Како превазићи оговарање

„Свет“ ПИСАЦ Бранислав Ђ. Нушић ПОЗОРИШТЕ Народно позориште – Ниш ГОСТОВАЊЕ Београдско драмско позориште ДАТУМ ГОСТОВАЊА 18. фебруар 2013. РЕДИТЕЉ Милица Краљ СЦЕНОГРАФ Милица Бајић Ђуров КОСТИМОГРАФ Марија Опачић ЛЕКТОР Наташа Илић

Пише РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ

Нушићев „Свет“ у извођењу Народног позоришта из Ниша – режија и адаптација Милице Краљ – значајан је покушај сценске ревалоризације једног полузаборављеног драмског текста нашег великог комедиографа

У одсуству премијера на београдским сценама гостовања позоришта из других наших градова наилазе на занимање гледалаца жељних да виде нове представе. Зато је и наступ ансамбла нишког Народног позоришта, који је извео Нушићев „Свет“ дочекан са великим интересовањем. Томе се не би требало чудити: „Свет“ се у Београду није приказивао више од пола столећа. Чињеница је да се још 1906. године, приликом првог извођења у београдском Народном позоришту Нушићевом комаду „Свет“ много аплаудирало, исто као што је било и више критичара који су га позитивно оценили. Додајмо и да се од некомедијских његових текстова „Свет“ највише приказивао, иако је када се појавио дочекан са највише опречних критичарских оцена. Вредно је подсетити да је Нушић, уочи првог извођења то дело овако дефинисао: „’Свет’ није шаљива игра, и ако има и ведријих, па можда чак и водвиљских елемената. Ја сам га назвао просто комадом, а да сам смео, назвао бих га – сатиром.“ Међутим, карактеристична је оцена Милана Грола, објављена у „Српском књижевном гласнику“, која је ваљда требало да осујети књижевну и позоришну судбину овог дела: „Нушићев ‚Свет‘ има само три мане, а оне су: да почиње досадно, да се развија неприродно, и да се свршава апсурдно.“Али, тема коју Нушић обрађује у „Свету“ била је у његово време веома актуелна, што је уосталом и данас. Неких двадесетак година после првог извођења он је савршено јасно и недвосмислено истакао како сматра да је оговарање „општија, шира и врло обимна инфекциозна зараза нашега друштва, која је затровала његов цео организам и крвоток. Она је захватила све редове, све слојеве нашега друштва, она се тако дубоко усадила у наша бића да нам је постала друга природа, те чак показује извесне атавистичке симптоме.“ Дабоме, Нушић је на страни старих патријархалних односа у породици, што ће рећи да је изузетну пажњу поклонио главном јунаку драме, лику Томе Мелентијевића, чиновника у пензији, као и удесу који га је снашао пошто се повиновао свему што су га други саветовали у тежњи да утичу на живот његове породице. Уочавао је Нушић да појава оговарања није у нашој средини само последица новог, урбаног начина живота и нових обичаја, већ и да је у питању особеност менталитета, односно да то није само пуко оговарање, него и опањкавање других и мешање у туђ живот, непосредно или посредно, на овај или онај начин, али готово увек с намером да се изазову негативне последице, понизе поједине личности или породице и да им се отежа, па чак и онемогући егзистенција.

[restrictedarea] На нишкој сцени Милица Краљ је режирала и адаптирала Нушићев „Свет“. У читавом њеном поступку било је колебања у виду мешања стилова и жанрова: представа почиње готово на јонесковски начин, развија се водвиљским путевима у духу једнога Скриба, а завршава ибзеновским разлазом читаве породице, тако да на крају Тома Мелентијевић остаје сâм. У жељи да убрза драмски ток, Милица Краљ није само скратила текст, већ је и мењала извесне појединости. Једну личност, Госпођу Томић, није нам јасно зашто, претворила је у Господина Томића, а неке је изоставила – то су Стојановић, просилац Томине кћери Наде и његова тетка Госпођа Марта, што можемо донекле прихватити, јер је то допринело убрзању радње. Али, завршна сцена, када сви напуштају Тому, с тим, што му супруга Стана одлази са његовим пријатељем Симом Јеремићем, чиновником у пензији, знатно се разликује од оригиналног текста. Као што се зна Нушић завршава „Свет“ на начин веома близак театру апсурда. Наиме, Тома Мелентијевић, уз очајан уздах, сломљен и поражен, пошто се изоловао од света и у свој дом вратио стари поредак, поново отвара прозоре и врата своје куће, позивајући с в е т да вршља по његовом дому. Сценска слика је очигледна и непосредна, али она јасно открива осећање безизлаза које осећа и сâм писац! Већ зато није могућно третирати „Свет“ као комедију, а Тому Мелентијевића као комичну фигуру.
Обрад Цицмиловић у улози Томе Мелентијевића потпуно је дочарао овај Нушићев лик. Испрва имао је убедљив ауторитативан став, да би, на крају, веома пластично приказао сломљеног и пораженог човека. Сања Крстовић као Стана је била коректна у приказу патријархално смерне супруге. Евгенија Станковић као Госпођа Живановићка енергично и нијансовано у исти мах оваплотила је оличење света: била је речита протагонисткиња оговарања и залажења у туђе судбине. Александар Михаиловић, као Јеремић, непотребно је нагињао карикатуралности, док је Драгиша Вељковић на оригиналан и духовит начин оживео занимљиву фигуру Господина Томића. Александар Маринковић био је као Учитељ музике спретан у комичном приказу те личности. Глумице Катарина Митић (Нада), Маја Банковић (Јелкица), Јасминка Хоџић (Тетка Каја), Катарина Арсић (Ана) потрудиле су се, свака на свој начин, да живописно прикажу личности које тумаче. Ефектно сценографско решење дала је Милица Бајић Ђуров. У свему, ова представа значајан је покушај сценске ревалоризације једног полузаборављеног Нушићевог драмског текста.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *