао: „Са људског становишта, а то ће рећи са становишта векова који долазе, нације ће остати битна чињеница интернационалног живота. Већ дуго времена покушавају нас уверавати да је реч о феномену који припада прошлости. Да организација људског друштва не мора више почивати на нацији, која је примитивно оптужена као нешто декадентно, нешто што ће интернационализам, социјализам и регионализам у потпуности заменити…“ Ако Баладир, из Париза, може тако да мисли и оцењује значај нације са становишта развоја које је достигло француско друштво, онда се са пуно разлога може поставити питање зашто наши помодни интернационалисти, какви су мондијалисти, на степену развоја нашег друштва, које се не може мерити са француским, и са окружењем које имамо, желе да збришу српску нацију? Како то да се они, ако воде рачуна о народу и земљи чији су припадници и држављани, не запитају, зашто се и нама суседни народи не опредељују за, како га назива Баладир, помодни интернационализам? Ти нама суседни народи, напротив, као и сви водећи народи Европе, придају дужно поштовање и значај својим нацијама, а ми се спремно и раскалашно одричемо својих корена, иако је извесно да је то самоубилачки пут, пут који води националном затирању. Ако је то тако, а извесно је да јесте, онда се поставља питање коме служе мондијалисти? Можда не би било погрешно одговоре на ово питање потражити у установама из иностранства које финансијски стоје иза свих акција духовног разбијања српског народа нудећи му, попут бескрупулозних дилера, најопасније дроге, после чијег коришћења нема повратка здравом животу. Главни актери у овом опаком послу су добро знане антисрпске невладине организације, које несметано мешетаре по нашој земљи и наносе јој штету немерљивих размера.
Духовно разбијен, са пољуљаном и ослабљеном националном свешћу, а ојачалим регионалним и партикуларним осећањима, српски народ изгубио је отпорну моћ. Он је до те мере збуњен да не зна шта је патриотизам, шта национализам, а шта шовинизам. Нису ретки случајеви да се при самој националној идентификацији, при самом помену о српској националној припадности, људи одмах правдају да „јесу Срби ал’ нису националисти“. Србима је једном перфидном и дубоко смишљеном антисрпском политиком утиснут жиг опаких националиста. Дуго времена, између два светска рата, циљ читавог образовног система био је да негује југословенски патриотизам, најпре на темељу националног, а потом и државног унитаризма. После Другог светског рата негован је социјалистички и самоуправни патриотизам.
АНТИСРПСКО ВАСПИТАЊЕ О сопственој нацији српски ђаци у основним и средњим школама сазнавали су више о „великосрпским тежњама“, „великој Србији“ и „српском хегемонизму“ него о светлим тренуцима борбе свог народа. Због таквог, скроз погрешног антисрпског васпитања многе генерације ђака изашле су из школа с трајно оштећеним осећањем националне припадности, с окрњеном свешћу о духовном јединству српског народа. У образовном систему понешто се изменило, али не толико да би из наших школа излазили људи с јасним знањима, поносни што припадају једном малом, али поштовања вредном народу. Ако се жели ојачати национална свест и реафирмисати духовно јединство нашег народа, идеологизовани и политизовани образовни систем мора претрпети осмишљене темељне измене.
Образовни систем није једини кривац за нашу ниску националну свест и пригушено осећање духовног јединства. За то главну кривицу сноси званична политика, како она за владе Јосипа Броза, тако и политике које су следиле после његовог одласка. Сасвим је природно да све што је претерано, жестоко, изазовно и нетрпељиво не само да није добро већ је штетно и опасно. Према томе, сваки национализам који добија особине шовинизма, без обзира на то где се појави, морао би бити обуздаван и сузбијан. Међутим, ми Срби, због склоности да у свему претерујемо, у обрачуну с ексклузивизмом и шовинизмом, угушили смо и здраво национално и патриотско осећање. Нисмо имали мере у оценама и проценама шта је Српство, шта је српски патриотизам и српско родољубље, шта су српска историја, традиција и култура. Све смо то, олако, недотупавно и грубо одбацивали и жигосали као српски национализам и шовинизам. Апсолутна предност свугде је давана класној свести, партијској припадности, идеолошко-социјалистичкој самоуправној опредељености, најновијој историји која се тицала Народноослободилачког рата и Народноослободилачке борбе, тзв. братству и јединству, а потом заједништву с осталим народима и народностима бивше Југославије. Резултат тог претеривања и застрањивања, посматран са становишта српског патриотизма и духовног јединства, више је него поразан. За разлику од свих осталих народа бивше Југославије, Срби су, како сам већ рекао, најлакше и најбрже постајали Југословени. Они су били најмање отпорни, јер су се најлакше претапали и утапали у друге нације и најмасовније се трансформисали у новокомпоноване нације.
ОТРОВ АТЕИЗМА Политички системи прожети ексклузивном левом идеологијом нанели су штету духовном јединству нашег народа. Победници у рату и револуцији 1941-1945. обрачунали су се с припадницима поражене стране бруталним методама класно-револуционарне борбе. Нација је била не само располућена већ и тешко антагонизована. Било је наде да ће време и опасности које су запретиле Србима у тренуцима криза и распада Југославије деловати лековито, да ће ублажити међусобне сукобе и смањити тензије, да ће разум надвладати страсти. Међутим, биле су то само жеље добронамерних, мржњом неоптерећених истинских патриота, којима није стало до ових или оних групних, већ глобалних националних интереса. Уместо духовног обједињавања, националног сабирања и окупљања, поново се зачуо борбени поклич: „Нема помирења и неће га бити ни за стотину, нити за хиљаду година.“ На тако кратковидо и плиткоумно размишљање, супротстављена страна, жељна реванша, узвратила је нимало разборитим ускликом: „Бандо црвена!“ Тако су нам поново дошли на сцену партизани и четници, петокрака и кокарда, идеолошки симболи суровог грађанског обрачуна. Уместо да су ти симболи и тај несрећни грађански обрачун постали предмет историјског изучавања, они су поново постали предмет националног раскола и могућег крвавог сукоба. Одговорност за враћање на старо, већ виђено стање сносе обе стране, али више они који су били на власти него они из опозиције. Очигледно је да добре воље и мудрости није било и да га још увек нема ни на једној, нити на другој страни. Властодршци су по сваку цену и свим расположивим средствима желели да сачувају власт и да се понашају као победници, који су непомирљиви и непорециви. То, у много чему бахато и примитивно понашање, умишљање да је једном постигнута победа вечна, деловало је изазовно, па није случајно што је у овом тренутку духовно јединство само жељени циљ оних који увиђају сву трагедију несрећно сукобљених, а болесно амбициозних и закрвљених супарника. За тему о којој расправљам није битно ко је први обновио сукоб, ко је више, а ко мање крив за тако нетрпељиво идеолошко, политичко и страначко конфронтирање. Историја ће о томе дати свој суд. Битно је да сукоб постоји, да се не смирује и да наноси штету државним и националним интересима зато што разара духовно јединство нације.
Духовно јединство српског народа веома је разорено дугогодишњим милитантним комунистичким атеизмом. Један део народа се, под притиском, из опортунизма или уверења, приклонио званичној атеистичкој политици, а други је остао привржен својој цркви и вери. Тако је и по верској основи напрсло национално јединство. Оно не би било толико болно да је између једне и друге стране постојало више узајамног поштовања, мање изазовног примитивизма и ригидности. Како то није био случај, нација је, по основи атеизма и теизма, озбиљно поцепана. У своје време, нарочито током 19. века, Српска православна црква духовно је обједињавала нацију по верској – православној основи, јер је Србе идентификовала по верској припадности. Због тога су се од Српства отпадили припадници римокатоличке и муслиманске вероисповести. Осим не тако ретких изузетака, каквих је било, Србе су по правилу чинили само припадници православне вероисповести. Ако су се Срби „спасли“ деобе по верској основи, нису успели да се одупру деоби по основи атеизма и теизма. Та деоба, ако се не култивише, ако се не схвати и не прихвати основно људско право на слободу савести, може у одређеном тренутку постати камен спотицања унутар српског народа.
