Почетна / Колумне / Како је Душан Бркић сачувао Срем у Србији

Како је Душан Бркић сачувао Срем у Србији

Пише Ратко Дмитровић

Висило је о концу, Хрватска је била одлучна да узме Срем, са Земуном, комунисти у Београду су ћутали, и данас би ушће Саве у Дунав вероватно била погранична зона да се у ту причу, у Загребу, није умешао један Србин из Обровца

Кад су оно комунисти, дошавши на власт, цртали „административне линије“ између шест тек успостављених република, упакованих у Федеративну Народну Републику Југославију, Србија је добро и прошла, имајући у виду ко је бранио њене интересе. Осим што су јој натоварили два тега у виду аутономних покрајина – Војводина и Косово и Метохија – Србија је замало остала без једног дела данашње Војводине, упркос томе што је већ било припремљено додељивање Барање Хрватској, Барање која је до 1945. године административно, географски и животно саставни део Војводине. Али, хрватске интересе бранили су мозгови са далекосежним плановима, мозгови који су знали да ће тада исцртане линије кад-тад постати државне, међународно признате границе. Комунисти су тих година делимично – у целости је било неизводљиво – остварили програмске смернице са Четвртог конгреса КПЈ, одржаног 1928. године у Дрездену, али су припремили терен да се тај застрашујући, антисрпски Програм, једнога дана оствари.

СРПСКОЈ ЈАВНОСТИ НИЈЕ ПОЗНАТО… Догодило се то 1991. године. Остали су још само радови на пројекту осамостаљења Војводине, а ту се ствари убрзавају, игранка је почела, а све ће, у виду ултимативног испуњења захтева за стварање „републике Војводине“ осванути на столу Владе Србије, пошто Србија добије датум отпочињања преговора за чланство у ЕУ.
Српској јавности није познато, чак ни неким историчарима, да су Срем и делови Бачке, териториједанашње Војводине и Србије, за мало ушли у састав Републике Хрватске. То би се и догодило да није било Душана Бркића, Србина из Хрватске.
По окончању ратних операција, док су поражени, гладни, потпуно изгубљени војници Вермахта лутали друмовима Европе или у сабирним логорима за ратне заробљенике чекали да виде шта им доноси судбина, југословенски комунисти, победници у грађанском рату, утврђивали су власт и делили тек освојену државу. У Београду се гнездила елита КПЈ, са својим „папом“ на челу. Знали су да им главна опасност прети од памети и традиције са српским предзнаком, па је грађански слој српског друштва тих првих месеци по завршетку рата, уништаван систематски, педантно, све док посао није окончан. Они који су реално могли, а било их је више десетина хиљада, да засметају новој идеологији и новим владарима, да стану на пут остварењу давно зацртаних планова, завршили су у гробу. Нешто мало је претекло у иностранство, али је многе од њих стигла удбашка рука.
За то време хрватски комунисти радили су исти посао у својој авлији. И тамо, у Хрватској, требало је изоловати и држати под контролом „српски вирус“. Тито је у Београду, ту се ломи српска кичма, а у Хрватској, где су српске ране још биле отворене и крваве, давно утврђене послове преузима Владимир Бакарић. Одлуке ЗАВНОХ-а гурнуте су у орман и закључане, Србима се дозвољава само да буду Срби, али се одбацује свака могућност озакоњења њихових институција, територијална заокруженост простора где су у већини или где су у већини били пре геноцида проведеног од стране Независне Државе Хрватске. Повремена окупљања су дозвољена, ћирилица у срединама са српском већином такође, али све остало се лагано потапа и гура испод прекривача на којем пише „братство и јединство“.