Озбиљно питање, које може да изазове непотребне националне потресе је питање облика државног уређења. Један део народа је за републику, други за монархију. Тензије због тога расту, страсти се распаљују и ако се овако настави готово је сигурно да ћемо се ускоро делити на републиканце и монархисте, који ће, у складу с нашим несрећним адетима, укрстити копља. Раскол који је око тог питања могућ требало би благовремено каналисати у мирне токове и омогућити народу да се, у погодном тренутку, референдумом изјасни да ли жели монархију или републику.
„НЕЗВАНИ ГОСТИ“ Последњи несрећни рат у Босни и Херцеговини са трагичним последицама, својевремена изнуђена блокада на Дрини, посебно идеолошко-политичка пропаганда вођена из Београда против Срба у Републици Српској и њеног тадашњег руководства, деловали су погубно по духовно јединство нашег народа.
Исто тако разорно је деловао и још увек делује однос наше власти према избеглицама и избегличком питању. Истина је да већина народа живи у сиромаштву, али држава се није довољно, на одговарајући и паметан начин, побринула да се сиромаштво подели, да се бескућници не осећају као незвани гости, као грађани без елементарних грађанских права, као апатриди у сопственој домовини. Изгубивши огњишта, избеглице су, сасвим природно, потражиле уточиште у Србији, а Србија их није дочекала као мајка, већ као маћеха. Понела се према њима као према кривцима, а не као према унесрећеним жртвама. Тиме им је задала нове ране, тешко излечиве, иза којих остају неуклоњиви ожиљци. Тих ожиљака није било после несрећне бежаније 1941-1945. године, када се Србија налазила под окупацијом и у материјалним недаћама горим од ових које нас данас притискају. Духовно јединство не може се градити политичким флоскулама, непромишљеним понашањем и тврдичлуком. Оно се гради добро осмишљеним културно-просветним, друштвеним, економским и политичким пројектима и акцијама, као и несебичним материјалним улагањем. У случају са избеглицама, и кад је било добре воље, било је мало мудрости, а много импровизација, ружног политикантства и шарлатанства.
Плашим се да нам предстоје озбиљне опасности од могућих нових националних подела поводом предстојећег коначног решења у вези са питањем државноправне припадности Косова и Метохије и условима под којима би Србија требало да се кандидује за улазак у Европску унију. Волео бих да се моје стрепње не остваре, али ако се оне догоде више је него сигурно да ће наше духовно јединство поново бити у тешком искушењу.
Овом излагању није циљ да било кога осуђује, нити ослобађа одговорности. Њиме сам изнео своје виђење стања нашег духовног јединства са жељом да, неоптерећен било каквим идеологијама или партијским припадностима, укажем на проблеме, како би били уклоњени или, бар, ублажени. Могуће је да нека питања нисам поставио како ваља, а да сам, извесна, занемарио и заобишао. У сваком случају то нисам учинио свесно. Усудио сам се јавно да искажем оно што мислим о једном, по мом схватању, изузетно важном питању за нашу нацију и државу. Учинио сам то стога што сам уверен да нисмо толико бројни и јаки да бисмо имали право на сулудо растакање снага којима располажемо. Немам илузија да ћу овим казивањем залечити стару српску бољку која се назива неслога и деоба, али њиме желим да подстакнем све добронамерне и оне који умеју да мисле да се ангажују, и, колико могу, допринесу што тешњем повезивању нашег народа, како би порасла његова отпорна снага према свима непријатељским налетима, долазили они споља или изнутра. Ако Срби не реше суштинска питања која се тичу њиховог духовног јединства, са сигурношћу се може рећи да напретка неће бити, да им тада неће бити потребни спољашњи непријатељи, већ да ће они сами себе довољно завезати у неразмрсиво клупко, из којег неће успети да се испетљају у догледној будућности.