[restrictedarea]

РЕШЕЊЕ ЗА „МУКУ“ Српски крајеви; Банија, Кордун, Лика, Далматинска Загора, Славонија… падају у други план у вези са питањем електрификације, подизања индустријских капацитета, путева. Морамо, говорио је Бакарић, да подигнемо она места где је усташки покрет био снажан, да тај народ не осети да се ми светимо, да не изазовемо њихов бес. Срби су ионако на нашој Страни – умиривао је Бакарић, звани Свилени, повремене гласове упозорења, који су долазили са терена.
Ратни хероји Срба из Хрватске, генерали, пуковници, сагињу главе и ћуте. Почетак пропасти сопственог народа гледају из тек добијених станова у Загребу и Сплиту. Интерес народа бацили су под ноге зарад сопствене користи и приземних уживања. Неке од њих Бакарић и Стево Крајачић, само да би ослабили српску компактност у Хрватској, шаљу у Београд где су их дочекале туђе виле по Дедињу, београдском брду на којем су се већ угнездили црногорски и босански генерали.
Тако је за веома кратко време у Хрватској створена клима повољна да се активирају нека додатна територијална питања. Свесни да српско становиште не постоји, да интересе Срба и Србије нико не брани, хрватски комунисти и партизани излазе са ставом да је ионако масакрирана Србија територијално превелика (самим тим и опасна), па излазе са „решењем“ за ту муку.
Владимир Назор, песник и председник ЗАВНОХ-а износи у Загребу мишљење да би цео Срем, заједно са Земуном, морао да припадне Републици Хрватској. Баш као што је било за време трајања Павелићеве НДХ. Отворено га подржава Андрија Хебранг, у то време код Хрвата омиљенији него Бакарић. На једном од сусрета са највишим партијским руководиоцима Тито изјављује да на тим питањима нова власт мора да буде опрезна, али нема дилеме око ширења Хрватске на рачун Србије. Није баш за то да се Хрватској додели цео Срем, већ само његов западни део, али Барања, тврдио је, никако не сме територијално да припадне Србији, с тим што би Сомборски и Суботички округ морао да уђе у састав Хрватске – казао је Тито.

ВИСОКА ЦЕНА ЈЕДНОГ УСПЕХА То би се, нема сумње и догодило да није било једног човека који ће касније за своје ставове из тих дана платити високу цену. У питању је Душан Бркић. Рођен 1913. године у Обровцу, Бркић пре Другог светског рата уписује и завршава Правни факултет у Београду. Прихвата идеју комунизма и са првим данима немачке окупације одлази на простор НДХ, где се ставља на располагање партијском врху и партизанском покрету. Ради на подизању устанка у Славонији, обављао је и дужност политичког комесара Првог славонског корпуса. Био је већник АВНОЈ-а и члан Извршног одбора ЗАВНОХ-а.
После рата, у првој влади Социјалистичке Републике Хрватске, министар правосуђа је Душан Бркић. У трагању за новим знањима, а гоњен унутрашњим уметничким потребама, Бркић наставља да се школује, па на Филолошком факултету најпре завршава енглески језик, а потом на Педагошкој академији у Београду сликарство и вајарство. За разлику од других Срба из Хрватске, интелектуалаца и оних који то нису били, а рат их је избацио на површину друштвених и политичких догађања, Бркић одбија да ћути пред антисрпским тенденцијама нове државе. Улази у отворени сукоб са Владимиром Бакарићем. Чувши неке од гореспоменутих изјава о повлачењу „административних линија“ између република и народа, Бркић одлази на разговор са Бакарићем и тражи да му овај објасни на основу чега, којих историјских и других права, Хрватска хоће Срем, све до последње стопе Земуна.
У данашњим историјским архивима нове Југославије, загребачким и београдским, податак о овом разговору тешко ћете пронаћи, чак и то да је одржан, али његов значај је такав да објашњава управо ово игнорисање.
Наиме, Бркић је успео да неутралише амбиције Хрватске да Срем и делове Бачке (Сомборски и Суботички округ) укњижи у своје катастарске књиге. Како је то постигао? Нема материјалних доказа, али из сећања савременика – са једним од њих управо о томе разговарао сам 1990. године у Загребу – може се закључити да је Бркић Владимиру Бакарићу наговестио могућност тражења политичко-територијалне аутономије за Србе у Хрватској уколико Хрватска настави да инсистира на припајању Срема.
Све што се касније догађало са Бркићем и његовим јединим саборцима из корпуса угледних Срба из Хрватске, Радетом Жигићем и Станком Ћаницом Опачићем, било је одређено разговорима о унутрашњим територијалним питањима тадашње Југославије, пре свега односима Хрватске и Србије. За разлику од других Срба комуниста, Бркић схвата и одбацује антисрпску линију југословенског комунизма и тражи за свој народ оно што су Хрвати комунисти тражили за свој. Доживљава да њега, Жигића и Опачића издају њихови сународници у врху режима тадашње Хрватске, леђа им окрећу готово сви, српски народ је уплашен и повучен, не схвата ни шта се догађа, ни због чега се његови представници, интелектуалци и високи официри, бивши ратни хероји, понашају како се понашају и тај први и једини послератни покушај Срба да се изборе за стварну равноправност у Хрватској, бива поражен.
Сва тројица – Душан Бркић, Раде Жигић и Станко Опачић завршавају на Голом отоку. Жигић тамо окончава живот, а Бркић се по изласку из затвора сели у Београд. Ту су га, ни крива, ни дужна, 1975. године оптужили за „контрареволуционарно деловање“ и осудили на казну затвора у трајању од осам година. Бркић је умро 2000. године. Као један од мојих највећих пропуста у професионалној каријери бележим то што нисам успео да га наговорим на велики интервју, исповест. Покушао сам, крајем деведесетих, неколико пута, али без резултата. Што би народ казао, нека ми бог опрости ако грешим, али мислим да су ти покушаји пропали зато што је Бркић све до смрти био уплашен човек. Са разлогом.
Не знам треба ли Србија само Душану Бркићу да захвали што се данас са Хрватском не граничи ту испод Калемегдана, али да би име овог човека у Београду требало чешће да се спомиње, у то нема никакве сумње.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. слава Душану Бркићу… Власти у Н. Београду и Земуну би требало да га ставе на листу, нових улица ?! Узгред, сада је јасније, како су хрватски „победници“ иѕ НОБ-а покушавали оно, што НДХ није успело ?!




    1



    0
    • Postovani gosp. Dmitrovicu, Srpkinja sam iz Hrvatske, prezivela ratove i odavno sam van zemlje, jer posle drugog svetskog rata i nije bilo gde se vratiti, nazalost.
      Vasa rubrika bi trebalo da se nazove i to velim slovima- ‘DA SE NE ZABORAVI’ jer mi Srbi smo skloni zaboravu i oprastanju na svoju veliku stetu. Mnogo se nauci iz vase kolumne i za sve ste uneli istorisku autenticnost i vrhunski
      novinarski stil. Jer pisati danas istinu o svome narodu je i opasno. Mi Srbi iz hrvatske razumemo zasto ‘morate’ da
      pisete o tome o cemu pisete. Smatram cak i da je to i opasno. Ima nas i izvan zemlje obicnih ljudi koji se borimo svako na svoj nacin da se istina zna.
      Svaka osoba bi trebala da pise svoje memoare pod tim
      naslovom da se ne zaboravi. Ima nas koji smo prestari i imamo dosta istoriskog materijala a malo energije da to sredimo ili bar izdiktiramo. Mnogima je potrebna pomoc u tome. Mnoga secanja ce da odu u grob sa nama.
      Dozvoljavam da Vam ‘Pecat’ da moju adresu u koliko zelite da se javite. U pitanju je izvesna vazna dokumentacija.
      Zelim Vam uspeha i da vas bog cuva.
      R. Vuckovic




      0



      0
  2. Барања,цео Западни Срем СРБИ КОМУНИСТИ тосу откинули од јединственог ТЕЛА СРПСКОГ ВОЈВОДСТВА нису то урадили (СТРАНЦИ )
    како ми олако оптужујемо ЗАПАД. Јован Веселинов,Милован Ђилас,
    Божидар Масларић учитељ из Даља дали су Барању и Дунав УСТАШАМА
    Хрватима ово потврђује стање рата 1991-95 и коначно губљење КОСМЕТА.ТО зло Србима донели су комунисти и њихови наследници.
    Хрвати су знали шта желе и тосу дочекали, Срби незнају шта хоће
    и где им је државна граница.Нема разлике од оних и ових који
    Шиптарима дају и оно што од комуниста нису добили. Нама није
    крив Запад већ издајници српског народа корена српског.




    0



    0
  3. Gospodine Dmitrovicu,
    Srbi iz hrvatske, naravno sve izbeglice, presrecni smo sto vas ima i sto nam pisete.




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *